детаљ слике: КРК Арт дизајн

У СУСРЕТ РОМАНТИЗМУ XXI ВЕКА 2 

Случај Тарнерове награде

Санда Ристић Стојановић

Тарнерова награда се у Великој Британији додељује од 1984. године. Медији извештавају о додели те награде, па је у том смислу понела ореол утицајне награде. Али, да ли је баш тако и толико утицајна та награда?

Сваке године кад се додели Тарнерова награда (обично неком визуелном или концептуалном практиканту), многи људи, међу којима угледни историчари уметности, сликари и естетича­ри изјаве: Тарнер се преврће у гробу. Нешто бољу слику о овој награди створићемо „наоружани“ институционалном теоријом уметности Џорџа Дикија, о којој сам неретко писала у својим естетичким радовима. Тарнерову награду не финансира британска држава; до 1990. године финансирала ју је једна америчка банка под фирмом „Патрони модерне уметности“. Године 1990. та америчка банка је банкротирала, па је нађен други финансијер.  Рејчел Вајтрид (Rachel Withread), добитница Тарнерове награде за 1993. годину, исте године је од стране једног другачијег жирија проглашена за најгорег уметника године. Њен „рад“, тј.  „скулптура“  је срушен булдожерима након неколико месеци од добијања награде. Ређали су се културолошки шокови и скандали везани уз име Тарнерове награде. А остаје и позната дебата једног броја људи који одлучују о награди на тему „Да ли је сликарство мртво?“.

Тарнерову награду су добили концептуални делатници за инсталације (нека врста лустера на плафону са сијалицама), аутори видео радова… Већ почетком XXI века награда је названа Circus act (Циркуски акт).

Први протести и демонстрације су кренули 2000. године са паролама на којима је писало: Turner was a painter! (Тарнер је био сликар!) и Died or boredom.

Награду за 2003. годину добио је керамичар Грејсон Пери (Grayson Parry). Награђене радо­ве у периоду од 2010. до 2020. године карактерише цинизам, сарказам, жеља за шокантношћу и скандалом. За све време постојања Тарнерове награде постоји и уметничко сликарство. Отуда се пре свега пред аутентичне уметнике, сликаре и песнике поставља задатак – учинити своје дело видљивим. Борбе за уметност су се увек догађале, али ће оне у XXI веку бити дру­гачије.

Дакле, задатак уметника је борити се за уметност, учинити своје дело видљивим и не наседа­ти на провокативне манифестације и награде које додељују они који уметности добро не мисле. Још је Теодор Адорно тврдио да је уметност једна хуманистичка област у чије окриље залазе и они који је тешко оштећују.

Што се љубитеља уметности и публике тиче, они не треба да чекају проглашења награда већ да сами пронађу оне уметнике, песнике, сликаре који им се допадају. Према бројним естетичарима, најважније за неког младог уметника је да га јавно подржи неки велики, аутентични, даровити уметник.

Следи неколико предлога и увида значајних за опстанак аутентичних уметника.

1. Теорије не обавезују уметнике. Ниједан даровити уметник не треба да се прилагођава никаквој „епохалној“ уметности, а ни филозофији нити теорији која може бити проглашена из центара економске, политичке, институционалне моћи.

2. Актери концептуалистичких пракси максимално користе медије.

3. Даровити уметници, тј. романтичари XXI века углавном су окренути стваралаштву и свом унутрашњем свету. Аутентични уметници данашњице морали би, ипак, прогла­сити неку врсту побуне, која би подразумевала како медијску битку за уметност тако и битку за привлачење неких нових ментора и  патрона аутентичне уметности.

4. Концептуално практиканство је нешто што је у дубокој спрези са економијом и поли­тиком.

5. Треба предложити да се све награде које носе имена великих сликара и песника преи­менују. Награде које се додељују требало би да носе имена фирми, градова, спонзора новчаних премија. Тиме би остала неукаљана имена великих уметника прошлости, чијег дела и домета највећи део славодобитника награда са њиховим именима није достојан.

Неке од скулптура Рејчел Вајтрид (Rachel Withread)

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: