detalj slike: KRK Art dizajn

Pariz

“Svako ko zaroni u dubine Pariza ima vrtoglavicu, ne postoji ništa fantastičnije, tragičnije, niti veličanstvenije.“ (Viktor Igo)

Stigla sam u Pariz jednog kašljucavog novembra, u ranim jutarnjim satima, dok se tanana beličasta izmaglica polako uzdizala iznad grada, nalik na paučinu koja je prekrila sve krovove i dimnjake Pariza. Grad je disao, videla sam. Udahnuo bi, pa izdahnu, udahnuo bi... katranisanim plućima i mamurnim šampanjskim uzdahom svih prethodnih noći, provedenih u zagrljaju Erosa. Provedenih uz skute greha.

Ispred palate Opere Garnije, čiju levu i desnu fasadu krase pozlaćene figure, Poezija i Harmonija, lepršale su balerine u svojim drhturavim belim haljinama, sasvim nalik na mlečne anđele koji koji vas u toj svojoj krasoti drže uplašenim da će svakog narednog trenutka nestati. Tu, iza grandiozne barokne fasade, stajao je često, oslonjen i melanholičan, Edgar Dega. Gotovo je sigurno da je svaki put na sebi imao somotsko odelo i da je držao kičicu. Brzim i veštim potezima skicirao bi mlade i gipke balerine koje su još brže, jedna za drugom utrčavale svečanim stepeništem od belog mermera u Grand Foaje. On je imao najveći strah da će anđeli nestati. Zato ih je mahnito ovekovečavao. - Želeo bih biti slavan, ali nepoznat, čuvena je njegova izreka. Mada zaklonjen stubom, nije uspeo da ostane nepoznat. Ali je uspeo da, otvorivši nebesa. balerine pretvori u  uzvišene anđele.

Pariz su ljudi koji žive i koji su bitisali na ovim ulicama. Pariz su velelepne građevine i katedrale, kafei, bistroi, restorani i barovi. Pariz je bandeneonista na kraju mosta. Pariz je violinista na krovu. Sva ta mesta bi sa pravom mogla nazvati eksponatom, galerijom i kulturnom baštinom. Takav, nezaboravan, je i „Prokope kafe“ (Le Procope Café), najstariji kafe u Parizu, koji datira iz 1686. godine i smatra se prvim književnim kafeom i mestom okupljanja filozofa i intelektualaca u epohi prosvetiteljstva. Onore de Balzak, Ruso, Volter i mnoga druga značajna imena progresivnog umetničkog talasa ispijala su kafu baš u ovom kafeu.

U blizini velelepne opere Garnije nalazi se Kafe mira (Cafe de la Paix), još jedan restoran koji decenijama okuplja poznate slikare i pesnike. Uprkos potpunoj veri da ću tamo sresti  Emila Zolu, to se nije dogodilo. Da sam ga videla, razgovarali bismo o „Nani” koju  je ispio „Trbuh Pariza” i prebirali bismo misli o smislu života „... koji se sastoji u beskonačnom osvajanju nepoznatog i u večnom naporu da se sazna više.“ OD kada sam pročitala njegovo delo, zamišljala sam naše verbalno nadgornjavanje. I upravo ta strast za spoznajom, za večitim i nezasitim traganjem za umetnošću koja će spasiti svet, za delom koje menja srce čitaoca, dovelo me je do Pariza, Meke umetnosti, Medine stvaralaštva. Šetam do kvarta Sen Žermen-de-Pre i zaustavljam se kod broja 57, u Ulici Sene. Tu je stanovao Šarl Bodler. U istom delu grada živeli su i Žan Pol Sartr, Klod Mone, Alber Kami. Ostajem neko vreme ispred Bodlerove kuće ophrvana molitvenom tišinom. - Uloga pisca nije da kaže ono što bismo svi mogli da kažemo, već ono što niko ne sme ili ne ume, čuje Anais Nin. Ova me je njena rečenica pratila kroz celi Pariz.

Svanulo je prohladno jutro. Ipak odlučujem da pešačim, od Trga Konkord do Trga Šarl de Gol, čuvenim Jelisejskim poljima, najširom avenijom Pariza. Tako stižem do Trijumfalne kapije. Tokom duge šetnje, bez pojma o vremenu, izgubljena za sve satove i dogovore, pažnju mi privlači grafit na jednoj zgradi od ružičastog granita: “Umetnost je emocija, ako je treba objašnjavati, ona gubi smisao.” Veliki Renoar, pomislih. Odlučujem da mi on bude vodič kroz Luvr. U svemu se slažemo. I za njega i za mene „slika treba da bude prijatna, vesela i lepa. Ima toliko neprijatnih stvari u životu, pa nije potrebno da pravimo dodatne.” Ni sasvim uznemirena, ali ni sasvim spokojna, dugo sam posmatrala njegove jedre, sočne dame izraženih oblina, te svetloružičaste i oker tonove koji im opisuju kožu. Videla sam ga kako pati od artritisa, opijen životom, okretan uprkos svemu i kako kistom privezanim za šaku nastavlja da ulepšava svet. Luvr je božansko mesto. Kao i svaki kutak na Zemlji na kojem se možemo susretati sa slikama, estetikom boja, koloritima, ovaploćenjima mašte... – sa lepotom. Iako spada u najveće i najpoznatije muzeje na svetu, Luvr je mnogo više od toga. U njegovom raskošnom enterijeru obitava više od 35.000 predmeta od praistorije do 19. veka. Duše miliona slikara poput zlatnih oreola uzdižu se svakoga dana iznad kupola Luvra, milioni tih istih duša klizi muzejskim hodnicima i svaki od slikara će makar jedared pronaći svoju sliku i nastaviće da je doslikava težeći savršenstvu. Ko god da je prišao dovoljno blizu ma kojem umetničkom delu, mogao je da nasluti te pulsirajuće niti duša koje bdiju nad svojim delom. U Luvru sam srela Ežena Delakroa. I nakon 157 godina bori se protiv sivila, slikajući žrtve romantične patnje. Francuski Rubens, Ežen je čarobnjak boja, onih dubokih, tajanstvenih tonova, drame i očaja u samosvojnom koloritu. – Kontura! – uzviknuo je, -  to je prva i najvažnija stvar u slikarstvu, jer ako su konture dobre, slika je čvrsta i zaokružena.

Pred slikom „Sloboda predvodi narod” ostajem nema. Usplahirena sam i potresena. Ne toliko istorijskom pozadinom (mada i zato, naravno!), već idejom i obojenošću. Ćutim  pred obnaženom Francuskom i spasonosnom svetlošću iza nje. Znam da je prošao tik iza mene. Koraci su se udaljavali, a on je dobacio: - Najlepše žene su Jevrejke, one su pravi biseri Edenovog vrta. – Ćuti, rekla sam, okrenuvši se ka izlazu iz dvorane, - opijen si Orjentom, gord i prkosan u svom magičnom romantizmu. Svaka je žena za tebe najlepša.

U društvu besmrtnih slikara, u Luvru, mogla bih ostati zauvek, uverena sam da bih i ja stekla večni život. Dok sam izlazila, zapravo namerno zalutala (volim da lutam svetilištima!), pomislih na nju. Na Kamij Klodel.

Postoji Muzej koji nisam želela da obiđem. Zapravo, nisam mogla. Rodenov muzej u hotelu Biron i soba posvećena njegovoj učenici, muzi i ljubavnici Kamij Klodel. Neosporan značaj koji je Ogist Roden imao kao umetnik za Francusku  ali upitan značaj njega kao ličnosti spremne da zavede i napusti Kamij, koja je nakon toga, rastrzana patnjom i bolom ali i nerazumevanjem okoline uništila mnoga svoja dela. Bila je izuzetna vajarka. Završila je u mentalnoj ustanovi. Mlada, odbačena, ostavljena da kopni i završi svoj nesrećni život u ludnici, a ne u naručju čoveka kojeg je volela. Niko je nijednom, tokom njenog boravka u bolnici, nije posetio.

Šta je ljubav do ludilo?! Prokletstvo genija koji gori od strasti jer jedino u tom grotlu može da stvara. A vatra ga proždire svake noći. Eros i Tanatos, u ljubavnom zagrljaju, možda su najvidljiviji baš ovde, u Parizu. Patnja i stradanja zarad umetnosti. Šta je uzrok, a šta posledica? Još je jedna velika žena bila ukleta sopstvenom slavom. Uvek zadrhtim pri pomisli na Dalidu i njenu tragičnu sudbinu. Svi su joj se divili, mnogi joj zavideli. A, ona je bila – da može i danas bi vam se tako predstavila – sve i ništa.  Nesreće koje je doživljavala u ljubavi i smrti svakog partnera koga je volela – sve je to učinilo da joj život postane nepodnošljiv. Sa 55 zlatnih ploča, bila je prvi izvođač kojem je uručena dijamantska ploča. Pariz joj postavlja bistu u prirodnoj veličini i njeno ime dodeljuje trgu na Monmartru. Pa ipak je zloupotrebljavala barbiturate kojima se predozirala.

Mnogo je tragičnih sudbina utkano u ovaj grad, mnogo suza, krvavih revolucija teklo je njegovim avenijama i arondismanima, a opet, kako to obično biva, iznedrilo je neverovatnu umetničku zaostavštinu. Cveće zla rekao bi Bodler dok se pijan teturao ulicom Pigala tražeći laku i krotku žensku dojku da je privije na svoje grudi. A, zapravo istina je da je bol ta koja rađa najlepše cveće i da sve sve veliko rađa iz krvi i bola baš kao i dete. Šetao bi poznati pariški dendi Bodler sve do Il Sen-Lui, Ulice u 4. arondismanu, gde se pesnik sastajao sa drugim čuvenim umetnicima tog vremena: Teofilom Gotjeom, Žerarom de Nervalom, Viktorom Igoom, Aleksandrom Dimom, Balzakom, Delakroom. Ovde su se održavale mesečne seanse, u poznatom “Otel d' Lozan”.

Mrak lagano navlači svoju modru odoru. Nepomično, skoro hipnotišuće gledam u Senu. Ona je u neraskidivoj vezi sa Parizom, ne samo zato što plodi i natapa njegovu arteriju, već i zato što se poseban segment umetnosti odnosi upravo na Senu.     Ona na čak 37 mesta grli obale povezane raskošnim, ljupkim, grandioznim, romantičnim... mostovima.  Njenim mastilo plavim tokom moguće je videti sva arhitektonska dostignuća Pariza. U Senu se kao mlad momak zaljubio i Klod Mone odlučivši da prekine svoj život i postane deo te raskošne plave zavodnice. Na sreću, nije mu pošlo za rukom, pa je krunisan kao Rafael vode i kao omaž nesuđenoj ljubavnici zauvek će slikati vodu, njene lokvanje, stapanja i prelivanja i to čini možda najbolje od svih. Slikao je Mone dugo, cveće i voda postali su neizlečiva impresija ovog umetnika. Neizlečivi, reci i cveću odani posvećenik, i slep nastavlja da slika. Oboleo je od katarakte. Radi večito iste pejzaže, samo pod različitom svetlošću, jer kako je govorio: - Osoba može da doživi isti pejzaž na hiljade načina.

U pravu je. Panorama Pariza se takođe iznova i iznova drugačijom doživljava. S proleća olistao, tokom kasnih jeseni rumen i raspevan, u leto su sve oči Pariza užagrene, a tokom zime grad belasa karuselima i uličnim ukrasima. Samo su trgovi uvek bajkoviti.

Šetajući obalom Sene zastadoh pored obližnje antikvarnice. Unutra su se, uz prigušeno svetlo skoro dogorele sveće, ljubili Anais Nin i Henri Miler. Ušla sam. Više ih nisam videla, ali sam čula njen šapat: - A, ja ću uvek biti devica, prostitutka, perverzni anđeo, dvolična žena, kobna svetica... Sve joj praštam. Pariz je to.

Iza antikvarnice je neveliki pab. Ako ponovo posetim Pariz, znam da ga neću naći, iako sam zapisala i ulicu i broj. Pab neće biti tamo. Imala sam sreću da sam samo tada iskoristila lakovernost Erosa dopustivši mu da mi pokaže čari tog mesta sa četiri drvena stola i par rasklimanih stolica. Dotrajali nameštaj i miris terpentina pojačavali su doživljaj kojim sam nagrađena još na vratima. Tamno zelene draperije selektivno su propuštale duvanski dim i memlu pomešanu sa mirisom vina. Za stolom do šanka sedeli su Dega i Renoar, a u uglu se kočoperila biljka koja bi sasvim nalikovala fikusu da joj listovi nisu bili skerletni. Sezan i Gogen su pušili lulu i razgovarali o lepotama Tahitija, odakle se ovaj potonji nedavno vratio. Gogenova težnja za nekonvencionalnim, večitim, mističnim i divljim... - u volšebnoj je nesrazmeri sa duhom pariske kritike toga doba. Semjuel Beket nazdravlja Pegi Gugenhajm i moli je da se okrene modernoj umetnosti, a zaboravi stare majstore. I tako celih dvanaest dana. Tokom samo te jedne večeri. Znam da zvuči nerazumljivo. Beket gubi. Ne polazi mu za rukom da je ubedi. Pegi je na kratkom emotivnom proputovanju kroz Pariz, a umetnost je samo opravdanje.

Te večeri sam Pariz videla srcem. Sve do tada čeznula sam za pogledom sa Ajfelove kule, maštala o čuvenom kan-kan plesu na Mulen ružu ili za dugom i tihom šetnjom Versajskim dvorcem. Ali te noći, da li u tom majušnom pabu ili negde pored Sene,  videla sam sve okamenjene gargojle koji se uzdižu iznad Notr Dama praveći tri pobožna kruga oko katedrale posvećene Bogorodici Mariji. Čula sam poslednji takt Marije Kalas, očajne i nesrećne žene anđeoskog glasa, koja je večno sklopila oči baš ovde u Parizu dok je tiho maštala o dečijoj kolevci nad kojom peva uspavanku. I o njemu, nevernom Onazisu kojeg je do smrti volela. Ovim ulicama voleli su se strasno, opijeno, animalno Anais Nin i Henri Miler. Govorila je da je u pisanju „vatren, muževan, veličanstven”, ali i da je, ugledavši ga, pomislila: „Eto čoveka kojeg bih mogla voleti. I nisam se bojala.”

Veličanstven ljubavnik, tako bih mogla drugačije definisati ovaj grad. Grad koji daje oreol svete umetnosti i vence ljubavi, a zauzvrat traži neizlečivu zaljubljenost u njega. Znam, nikada se neću oporaviti. 

Ako bih trebala da izdvojim jedno mesto koje bi možda najslikovitije prikazalo Pariz, njegova uzdignuća i Pirove pobede, njegov oreol i njegov teg, mesto gde večni obitavaju... – to je Per Lašez. Neki ga nazivaju grobljem ali za mene je to najsvečanije mesto u Parizu, jer tamo spavaju oni koji žive večno. Mesto gde Sara Bernar trijumfuje sa kamelijama u ruci, gde Frederik Šopen pati za svojim srcem, sahranjenim u Varšavi, gde Džim Morison komponuje svoje nebeske arije, a Oskar Vajld do kasno u noć skida poljupce vernih obožavateljki. Gde Balzak i Bize vode žučne rasprave o neponovljivoj Karmen, a Isidora Dankan molećivo, ogrnuta crvenom maramom, na modrom, hladnom kamenu čeka svog Jesenjina, a Edit Pjaf, Mali Vrabac božanskog glasa, nadmeće se sa anđelima pevušeći da je život poput ruže.

Ostaje mi još jedno drhtavo, sivo jutro. Ne dovoljno da uronim u bit Pariza, da se saživim s njegovim venama i aortama, da doplivam do srca odakle sve počinje. A, srce Pariza jeste severni, najviši deo, sa kojeg se kao na dlanu vidi ceo grad. Monmartr. Centar umetničkog i boemskog života sa crkvom Sakr Ker. Bazilika svetog Srca. Monmartr treperi ritmom šansona, kafea, ateljea, razlivenih akrila i velikih dela. Srce je to pariško koje je umelo da obgrli španske duše Pikasa i Salvadora Dalija, ali i svih zanesenjaka, lutalica, začaranih i očaranih idejom da će umetnost spasiti svet. Prva pahulja se topi na sveže naslikanoj sliici mladog Japanca, urušavajući kompoziciju boja. Ne mari, nasmejan je. Ipak je u Parizu, gradu svetlosti i umetnosti. Slika na Monmartru, to je i za njega i za mene bilo dovoljno da bismo osetili sreću.

Sve mi postaje alegorija, govorio je Bodler i ovog jutra složiću se sa njim.

Pahulje su zaplesale pod plavim, azurnim nebom Monmartra. Bilioni belog paperja  padalo je po meni. Bila sam na slikarskom svetilištu. Stojim blagoslovena lepotom koja je neprikosnovena. Jeste i biće.

PODELITE OVAJ TEKST NA: