МРТВИ СНОВИ

 

          Свестан сам, драга моја Хелга, да ће ти ово што пишем звучати патетично, али уистину ми недостаје све везано за кућу, чак и  недељне посете тете Гreте, њено досадно чаврљање са мајком уз чај и колачиће. Недостају ми тихе, равнодушне, уређене улице, одсуство живости које сам раније толико презирао. Сећам се и наших башта, поткресаних ограда и сређених живица. Сада бих се радовао и бахатом пијанчењу и галами суботом поподне, у некој од бечких пивница. Разумела би како се осећам, када би могла да дођеш овде. У овој лудој земљи, све је дивље, прљаво, неуређено. Не постоје путеви ни стазе, свугде је блато, земља и муљ. Куће овдашњег народа су трошне и запуштене, изгледају као да ће се сваког часа срушити. Изгубио сам појам о времену, не памтим више датуме, а и имена места и крајева ми измичу. Знам само да је јесен 1914. године, да смо прошли Београд и идемо према југу, ваљда према Шумадији, и да ми много недостајеш.

 

          Више од земље и крајолика, зебњом ме испуњавају људи. Лудило им је у очима љубави моја, искре дивљине и необузданости какве нисам виђао ни код најгорих бечких криминалаца. Смеју се, плешу и певају (ако се певањем може назвати то махнито подврискивање које ми врти кроз уши и лобању) шта год да раде, било да се жене и удају, било да сахрањују, једнако трговци и учитељи, скитнице и лопови. Има још нешто иза тога Хелга, нека тама коју не могу да докучим, али коју осећам. Сигурно мислиш да умишљам, да сам исцрпљен од борби и непрекидних маршева, али уверавам те да сам потпуно при здравом разуму. Иза те вилинске раскалашености, слутим нешто сабласно, древно, труло и смртоносно.

         

Надао сам се да ће се рат брзо завршити, и да ћу те ускоро поново држати у наручју. Ништа нам, међутим, не иде по плану. Та неопремљена, необучена и сиромашна сељачка војска задаје нам силне проблеме. Боре се као демони.

 

Тешке борбе водимо недељама. Ово је прави пакао љубави, и само се молим драгом Богу да сачувам разум. Имали смо пуно мртвих. Неки од мојих другова су то тешко поднели. Нису се часно понели. Ушли смо у једно српско село и...Хелга, проклињем дан када сам одлучио да приступим војсци, кајем се што те нисам послушао и што нисмо отишли код твојих рођака у Америку. Нисам могао да препознам своје другове, људе које знам цео живот. Палили су куће, вешали старце...убијали децу. Хелга, убијали су децу у колевци!

 

Недуго после тог гнусног чина, уснио сам страшан сан. Мршаво дете, чудног изгледа, изобличеног лица и тела покривеног крзном, посматрало ме је ужареним очима. Очима звери. Изненада се покренуло и скочило ми право на главу, дохватајући ми косу зубима, док ми је прстима са дугачким канџама обухватило лице. Пробудио сам се сав у зноју , вриштећи.

Хелга, кунем ти се да нисам учествовао ни у каквом злоделу. Ти знаш да ја волим децу, да им никад не бих наудио? Покушао сам да зауставим другове, али нису се обазирали на моје вапаје...

 

Ситуација је све гора. Не могу да кријем истину од тебе, да ти дајем лажну наду. Молим те буди јака. Ако се више не видимо, ако овај дневник неким чудом доспе до тебе, молим те сачувај га, нека остане барем неки траг мог постојања. Има два дана како је моја јединица потпуно разбијена. Команда нам није јавила на време да се повлачимо, а наши бокови, састављени од Чеха и Словака, издали су нас. Само смо Франц и ја претекли од целе јединице. Остали смо одсечени од наших снага, свуда око нас је српска војска. Спасила нас је ноћ, успели смо измаћи њиховим патролама дубље у шуму. Још гајим слабашну наду да су ови неуспеси и страхоте само привремени, да ће уследити наша контраофанзива и да ћемо повратити изгубљене положаје. Покушаћемо се притајити , и сачекати долазак наше војске. Ако се он уопште догоди.

 

Тешко је лутати по овим забитима. Време је све горе, кишно, хладно, утварно. Држимо се шума, где успевамо да уловимо покоју дивљач. Избегавамо села и путеве. Ни у шуми, међутим, немамо мира. Већ неко време чујемо ужасне крикове. Сам себе убеђујем да је то вучије завијање...али звучи сувише људски. Неколико пута ми се учинило да нас нека сенка прати између дрвећа, али пребрза је за моје очи.

 

Заједно са сенком, прате ме и кошмарни снови. Постали су редовни, и у њима ме прогањају изобличена дечја лица, посматрају ме њихове зверске очи, уједају ме зуби оштри као жилет и чупају ми удове чудовишне канџе. Али ни то није најгоре љубави, најгоре је што и Франц сања потпуно исте снове, као и ја. Да ли обојица лудимо истовремено?

 

Франц помало натуца и српски. Проводио је раније време са неким овдашњим женама...разумеш ме. Бунца глупости о чудним створовима, о мртвој, некрштеној деци, која вребају људе по шумама и гробљима...

 

Нешто нас прати, сада сам потпуно сигуран, осећам то сваким чулом. Бесно је, зна да нисмо одавде, да не припадамо овде , и не жели нас ту.

 

Опрости што ти неколико дана нисам писао. Требало ми је времена да скупим снагу. Добри, стари Франц је настрадао. Пробудио ме је његов врисак пред зору, и тешко ми је речима описати ужас који сам угледао. Наказно дете из наших најцрњих кошмара, гризло је Франца и канџама му тргало месо са костију. Док сам се опоравио од шока и мало прибрао, посегнуо за пушком, мој друг је већ био мртав. Пуцао сам Хелга, све муниције што ми је преостало испуцао сам у то створење. Сваки  мој метак га је погодио, гледао сам како му меци кидају кости и кожу, а лице и лобању претварају у крваву кашу. Створење ипак није умрло, љубави. Кренуло је према мени, језивог церека раширеног преко крвавог лица. Признајем, ту сам се сломио. Не бојим се ниједног живог човека, али  нечему што је мртво, што је морало бити мртво, а хода и смеје ми се у лице, нисам имао снаге да се супротставим. Побегао сам, вриштећи од ужаса. Знам да ћеш ме ти разумети, али молим те, ако овај рукопис дође у твоје руке, немој да ово помињеш мојима. Отац би то тешко поднео, знаш да је увек истицао моју храброст и одлучност.

 

Не знам колико дуго већ бежим. Данима. Са тим чудовиштем за петама, губим дах и снагу. Све ми је теже да нађем храну. Не знам колико ћу још издржати. Можда би било боље да ме пронађе неки српски војник и убије, него да ме се дочепа онај ужас.

 

Заспао сам у снегу. Једноставно сам се срушио и заспао љубави, нисам више могао да се борим са глађу и исцрпљеношћу. У сновима опет нисам имао мира. Сањао сам да сам на неком сеоском гробљу, и да чујем људски говор. Спазих на земљи човека, изгледао је као одрпанац, скитница, а ракијска флаша измицала му је између руку. Несрећник, помислих, вероватно се одвуче на гробље да доврши пијанство и неометан заспе. Нешто кркља, покушава да ми каже, подиже ка мени руку. Не знам шта хоће од мене, али прилазим му и покушавам да га подигнем, хватам га за руку. Скитница тада окреће лице према мени, и ја вриштим. То је лице наказног створа који ме прогони.

 

Ужасне слике се ређају једна за другом. Везан сам за дрво, гол, у дубоком снегу. Ноћ је. На раме ми слеће сова. Тихо се молим само да ми не кљуца по очима...сова подиже крила, глава јој се заокреће и њене очи сусрећу моје. Њен изглед се мења, и то више није сова, иако још увек има крила. Посматра ме лице ружне, усахле старице, буљавих очију и отворених уста из којих допире неописив задах. Безубе усне спушта на мој врат, и дрхтим док ми се непостојећи зуби заривају у кожу.

 

Трећи, најстрашнији кошмар, ме је и пробудио из сна. У њему сам, заједно са мојим мртвим друговима везан, и спроводе нас кроз село. Српски војници ударају нас и боду бајонетима. Сељани око пута нас гађају блатом и каменицама, довикујући нам увреде. Шапатом питам Франца шта говоре, и он ми одговара да нас називају кољачима, децоубицама, и да ћемо скупо платити оно што смо урадили. Ја нисам учествовао у томе љубави, већ сам ти рекао? Знам да ми ти безгранично верујеш, знаш да не бих огрешио душу. На крају поворке, чекају нас створења истоветна онима које сам ти већ описивао. Једног по једног нашег војника изводе пред њих. Ужасни створови, дечије висине, покривени крзном, оштрих зуба и дугих канџи, растржу и мрцваре моје другове. Светина одушевљено урла. Када дође ред на мене да потурим врат пред те демоне, Бог ми доноси смирење-буђење.

 

Тетурам се некако на ногама , обамро од хладноће и ужаса. Чудим се како сам још увек жив. Мора да се створење погостило нечим другим док сам ја спавао. Љубави...као да у даљини назирем неку колибу. Покушаћу се одвући до ње, и ако ми снага попушта. Само да се овај ужас већ једном заврши. Ако ме се тај створ дочепа, љубави, знај да је последње што ћу понети на онај свет слика твог драгог и милог лица. Љуби те и воли твој

Андреас.

Доктор Младен Деспотовић склопи странице мокрог, распаднутог дневника, и замишљено одмери бледог војника шћућуреног у ћошку колибе. Какав ужас у очима, помисли. А коса...тако млад, а већ сед. Проклети рат.

,,Шта каже доцо, шта је жврљао ту?’’ груби, одсечни глас капетана Стојковића прекину тишину. ,,Ти знаш швапски, учио си те високе школе!’’

,,Ништа паметно.’’ рече доктор. ,,Спомиње некакву мртву децу што вриште и кољу људе...некрштенике. Паника , стрес и изолација су учинили своје. Бојим се да је јадник померио памећу.’’

 

,,Ех, јадник!’’ продера се капетан. ,,Много си ти, бре, меког срца, доцо. Какав јадник! Проклети Шваба. Прави се луд. Пропеваће он у штабу. Водите га!’’ махну руком својим војницима. Деспотовић их испрати погледом. Њихов нови заробљеник није пружао никакав отпор, погнуте главе, готово одузет, очију изгубљених у некој тами.

 

Доктор се у једном трену окрену ка прозору колибе, и речи му замреше на уснама. Са прозора га је посматрало лице из кошмарних снова описаних у дневнику. У неверици је посматрао како се канџе створења пружају према њему...у сваком тренутку може разбити прозор и...

Није могао да издржи поглед тих суманутих, неживих очију, и окренуо је главу, молећи се да се то само његов ум, хладноћа и стрес поигравају са њим, да то што се догађа није стварно. Када је поново смогао снаге да погледа у прозор, приказе више није било ту.

 

Он погледа ка војницима, заусти да нешто каже, а онда по њиховим погледима и изразима лица схвати да они ништа нису приметили.

 

Тихо уздахну, и тешким, спорим корацима крену за њима у ноћ.

 

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: