детаљ слике: КРК Арт дизајн

Париз

“Свако ко зарони у дубине Париза има вртоглавицу, не постоји ништа фантастичније, трагичније, нити величанственије.“ (Виктор Иго)

Стигла сам у Париз једног кашљуцавог новембра, у раним јутарњим сатима, док се танана беличаста измаглица полако уздизала изнад града, налик на паучину која је прекрила све кровове и димњаке Париза. Град је дисао, видела сам. Удахнуо би, па издахну, удахнуо би... катранисаним плућима и мамурним шампањским уздахом свих претходних ноћи, проведених у загрљају Ероса. Проведених уз скуте греха.

Испред палате Опере Гарније, чију леву и десну фасаду красе позлаћене фигуре, Поезија и Хармонија, лепршале су балерине у својим дрхтуравим белим хаљинама, сасвим налик на млечне анђеле који који вас у тој својој красоти држе уплашеним да ће сваког наредног тренутка нестати. Ту, иза грандиозне барокне фасаде, стајао је често, ослоњен и меланхоличан, Едгар Дега. Готово је сигурно да је сваки пут на себи имао сомотско одело и да је држао кичицу. Брзим и вештим потезима скицирао би младе и гипке балерине које су још брже, једна за другом утрчавале свечаним степеништем од белог мермера у Гранд Фоаје. Он је имао највећи страх да ће анђели нестати. Зато их је махнито овековечавао. - Желео бих бити славан, али непознат, чувена је његова изрека. Мада заклоњен стубом, није успео да остане непознат. Али је успео да, отворивши небеса. балерине претвори у  узвишене анђеле.

Париз су људи који живе и који су битисали на овим улицама. Париз су велелепне грађевине и катедрале, кафеи, бистрои, ресторани и барови. Париз је банденеониста на крају моста. Париз је виолиниста на крову. Сва та места би са правом могла назвати експонатом, галеријом и културном баштином. Такав, незабораван, је и „Прокопе кафе“ (Le Procope Café), најстарији кафе у Паризу, који датира из 1686. године и сматра се првим књижевним кафеом и местом окупљања филозофа и интелектуалаца у епохи просветитељства. Оноре де Балзак, Русо, Волтер и многа друга значајна имена прогресивног уметничког таласа испијала су кафу баш у овом кафеу.

У близини велелепне опере Гарније налази се Кафе мира (Cafe de la Paix), још један ресторан који деценијама окупља познате сликаре и песнике. Упркос потпуној вери да ћу тамо срести  Емила Золу, то се није догодило. Да сам га видела, разговарали бисмо о „Нани” коју  је испио „Трбух Париза” и пребирали бисмо мисли о смислу живота „... који се састоји у бесконачном освајању непознатог и у вечном напору да се сазна више.“ ОД када сам прочитала његово дело, замишљала сам наше вербално надгорњавање. И управо та страст за спознајом, за вечитим и незаситим трагањем за уметношћу која ће спасити свет, за делом које мења срце читаоца, довело ме је до Париза, Меке уметности, Медине стваралаштва. Шетам до кварта Сен Жермен-де-Пре и заустављам се код броја 57, у Улици Сене. Ту је становао Шарл Бодлер. У истом делу града живели су и Жан Пол Сартр, Клод Моне, Албер Ками. Остајем неко време испред Бодлерове куће опхрвана молитвеном тишином. - Улога писца није да каже оно што бисмо сви могли да кажемо, већ оно што нико не сме или не уме, чује Анаис Нин. Ова ме је њена реченица пратила кроз цели Париз.

Свануло је прохладно јутро. Ипак одлучујем да пешачим, од Трга Конкорд до Трга Шарл де Гол, чувеним Јелисејским пољима, најширом авенијом Париза. Тако стижем до Тријумфалне капије. Током дуге шетње, без појма о времену, изгубљена за све сатове и договоре, пажњу ми привлачи графит на једној згради од ружичастог гранита: “Уметност је емоција, ако је треба објашњавати, она губи смисао.” Велики Реноар, помислих. Одлучујем да ми он буде водич кроз Лувр. У свему се слажемо. И за њега и за мене „слика треба да буде пријатна, весела и лепа. Има толико непријатних ствари у животу, па није потребно да правимо додатне.” Ни сасвим узнемирена, али ни сасвим спокојна, дуго сам посматрала његове једре, сочне даме изражених облина, те светлоружичасте и окер тонове који им описују кожу. Видела сам га како пати од артритиса, опијен животом, окретан упркос свему и како кистом привезаним за шаку наставља да улепшава свет. Лувр је божанско место. Као и сваки кутак на Земљи на којем се можемо сусретати са сликама, естетиком боја, колоритима, оваплоћењима маште... – са лепотом. Иако спада у највеће и најпознатије музеје на свету, Лувр је много више од тога. У његовом раскошном ентеријеру обитава више од 35.000 предмета од праисторије до 19. века. Душе милиона сликара попут златних ореола уздижу се свакога дана изнад купола Лувра, милиони тих истих душа клизи музејским ходницима и сваки од сликара ће макар једаред пронаћи своју слику и наставиће да је досликава тежећи савршенству. Ко год да је пришао довољно близу ма којем уметничком делу, могао је да наслути те пулсирајуће нити душа које бдију над својим делом. У Лувру сам срела Ежена Делакроа. И након 157 година бори се против сивила, сликајући жртве романтичне патње. Француски Рубенс, Ежен је чаробњак боја, оних дубоких, тајанствених тонова, драме и очаја у самосвојном колориту. – Контура! – узвикнуо је, -  то је прва и најважнија ствар у сликарству, јер ако су контуре добре, слика је чврста и заокружена.

Пред сликом „Слобода предводи народ” остајем нема. Усплахирена сам и потресена. Не толико историјском позадином (мада и зато, наравно!), већ идејом и обојеношћу. Ћутим  пред обнаженом Француском и спасоносном светлошћу иза ње. Знам да је прошао тик иза мене. Кораци су се удаљавали, а он је добацио: - Најлепше жене су Јеврејке, оне су прави бисери Еденовог врта. – Ћути, рекла сам, окренувши се ка излазу из дворане, - опијен си Орјентом, горд и пркосан у свом магичном романтизму. Свака је жена за тебе најлепша.

У друштву бесмртних сликара, у Лувру, могла бих остати заувек, уверена сам да бих и ја стекла вечни живот. Док сам излазила, заправо намерно залутала (волим да лутам светилиштима!), помислих на њу. На Камиј Клодел.

Постоји Музеј који нисам желела да обиђем. Заправо, нисам могла. Роденов музеј у хотелу Бирон и соба посвећена његовој ученици, музи и љубавници Камиј Клодел. Неоспоран значај који је Огист Роден имао као уметник за Француску  али упитан значај њега као личности спремне да заведе и напусти Камиј, која је након тога, растрзана патњом и болом али и неразумевањем околине уништила многа своја дела. Била је изузетна вајарка. Завршила је у менталној установи. Млада, одбачена, остављена да копни и заврши свој несрећни живот у лудници, а не у наручју човека којег је волела. Нико је ниједном, током њеног боравка у болници, није посетио.

Шта је љубав до лудило?! Проклетство генија који гори од страсти јер једино у том гротлу може да ствара. А ватра га прождире сваке ноћи. Ерос и Танатос, у љубавном загрљају, можда су највидљивији баш овде, у Паризу. Патња и страдања зарад уметности. Шта је узрок, а шта последица? Још је једна велика жена била уклета сопственом славом. Увек задрхтим при помисли на Далиду и њену трагичну судбину. Сви су јој се дивили, многи јој завидели. А, она је била – да може и данас би вам се тако представила – све и ништа.  Несреће које је доживљавала у љубави и смрти сваког партнера кога је волела – све је то учинило да јој живот постане неподношљив. Са 55 златних плоча, била је први извођач којем је уручена дијамантска плоча. Париз јој поставља бисту у природној величини и њено име додељује тргу на Монмартру. Па ипак је злоупотребљавала барбитурате којима се предозирала.

Много је трагичних судбина уткано у овај град, много суза, крвавих револуција текло је његовим авенијама и арондисманима, а опет, како то обично бива, изнедрило је невероватну уметничку заоставштину. Цвеће зла рекао би Бодлер док се пијан тетурао улицом Пигала тражећи лаку и кротку женску дојку да је привије на своје груди. А, заправо истина је да је бол та која рађа најлепше цвеће и да све све велико рађа из крви и бола баш као и дете. Шетао би познати паришки денди Бодлер све до Ил Сен-Луи, Улице у 4. арондисману, где се песник састајао са другим чувеним уметницима тог времена: Теофилом Готјеом, Жераром де Нервалом, Виктором Игоом, Александром Димом, Балзаком, Делакроом. Овде су се одржавале месечне сеансе, у познатом “Отел д' Лозан”.

Мрак лагано навлачи своју модру одору. Непомично, скоро хипнотишуће гледам у Сену. Она је у нераскидивој вези са Паризом, не само зато што плоди и натапа његову артерију, већ и зато што се посебан сегмент уметности односи управо на Сену.     Она на чак 37 места грли обале повезане раскошним, љупким, грандиозним, романтичним... мостовима.  Њеним мастило плавим током могуће је видети сва архитектонска достигнућа Париза. У Сену се као млад момак заљубио и Клод Моне одлучивши да прекине свој живот и постане део те раскошне плаве заводнице. На срећу, није му пошло за руком, па је крунисан као Рафаел воде и као омаж несуђеној љубавници заувек ће сликати воду, њене локвање, стапања и преливања и то чини можда најбоље од свих. Сликао је Моне дуго, цвеће и вода постали су неизлечива импресија овог уметника. Неизлечиви, реци и цвећу одани посвећеник, и слеп наставља да слика. Оболео је од катаракте. Ради вечито исте пејзаже, само под различитом светлошћу, јер како је говорио: - Особа може да доживи исти пејзаж на хиљаде начина.

У праву је. Панорама Париза се такође изнова и изнова другачијом доживљава. С пролећа олистао, током касних јесени румен и распеван, у лето су све очи Париза ужагрене, а током зиме град беласа каруселима и уличним украсима. Само су тргови увек бајковити.

Шетајући обалом Сене застадох поред оближње антикварнице. Унутра су се, уз пригушено светло скоро догореле свеће, љубили Анаис Нин и Хенри Милер. Ушла сам. Више их нисам видела, али сам чула њен шапат: - А, ја ћу увек бити девица, проститутка, перверзни анђео, дволична жена, кобна светица... Све јој праштам. Париз је то.

Иза антикварнице је невелики паб. Ако поново посетим Париз, знам да га нећу наћи, иако сам записала и улицу и број. Паб неће бити тамо. Имала сам срећу да сам само тада искористила лаковерност Ероса допустивши му да ми покаже чари тог места са четири дрвена стола и пар расклиманих столица. Дотрајали намештај и мирис терпентина појачавали су доживљај којим сам награђена још на вратима. Тамно зелене драперије селективно су пропуштале дувански дим и мемлу помешану са мирисом вина. За столом до шанка седели су Дега и Реноар, а у углу се кочоперила биљка која би сасвим наликовала фикусу да јој листови нису били скерлетни. Сезан и Гоген су пушили лулу и разговарали о лепотама Тахитија, одакле се овај потоњи недавно вратио. Гогенова тежња за неконвенционалним, вечитим, мистичним и дивљим... - у волшебној је несразмери са духом париске критике тога доба. Семјуел Бекет наздравља Пеги Гугенхајм и моли је да се окрене модерној уметности, а заборави старе мајсторе. И тако целих дванаест дана. Током само те једне вечери. Знам да звучи неразумљиво. Бекет губи. Не полази му за руком да је убеди. Пеги је на кратком емотивном пропутовању кроз Париз, а уметност је само оправдање.

Те вечери сам Париз видела срцем. Све до тада чезнула сам за погледом са Ајфелове куле, маштала о чувеном кан-кан плесу на Мулен ружу или за дугом и тихом шетњом Версајским дворцем. Али те ноћи, да ли у том мајушном пабу или негде поред Сене,  видела сам све окамењене гаргојле који се уздижу изнад Нотр Дама правећи три побожна круга око катедрале посвећене Богородици Марији. Чула сам последњи такт Марије Калас, очајне и несрећне жене анђеоског гласа, која је вечно склопила очи баш овде у Паризу док је тихо маштала о дечијој колевци над којом пева успаванку. И о њему, неверном Оназису којег је до смрти волела. Овим улицама волели су се страсно, опијено, анимално Анаис Нин и Хенри Милер. Говорила је да је у писању „ватрен, мужеван, величанствен”, али и да је, угледавши га, помислила: „Ето човека којег бих могла волети. И нисам се бојала.”

Величанствен љубавник, тако бих могла другачије дефинисати овај град. Град који даје ореол свете уметности и венце љубави, а заузврат тражи неизлечиву заљубљеност у њега. Знам, никада се нећу опоравити. 

Ако бих требала да издвојим једно место које би можда најсликовитије приказало Париз, његова уздигнућа и Пирове победе, његов ореол и његов тег, место где вечни обитавају... – то је Пер Лашез. Неки га називају гробљем али за мене је то најсвечаније место у Паризу, јер тамо спавају они који живе вечно. Место где Сара Бернар тријумфује са камелијама у руци, где Фредерик Шопен пати за својим срцем, сахрањеним у Варшави, где Џим Морисон компонује своје небеске арије, а Оскар Вајлд до касно у ноћ скида пољупце верних обожаватељки. Где Балзак и Бизе воде жучне расправе о непоновљивој Кармен, а Исидора Данкан молећиво, огрнута црвеном марамом, на модром, хладном камену чека свог Јесењина, а Едит Пјаф, Мали Врабац божанског гласа, надмеће се са анђелима певушећи да је живот попут руже.

Остаје ми још једно дрхтаво, сиво јутро. Не довољно да уроним у бит Париза, да се саживим с његовим венама и аортама, да допливам до срца одакле све почиње. А, срце Париза јесте северни, највиши део, са којег се као на длану види цео град. Монмартр. Центар уметничког и боемског живота са црквом Сакр Кер. Базилика светог Срца. Монмартр трепери ритмом шансона, кафеа, атељеа, разливених акрила и великих дела. Срце је то паришко које је умело да обгрли шпанске душе Пикаса и Салвадора Далија, али и свих занесењака, луталица, зачараних и очараних идејом да ће уметност спасити свет. Прва пахуља се топи на свеже насликаној слиици младог Јапанца, урушавајући композицију боја. Не мари, насмејан је. Ипак је у Паризу, граду светлости и уметности. Слика на Монмартру, то је и за њега и за мене било довољно да бисмо осетили срећу.

Све ми постаје алегорија, говорио је Бодлер и овог јутра сложићу се са њим.

Пахуље су заплесале под плавим, азурним небом Монмартра. Билиони белог паперја  падало је по мени. Била сам на сликарском светилишту. Стојим благословена лепотом која је неприкосновена. Јесте и биће.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: