O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriVestiMedijiKolumnaKultura sećanja


















Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Recenzije


O ZBIRCI „TAKO SE GRADI KUĆA“ DUŠICE IVANOVIĆ

Gordana Vlajić
detalj slike: KRK Art dizajn



O ZBIRCI „TAKO SE GRADI KUĆA“ DUŠICE IVANOVIĆ

 

Gordana Vlajić


„Tako se gradi kuća“ naziv je pete zbirke pesama, a desete knjige Dušice Ivanović, profesorke srpskog jezika, ovenčane brojnim priznanjima i nagradama za svoje književno stvaralaštvo.


„Tako se gradi kuća“ naslov je koji će ostati upamćen, jer okuplja drugačije pesme koje svojom melodijom, metrikom, sadržajem i konotacijama nude jasan pogled kroz širom otvorene prozore okrenute ka različitim stranama sveta, ka mnogim morima, ka nebu i budućim horizontima.      


Pa, pre nego opravdam svaku od hipoteza, valja ih podupreti delom teksta Gojka Božovića objavljenog pre dvanaest godina u „Politici“. Tom prilikom, on je podsetio na svojevremeni predlog Vladana Desnice koji je, suočen sa zahtevima ideološke književnosti, rekao: „Analogija s likovnim umjetnostima porađa mi spasonosnu ideju: kao što su se tamo odijelili i dobili svoje posebno mjesto i položaj ogranci koji imaju praktične primjene, zašto da se to isto ne sprovede i na području književnosti? Govorim bez šale. Prestala bi trvenja i natezanja, sve bi praktičke, utilitarne i slične tendencije našle svoje zadovoljenje; primijenjenoj književnosti mogla bi da se prizna puna važnost, pa čak i prednost pred onom drugom, a ona druga dobila bi svoje skromno ali neosporavano mjestance pod suncem. Zašto ne?“ Samo prihvatanje postojanja primenjene književnosti, pri čemu je akcenat svakako na primenjena, a ne na književnost, piscu je potrebno kako bi umanjio ideološki pritisak na književnost. 


Poeziju Dušice Ivanović ovaj uvod brani kompetentnije od bilo koje savremene kritike. Mada, ko bi je napadao? Sve i da se nekome ne dopadne jasan stih, gracilna pismenost ili jevanđeljski „ton“ poetskih poruka, bilo bi to subjektivno i pomodarsko „osvrtanje“ i zviždanje nad nenovoevropskim vrednostima i neradostima istopolnosti. Jer, to je današnja ideologija.


A ova je poezija umetnička. Poezija koja čitaoca ne uznemirava čineći ga nepodobnim u njegovoj normalnosti. Pesme Dušice Ivanović svoje uživaoce popravljaju i uspokojavaju u vrlinama koje nose njihovi najbolji geni, a ne novokomponovani i listopadni zakoni evrogovora.


Na žalost, na srpskoj književnoj sceni već poodavno nema neustrašivih i nepotkupljivih kritičara poput, recimo, jednog Skerlića, koji je - sve i da se ogrešio o Rakića ili Disa – perjanica ovdašnjeg literarnog posvećeništva. Danas je merilo uspešnosti „slava“ koju u prajmterminima pronose mediji svojim degenerativnim i diktiranim sadržajima. Ali, srećom po spisateljsko i ostalo stvaralaštvo, „slava“ i slava se oduvek i zauvek razlikuju u jednoj jedinoj neprikosnovenosti koja se zove - trajanje. Tako da, za razliku od primenjenih knjiških sadržaja koji podilaze intelektualno, duhovno i moralno okrnjenima, a sve više i potpuno raspuklima, stvaralaštvo poput poezije Dušice Ivanović će (p)ostati trajno, kao sveobuhvatno kroz vremena, prostore, nacije i generacije.


Svih 47 pesama koje je autorka poslagala u osam fijoka, zaokupljaju čitaoce dubinom upitanosti i ponuđenog odgonetanja, kao i neporecivom lepotom stiha. Svaku pesmu valja izvući i iščitavanjem prostrti. Da se ne propusti ni red, ni prored.   


„... Veži me/Oče/Lancima za nebo...“ noseća je apoteoza prvog poetskog segmenta ove zbirke koji je označen međunaslovom „Blago njegove milosti“. Veoma uviđajno upirući prstom na prapočetak, kroz pet pesama, pesnikinja čitaoca uvodi u psaltirski ritam kojim nagoveštava nužnost povratka na iskon. Ne kao proviđenje, već kao aksiom.  


U delu „Zametak života“, Dušica peva preminulima: svom dedi, majci, nerođenom detetu i jednoj odiseji, možda ispovednoj: „...  Da nisam pala sa litice/Svileni dani bi se nizali/Da se nisam odbila od stene/Mahovina bi me grlila/Danas bih živela život/Koji je mogao da se desi...“ „Pismo nerođenoj“ i „Prilog za istoriju moje porodice (jerej Dušan Šušnjar, 1910-1941)“, pesme su koje će poneti svaku antologiju u kojoj će se u budućnosti sasvim izvesno naći. Obe se bave najvećim ljudskim tragedijama, ali na način koji, uz dramski izvanredno vođenu naraciju, spada u red poetski najdostojanstvenije opevanih.


Mereno snagom koja nosi ili baca, ljubav je tik iza Boga i u istoj ravni sa smrću, pa su međunaslovom „Mesto za dvoje“ omeđane ljubavne pesme. Inteligentnom gradacijom i otmeno biranim rečima, Dušica i ovim „vodama“ pliva ne izazivajući pažnju čitalaca vriskom i histeričnim „prskanjem“, već laganim kretanjem ka suprotnoj obali, gde će njene pesme sačekati naručja čitalačkih podjednako snažnih osećanja. Nezadihani, odmorni i osmehnuti, zajedno sa pesnikinjom, poželeće ponovno i ponovno „Sačekivanje noći“: „ Kad stignem na kraj dana/Ugasim sveću Sunčevu/Podignem Mesec na krov kuće/Pozovem te da zajedno sačekamo noć/Pa legnem u tvoje naručje/Tako čekamo smenu svetlosti i mraka/Ljubeći se na granici razuma/Dok zvezde na nas padaju u krupnim kapima...“


„Dve kuće, dve vode, dva grada u sebi da zauvek ponesem...“ naslov je četvrtog poglavlja i stih pesme „Kao u bajci“ koja ispoveda, podjednako suptilno (što je „crvena linija“ poezije Dušice Ivanović), čemernost privremenog života u jednoj, a neživota koji čeka na možda-život – u drugoj zemlji. Tu fizičku i duševnu pocepanost ili zakrpljenost nosi u vidu rane ili ožiljka, vidljivih ili nevidljivih, svako ko je domovinu menjao izbeglištvom, imigracijom ili odlaskom „za boljim životom“.  „... Zemlja je tamo/Gde pčela med poseje/A sunčevi zraci se od brda odlome...“ uverava pesnikinja, želeći da poveruje. I verujući da želi. A „... kada se avion podigne i zuj motora zaglušujući i opominjući ispuni kabinu i kada shvatite da ste sve te duge godine proveli na sedištima i presedeli decenije čekajući povratak...“ – onda je vreme za rešenost, pa naredna „etapa“ otuda nosi naslov „Tako se gradi kuća“.


Ispevavši pesmu, a zapravo himnu, pod naslovom „U mojoj Srbiji rastu divovi“, Dušica Ivanović spisateljski dosledno potvrđuje svoj dar za svođenje osećanja na meru koja obećava istinu. Koja želje čine ostvarljivim. I nadu ohrabrujućom. „... U mojoj zemlji rastu divovi/Krst pravoslavni seče teške oblake/Molitva sa zemlje nebo dodiruje/A snaga vere note ispisuje po njenim rekama/Od Save do Dunava pa do mora Crnoga/Pesma se kotrlja po talasima...“ I nakon šest rodoljubivih pesama, jer u svakoj ljubi rod svoj, književnica će posegnuti za egzaktnim, izrekavši naslov sledećeg poetskog poglavlja: „Računa se svaki udah“. Opisni i misaoni, upitni i odgonetni stihovi, nose posebnu snagu koja leži u lakoći kojom pesnikinja pita, odgovara i opisuje, kao, recimo, u pesmi „Prozor“: „... Prozor služi da proveriš/Čije je kuče zalajalo/Ko je zaškripao točkovima auta/Ko se prevrnuo sa bicikla/Pao u travu kraj staze/Ostao da tamo leži/Dok mu kuče/(Ono iz drugog stiha)/Nije olizalo rane/Dok se vrata auta/(Onog iz trećeg stiha)/Nisu otvorila/I dok ga ruke/(Koje se ne pominju u ovoj pesmi)/Nisu podigle na zadnje sedište/I odvezle iz vidokruga/Posmatrača sa prozora...“


Na kraju ovog puta, Dušica Ivanović će kao i „... Na kraju dana/Dok se svetlo ljušti sa neba... „ (pesma „Beg“), okuražena ljubavlju, povratkom i spoznajom – odlučiti da se vrati korenima, naRODU i Bogu, pa će tihim kricima i blagošću svojih stihova, stati potpuno obelodanjena ispred oluja, krvavih ili nenaoružanih, genocidnih ili GMO-icidnih, koje će nazvati pravim imenom: „Naoružana sloboda“. A zatim će, mikronski precizno, dijagnostički zapevati u „Tužnoj objavi“: „...Oblake su zakovali za nebo/Svezali lancima zvezde/Ni jedna da se ne makne/Do vaskrsenja slobode... „


Završavajući „kuću“, Dušica će (se) zapitati: „Šta pesnik ima s tim“? Čitam ovaj naslov – ne kao spisateljsku kolebljivost, već kao odgovornost umetnika. Ruku pod ruku sa čitaocima, bez žurbe, plivajući ka drugoj obali, ona u „Jednoljublju“ bira „... Jednotu/Boga i Čoveka/Umesto jednog uma/Od koga rastu male zlobne sujete...“ Ona bira „srce Svemira...“. Na momente radjardkiplingovski, a mestimično i goranpetrovićevski, pesnikinja je celim „tokom“ sačuvala autentičnu samosvojnost.


Dositej Obradović je jedared rekao da bi umesto prevoditi, tačnije bilo reći – posrbiti. Ni jednog trenutka se ne dotakavši „primenjene književnosti“, a shodno Dositejevoj jezičkoj opasci, rekla bih da je Dušica Ivanović sve posebnosti kojima se bavila – znalački poopštila, a sve srpsko – prosvetila, upravo zahvaljujući introspektivnoj iskrenosti i bistrini svog stihovanja. Jasna prozračnost njenih strofa može se porediti sa providnošću mora, snažno osvetljena misaonim, deskriptivnim i emotivnim refleksijama kakve „emituju“ samo veoma precizno izbrušene reči koje imaju sjaj sagledivih i još uvek nesagledivih konotacija.  





PODELITE OVAJ TEKST NA:






2024 © Književna radionica "Kordun"