detalj slike: KRK Art dizajn

U SUSRET ROMANTIZMU XXI VEKA 2 

Slučaj Tarnerove nagrade

Sanda Ristić Stojanović

Tarnerova nagrada se u Velikoj Britaniji dodeljuje od 1984. godine. Mediji izveštavaju o dodeli te nagrade, pa je u tom smislu ponela oreol uticajne nagrade. Ali, da li je baš tako i toliko uticajna ta nagrada?

Svake godine kad se dodeli Tarnerova nagrada (obično nekom vizuelnom ili konceptualnom praktikantu), mnogi ljudi, među kojima ugledni istoričari umetnosti, slikari i estetiča­ri izjave: Tarner se prevrće u grobu. Nešto bolju sliku o ovoj nagradi stvorićemo „naoružani“ institucionalnom teorijom umetnosti Džordža Dikija, o kojoj sam neretko pisala u svojim estetičkim radovima. Tarnerovu nagradu ne finansira britanska država; do 1990. godine finansirala ju je jedna američka banka pod firmom „Patroni moderne umetnosti“. Godine 1990. ta američka banka je bankrotirala, pa je nađen drugi finansijer.  Rejčel Vajtrid (Rachel Withread), dobitnica Tarnerove nagrade za 1993. godinu, iste godine je od strane jednog drugačijeg žirija proglašena za najgoreg umetnika godine. Njen „rad“, tj.  „skulptura“  je srušen buldožerima nakon nekoliko meseci od dobijanja nagrade. Ređali su se kulturološki šokovi i skandali vezani uz ime Tarnerove nagrade. A ostaje i poznata debata jednog broja ljudi koji odlučuju o nagradi na temu „Da li je slikarstvo mrtvo?“.

Tarnerovu nagradu su dobili konceptualni delatnici za instalacije (neka vrsta lustera na plafonu sa sijalicama), autori video radova… Već početkom XXI veka nagrada je nazvana Circus act (Cirkuski akt).

Prvi protesti i demonstracije su krenuli 2000. godine sa parolama na kojima je pisalo: Turner was a painter! (Tarner je bio slikar!) i Died or boredom.

Nagradu za 2003. godinu dobio je keramičar Grejson Peri (Grayson Parry). Nagrađene rado­ve u periodu od 2010. do 2020. godine karakteriše cinizam, sarkazam, želja za šokantnošću i skandalom. Za sve vreme postojanja Tarnerove nagrade postoji i umetničko slikarstvo. Otuda se pre svega pred autentične umetnike, slikare i pesnike postavlja zadatak – učiniti svoje delo vidljivim. Borbe za umetnost su se uvek događale, ali će one u XXI veku biti dru­gačije.

Dakle, zadatak umetnika je boriti se za umetnost, učiniti svoje delo vidljivim i ne naseda­ti na provokativne manifestacije i nagrade koje dodeljuju oni koji umetnosti dobro ne misle. Još je Teodor Adorno tvrdio da je umetnost jedna humanistička oblast u čije okrilje zalaze i oni koji je teško oštećuju.

Što se ljubitelja umetnosti i publike tiče, oni ne treba da čekaju proglašenja nagrada već da sami pronađu one umetnike, pesnike, slikare koji im se dopadaju. Prema brojnim estetičarima, najvažnije za nekog mladog umetnika je da ga javno podrži neki veliki, autentični, daroviti umetnik.

Sledi nekoliko predloga i uvida značajnih za opstanak autentičnih umetnika.

1. Teorije ne obavezuju umetnike. Nijedan daroviti umetnik ne treba da se prilagođava nikakvoj „epohalnoj“ umetnosti, a ni filozofiji niti teoriji koja može biti proglašena iz centara ekonomske, političke, institucionalne moći.

2. Akteri konceptualističkih praksi maksimalno koriste medije.

3. Daroviti umetnici, tj. romantičari XXI veka uglavnom su okrenuti stvaralaštvu i svom unutrašnjem svetu. Autentični umetnici današnjice morali bi, ipak, progla­siti neku vrstu pobune, koja bi podrazumevala kako medijsku bitku za umetnost tako i bitku za privlačenje nekih novih mentora i  patrona autentične umetnosti.

4. Konceptualno praktikanstvo je nešto što je u dubokoj sprezi sa ekonomijom i poli­tikom.

5. Treba predložiti da se sve nagrade koje nose imena velikih slikara i pesnika prei­menuju. Nagrade koje se dodeljuju trebalo bi da nose imena firmi, gradova, sponzora novčanih premija. Time bi ostala neukaljana imena velikih umetnika prošlosti, čijeg dela i dometa najveći deo slavodobitnika nagrada sa njihovim imenima nije dostojan.

Neke od skulptura Rejčel Vajtrid (Rachel Withread)

PODELITE OVAJ TEKST NA: