NEŽNIJA STRANA SVETA
Bila sam dadilja raznoj deci
presvlačila ih, hranila, umirivala
kad roditelji odu na posao
izigravala Pipi Dugu Čarapu,
prosipala mleko za telo sa visine na njihova leđa
i tako ih zasmejavala
pravila dinosauruse od plastelina
govorila ššš dok sam ih spuštala u krevet
svaki dan bih se pitala odakle svim tim ljudima snaga
da rade tako nemoguće stvari:
da učestvuju u oblikovanju onoga što će jednom nestati
bila sam dadilja koja je na pauzi čitala Enciklopediju mrtvih
a posle tri sata pevala Kad si srećan, lupi tada dlan o dlan
praksa me je naučila da je život niz nelogičnosti
i da samo treba da se u toj nelogičnosti otvorimo kao
harmonika.
TRNjEM DO SEBE
Svi imamo svoje načine borbe
ali mi bude mučno kada kod ljudi koji su nešto značajno postigli
naiđem da otvoreno pišu o tome kako su pre tih svojih
postignuća
živeli na džemu i hlebu ili na krompirima
ali zar pitanje borbe nije i pitanje dostojanstva
da nikom ne pokazujem te distinkcije
odakle sam pošla i kako sam koračala
zar svrha postignuća nije u tome
da budeš u miru sa svim što te je pratilo
a ne da ocepiš jedan strašan deo
i druge ubeđuješ da i oni to mogu
zato što svi ne mogu
a i zato što svi to ni neće
ne znam gde je ta granica
između onoga što nosiš u sebi i tog razlivanja po svemu
ali bojim se da moja gledišta ne postanu i tuđe istine
jer to su ipak samo moja gledišta.
IZGUBLjENI IMEJLOVI
Iz druge zemlje on mi piše
kaže: nismo se odavno čuli
zanima ga kako sam, šta radim
i da li pišem nešto novo
šalje mi pozdrave
uz napomenu; iz kišnog Kelna;
u sebi razmišljam
mora biti da se melanholija rađa uz kišu
i ženu koja je s tobom dvadeset i četiri časa
u imejlu mu odgovaram
da iz dana u dan gubim veru u poeziju
i da to valjda znači da ću je tek pisati.
