детаљ слике: КРК Арт дизајн

О ЗБИРЦИ „ТАКО СЕ ГРАДИ КУЋА“ ДУШИЦЕ ИВАНОВИЋ

 

Гордана Влајић

„Тако се гради кућа“ назив је пете збирке песама, а десете књиге Душице Ивановић, професорке српског језика, овенчане бројним признањима и наградама за своје књижевно стваралаштво.

„Тако се гради кућа“ наслов је који ће остати упамћен, јер окупља другачије песме које својом мелодијом, метриком, садржајем и конотацијама нуде јасан поглед кроз широм отворене прозоре окренуте ка различитим странама света, ка многим морима, ка небу и будућим хоризонтима.      

Па, пре него оправдам сваку од хипотеза, ваља их подупрети делом текста Гојка Божовића објављеног пре дванаест година у „Политици“. Том приликом, он је подсетио на својевремени предлог Владана Деснице који је, суочен са захтевима идеолошке књижевности, рекао: „Аналогија с ликовним умјетностима порађа ми спасоносну идеју: као што су се тамо одијелили и добили своје посебно мјесто и положај огранци који имају практичне примјене, зашто да се то исто не спроведе и на подручју књижевности? Говорим без шале. Престала би трвења и натезања, све би практичке, утилитарне и сличне тенденције нашле своје задовољење; примијењеној књижевности могла би да се призна пуна важност, па чак и предност пред оном другом, а она друга добила би своје скромно али неоспоравано мјестанце под сунцем. Зашто не?“ Само прихватање постојања примењене књижевности, при чему је акценат свакако на примењена, а не на књижевност, писцу је потребно како би умањио идеолошки притисак на књижевност. 

Поезију Душице Ивановић овај увод брани компетентније од било које савремене критике. Мада, ко би је нападао? Све и да се некоме не допадне јасан стих, грацилна писменост или јеванђељски „тон“ поетских порука, било би то субјективно и помодарско „освртање“ и звиждање над неновоевропским вредностима и нерадостима истополности. Јер, то је данашња идеологија.

А ова је поезија уметничка. Поезија која читаоца не узнемирава чинећи га неподобним у његовој нормалности. Песме Душице Ивановић своје уживаоце поправљају и успокојавају у врлинама које носе њихови најбољи гени, а не новокомпоновани и листопадни закони евроговора.

На жалост, на српској књижевној сцени већ поодавно нема неустрашивих и непоткупљивих критичара попут, рецимо, једног Скерлића, који је - све и да се огрешио о Ракића или Диса – перјаница овдашњег литерарног посвећеништва. Данас је мерило успешности „слава“ коју у прајмтерминима проносе медији својим дегенеративним и диктираним садржајима. Али, срећом по списатељско и остало стваралаштво, „слава“ и слава се одувек и заувек разликују у једној јединој неприкосновености која се зове - трајање. Тако да, за разлику од примењених књишких садржаја који подилазе интелектуално, духовно и морално окрњенима, а све више и потпуно распуклима, стваралаштво попут поезије Душице Ивановић ће (п)остати трајно, као свеобухватно кроз времена, просторе, нације и генерације.

Свих 47 песама које је ауторка послагала у осам фијока, заокупљају читаоце дубином упитаности и понуђеног одгонетања, као и непорецивом лепотом стиха. Сваку песму ваља извући и ишчитавањем прострти. Да се не пропусти ни ред, ни проред.   

„... Вежи ме/Оче/Ланцима за небо...“ носећа је апотеоза првог поетског сегмента ове збирке који је означен међунасловом „Благо његове милости“. Веома увиђајно упирући прстом на прапочетак, кроз пет песама, песникиња читаоца уводи у псалтирски ритам којим наговештава нужност повратка на искон. Не као провиђење, већ као аксиом.  

У делу „Заметак живота“, Душица пева преминулима: свом деди, мајци, нерођеном детету и једној одисеји, можда исповедној: „...  Да нисам пала са литице/Свилени дани би се низали/Да се нисам одбила од стене/Маховина би ме грлила/Данас бих живела живот/Који је могао да се деси...“ „Писмо нерођеној“ и „Прилог за историју моје породице (јереј Душан Шушњар, 1910-1941)“, песме су које ће понети сваку антологију у којој ће се у будућности сасвим извесно наћи. Обе се баве највећим људским трагедијама, али на начин који, уз драмски изванредно вођену нарацију, спада у ред поетски најдостојанственије опеваних.

Мерено снагом која носи или баца, љубав је тик иза Бога и у истој равни са смрћу, па су међунасловом „Место за двоје“ омеђане љубавне песме. Интелигентном градацијом и отмено бираним речима, Душица и овим „водама“ плива не изазивајући пажњу читалаца вриском и хистеричним „прскањем“, већ лаганим кретањем ка супротној обали, где ће њене песме сачекати наручја читалачких подједнако снажних осећања. Незадихани, одморни и осмехнути, заједно са песникињом, пожелеће поновно и поновно „Сачекивање ноћи“: „ Кад стигнем на крај дана/Угасим свећу Сунчеву/Подигнем Месец на кров куће/Позовем те да заједно сачекамо ноћ/Па легнем у твоје наручје/Тако чекамо смену светлости и мрака/Љубећи се на граници разума/Док звезде на нас падају у крупним капима...“

„Две куће, две воде, два града у себи да заувек понесем...“ наслов је четвртог поглавља и стих песме „Као у бајци“ која исповеда, подједнако суптилно (што је „црвена линија“ поезије Душице Ивановић), чемерност привременог живота у једној, а неживота који чека на можда-живот – у другој земљи. Ту физичку и душевну поцепаност или закрпљеност носи у виду ране или ожиљка, видљивих или невидљивих, свако ко је домовину мењао избеглиштвом, имиграцијом или одласком „за бољим животом“.  „... Земља је тамо/Где пчела мед посеје/А сунчеви зраци се од брда одломе...“ уверава песникиња, желећи да поверује. И верујући да жели. А „... када се авион подигне и зуј мотора заглушујући и опомињући испуни кабину и када схватите да сте све те дуге године провели на седиштима и преседели деценије чекајући повратак...“ – онда је време за решеност, па наредна „етапа“ отуда носи наслов „Тако се гради кућа“.

Испевавши песму, а заправо химну, под насловом „У мојој Србији расту дивови“, Душица Ивановић списатељски доследно потврђује свој дар за свођење осећања на меру која обећава истину. Која жеље чине остварљивим. И наду охрабрујућом. „... У мојој земљи расту дивови/Крст православни сече тешке облаке/Молитва са земље небо додирује/А снага вере ноте исписује по њеним рекама/Од Саве до Дунава па до мора Црнога/Песма се котрља по таласима...“ И након шест родољубивих песама, јер у свакој љуби род свој, књижевница ће посегнути за егзактним, изрекавши наслов следећег поетског поглавља: „Рачуна се сваки удах“. Описни и мисаони, упитни и одгонетни стихови, носе посебну снагу која лежи у лакоћи којом песникиња пита, одговара и описује, као, рецимо, у песми „Прозор“: „... Прозор служи да провериш/Чије је куче залајало/Ко је зашкрипао точковима аута/Ко се преврнуо са бицикла/Пао у траву крај стазе/Остао да тамо лежи/Док му куче/(Оно из другог стиха)/Није олизало ране/Док се врата аута/(Оног из трећег стиха)/Нису отворила/И док га руке/(Које се не помињу у овој песми)/Нису подигле на задње седиште/И одвезле из видокруга/Посматрача са прозора...“

На крају овог пута, Душица Ивановић ће као и „... На крају дана/Док се светло љушти са неба... „ (песма „Бег“), окуражена љубављу, повратком и спознајом – одлучити да се врати коренима, наРОДУ и Богу, па ће тихим крицима и благошћу својих стихова, стати потпуно обелодањена испред олуја, крвавих или ненаоружаних, геноцидних или ГМО-ицидних, које ће назвати правим именом: „Наоружана слобода“. А затим ће, микронски прецизно, дијагностички запевати у „Тужној објави“: „...Облаке су заковали за небо/Свезали ланцима звезде/Ни једна да се не макне/До васкрсења слободе... „

Завршавајући „кућу“, Душица ће (се) запитати: „Шта песник има с тим“? Читам овај наслов – не као списатељску колебљивост, већ као одговорност уметника. Руку под руку са читаоцима, без журбе, пливајући ка другој обали, она у „Једнољубљу“ бира „... Једноту/Бога и Човека/Уместо једног ума/Од кога расту мале злобне сујете...“ Она бира „срце Свемира...“. На моменте радјардкиплинговски, а местимично и горанпетровићевски, песникиња је целим „током“ сачувала аутентичну самосвојност.

Доситеј Обрадовић је једаред рекао да би уместо преводити, тачније било рећи – посрбити. Ни једног тренутка се не дотакавши „примењене књижевности“, а сходно Доситејевој језичкој опасци, рекла бих да је Душица Ивановић све посебности којима се бавила – зналачки поопштила, а све српско – просветила, управо захваљујући интроспективној искрености и бистрини свог стиховања. Јасна прозрачност њених строфа може се поредити са провидношћу мора, снажно осветљена мисаоним, дескриптивним и емотивним рефлексијама какве „емитују“ само веома прецизно избрушене речи које имају сјај сагледивих и још увек несагледивих конотација.  

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: