detalj slike: KRK Art dizajn

O ZBIRCI „TAKO SE GRADI KUĆA“ DUŠICE IVANOVIĆ

 

Gordana Vlajić

„Tako se gradi kuća“ naziv je pete zbirke pesama, a desete knjige Dušice Ivanović, profesorke srpskog jezika, ovenčane brojnim priznanjima i nagradama za svoje književno stvaralaštvo.

„Tako se gradi kuća“ naslov je koji će ostati upamćen, jer okuplja drugačije pesme koje svojom melodijom, metrikom, sadržajem i konotacijama nude jasan pogled kroz širom otvorene prozore okrenute ka različitim stranama sveta, ka mnogim morima, ka nebu i budućim horizontima.      

Pa, pre nego opravdam svaku od hipoteza, valja ih podupreti delom teksta Gojka Božovića objavljenog pre dvanaest godina u „Politici“. Tom prilikom, on je podsetio na svojevremeni predlog Vladana Desnice koji je, suočen sa zahtevima ideološke književnosti, rekao: „Analogija s likovnim umjetnostima porađa mi spasonosnu ideju: kao što su se tamo odijelili i dobili svoje posebno mjesto i položaj ogranci koji imaju praktične primjene, zašto da se to isto ne sprovede i na području književnosti? Govorim bez šale. Prestala bi trvenja i natezanja, sve bi praktičke, utilitarne i slične tendencije našle svoje zadovoljenje; primijenjenoj književnosti mogla bi da se prizna puna važnost, pa čak i prednost pred onom drugom, a ona druga dobila bi svoje skromno ali neosporavano mjestance pod suncem. Zašto ne?“ Samo prihvatanje postojanja primenjene književnosti, pri čemu je akcenat svakako na primenjena, a ne na književnost, piscu je potrebno kako bi umanjio ideološki pritisak na književnost. 

Poeziju Dušice Ivanović ovaj uvod brani kompetentnije od bilo koje savremene kritike. Mada, ko bi je napadao? Sve i da se nekome ne dopadne jasan stih, gracilna pismenost ili jevanđeljski „ton“ poetskih poruka, bilo bi to subjektivno i pomodarsko „osvrtanje“ i zviždanje nad nenovoevropskim vrednostima i neradostima istopolnosti. Jer, to je današnja ideologija.

A ova je poezija umetnička. Poezija koja čitaoca ne uznemirava čineći ga nepodobnim u njegovoj normalnosti. Pesme Dušice Ivanović svoje uživaoce popravljaju i uspokojavaju u vrlinama koje nose njihovi najbolji geni, a ne novokomponovani i listopadni zakoni evrogovora.

Na žalost, na srpskoj književnoj sceni već poodavno nema neustrašivih i nepotkupljivih kritičara poput, recimo, jednog Skerlića, koji je - sve i da se ogrešio o Rakića ili Disa – perjanica ovdašnjeg literarnog posvećeništva. Danas je merilo uspešnosti „slava“ koju u prajmterminima pronose mediji svojim degenerativnim i diktiranim sadržajima. Ali, srećom po spisateljsko i ostalo stvaralaštvo, „slava“ i slava se oduvek i zauvek razlikuju u jednoj jedinoj neprikosnovenosti koja se zove - trajanje. Tako da, za razliku od primenjenih knjiških sadržaja koji podilaze intelektualno, duhovno i moralno okrnjenima, a sve više i potpuno raspuklima, stvaralaštvo poput poezije Dušice Ivanović će (p)ostati trajno, kao sveobuhvatno kroz vremena, prostore, nacije i generacije.

Svih 47 pesama koje je autorka poslagala u osam fijoka, zaokupljaju čitaoce dubinom upitanosti i ponuđenog odgonetanja, kao i neporecivom lepotom stiha. Svaku pesmu valja izvući i iščitavanjem prostrti. Da se ne propusti ni red, ni prored.   

„... Veži me/Oče/Lancima za nebo...“ noseća je apoteoza prvog poetskog segmenta ove zbirke koji je označen međunaslovom „Blago njegove milosti“. Veoma uviđajno upirući prstom na prapočetak, kroz pet pesama, pesnikinja čitaoca uvodi u psaltirski ritam kojim nagoveštava nužnost povratka na iskon. Ne kao proviđenje, već kao aksiom.  

U delu „Zametak života“, Dušica peva preminulima: svom dedi, majci, nerođenom detetu i jednoj odiseji, možda ispovednoj: „...  Da nisam pala sa litice/Svileni dani bi se nizali/Da se nisam odbila od stene/Mahovina bi me grlila/Danas bih živela život/Koji je mogao da se desi...“ „Pismo nerođenoj“ i „Prilog za istoriju moje porodice (jerej Dušan Šušnjar, 1910-1941)“, pesme su koje će poneti svaku antologiju u kojoj će se u budućnosti sasvim izvesno naći. Obe se bave najvećim ljudskim tragedijama, ali na način koji, uz dramski izvanredno vođenu naraciju, spada u red poetski najdostojanstvenije opevanih.

Mereno snagom koja nosi ili baca, ljubav je tik iza Boga i u istoj ravni sa smrću, pa su međunaslovom „Mesto za dvoje“ omeđane ljubavne pesme. Inteligentnom gradacijom i otmeno biranim rečima, Dušica i ovim „vodama“ pliva ne izazivajući pažnju čitalaca vriskom i histeričnim „prskanjem“, već laganim kretanjem ka suprotnoj obali, gde će njene pesme sačekati naručja čitalačkih podjednako snažnih osećanja. Nezadihani, odmorni i osmehnuti, zajedno sa pesnikinjom, poželeće ponovno i ponovno „Sačekivanje noći“: „ Kad stignem na kraj dana/Ugasim sveću Sunčevu/Podignem Mesec na krov kuće/Pozovem te da zajedno sačekamo noć/Pa legnem u tvoje naručje/Tako čekamo smenu svetlosti i mraka/Ljubeći se na granici razuma/Dok zvezde na nas padaju u krupnim kapima...“

„Dve kuće, dve vode, dva grada u sebi da zauvek ponesem...“ naslov je četvrtog poglavlja i stih pesme „Kao u bajci“ koja ispoveda, podjednako suptilno (što je „crvena linija“ poezije Dušice Ivanović), čemernost privremenog života u jednoj, a neživota koji čeka na možda-život – u drugoj zemlji. Tu fizičku i duševnu pocepanost ili zakrpljenost nosi u vidu rane ili ožiljka, vidljivih ili nevidljivih, svako ko je domovinu menjao izbeglištvom, imigracijom ili odlaskom „za boljim životom“.  „... Zemlja je tamo/Gde pčela med poseje/A sunčevi zraci se od brda odlome...“ uverava pesnikinja, želeći da poveruje. I verujući da želi. A „... kada se avion podigne i zuj motora zaglušujući i opominjući ispuni kabinu i kada shvatite da ste sve te duge godine proveli na sedištima i presedeli decenije čekajući povratak...“ – onda je vreme za rešenost, pa naredna „etapa“ otuda nosi naslov „Tako se gradi kuća“.

Ispevavši pesmu, a zapravo himnu, pod naslovom „U mojoj Srbiji rastu divovi“, Dušica Ivanović spisateljski dosledno potvrđuje svoj dar za svođenje osećanja na meru koja obećava istinu. Koja želje čine ostvarljivim. I nadu ohrabrujućom. „... U mojoj zemlji rastu divovi/Krst pravoslavni seče teške oblake/Molitva sa zemlje nebo dodiruje/A snaga vere note ispisuje po njenim rekama/Od Save do Dunava pa do mora Crnoga/Pesma se kotrlja po talasima...“ I nakon šest rodoljubivih pesama, jer u svakoj ljubi rod svoj, književnica će posegnuti za egzaktnim, izrekavši naslov sledećeg poetskog poglavlja: „Računa se svaki udah“. Opisni i misaoni, upitni i odgonetni stihovi, nose posebnu snagu koja leži u lakoći kojom pesnikinja pita, odgovara i opisuje, kao, recimo, u pesmi „Prozor“: „... Prozor služi da proveriš/Čije je kuče zalajalo/Ko je zaškripao točkovima auta/Ko se prevrnuo sa bicikla/Pao u travu kraj staze/Ostao da tamo leži/Dok mu kuče/(Ono iz drugog stiha)/Nije olizalo rane/Dok se vrata auta/(Onog iz trećeg stiha)/Nisu otvorila/I dok ga ruke/(Koje se ne pominju u ovoj pesmi)/Nisu podigle na zadnje sedište/I odvezle iz vidokruga/Posmatrača sa prozora...“

Na kraju ovog puta, Dušica Ivanović će kao i „... Na kraju dana/Dok se svetlo ljušti sa neba... „ (pesma „Beg“), okuražena ljubavlju, povratkom i spoznajom – odlučiti da se vrati korenima, naRODU i Bogu, pa će tihim kricima i blagošću svojih stihova, stati potpuno obelodanjena ispred oluja, krvavih ili nenaoružanih, genocidnih ili GMO-icidnih, koje će nazvati pravim imenom: „Naoružana sloboda“. A zatim će, mikronski precizno, dijagnostički zapevati u „Tužnoj objavi“: „...Oblake su zakovali za nebo/Svezali lancima zvezde/Ni jedna da se ne makne/Do vaskrsenja slobode... „

Završavajući „kuću“, Dušica će (se) zapitati: „Šta pesnik ima s tim“? Čitam ovaj naslov – ne kao spisateljsku kolebljivost, već kao odgovornost umetnika. Ruku pod ruku sa čitaocima, bez žurbe, plivajući ka drugoj obali, ona u „Jednoljublju“ bira „... Jednotu/Boga i Čoveka/Umesto jednog uma/Od koga rastu male zlobne sujete...“ Ona bira „srce Svemira...“. Na momente radjardkiplingovski, a mestimično i goranpetrovićevski, pesnikinja je celim „tokom“ sačuvala autentičnu samosvojnost.

Dositej Obradović je jedared rekao da bi umesto prevoditi, tačnije bilo reći – posrbiti. Ni jednog trenutka se ne dotakavši „primenjene književnosti“, a shodno Dositejevoj jezičkoj opasci, rekla bih da je Dušica Ivanović sve posebnosti kojima se bavila – znalački poopštila, a sve srpsko – prosvetila, upravo zahvaljujući introspektivnoj iskrenosti i bistrini svog stihovanja. Jasna prozračnost njenih strofa može se porediti sa providnošću mora, snažno osvetljena misaonim, deskriptivnim i emotivnim refleksijama kakve „emituju“ samo veoma precizno izbrušene reči koje imaju sjaj sagledivih i još uvek nesagledivih konotacija.  

PODELITE OVAJ TEKST NA: