detalj slike: KRK Art dizajn

Ljubav ne dozvoljava da svet sklizne u ništavilo

Ljudi koji su došli u tuđu zemlju nisu došli da bi se bavili maternjim jezikom, već isključivo zbog materijalnih razloga. Brigu o maternjem jeziku u dijaspori treba svi da vodimo, ali uz svesrdnu podršku zemlje iz koje smo došli, kroz diplomatska predstavništva, organizacijom malih škola i unošenjem književnog stvaralaštva među svoje građane. 

Ilija Šaula - West Chester, PA - SAD, srpski je književnik, osnivač i predsednik Književne radionice „Kordun”. Pokretač izdavačke delatnosti Književni ESNAF i glavni i odgovorni urednik istoimenog časopisa za književnost i teoriju. Piše poeziju i prozu, koje su do sada prevedene na italijanski, engleski, španski, poljski i albanski jezik. Pored pisanja bavi se i slikarstvom.

Илија Шаула, књижевник, публициста, сликар, са сликом Свемирска река, Фото: приватна архива

Čovekova težnja je nezavisnost i kad je stekne tad je spreman i za požrtvovanje, jer tek u slobodi osećamo potrebu koliko smo potrebni jedni drugima i koliko možemo pružiti onima koje volimo i do kojih nam je stalo da se za njih žrtvujemo. Čovek sužanj mora uložiti sve napore najpre sebe da oslobodi, bilo to fizičko ili psihičko ropstvo, tek onda je spreman za druge.

Razgovor vodila: Valentina Novković, Beograd , 31. januar 2022 - preuzeto sa www.pokazivac.com

Josif Brodski je smatrao da je „čovek proizvod čitanja“, ličnost pored porodice i okruženja, vaspitavaju i knjige koje je pročitao. Da li se sećate prvog pročitanog štiva, koje pisce, pesnike biste istakli kao uzore?

Prva knjiga koju sam pročitao od korica do korica i u čiju sam se radnju sasvim uneo, bila je Robinson Kruso i dan danas imam maštu kako bih sebi organizovao život na pustom ostrvu. Ne sećam se koji sam bio razred, znam da su bili niži. Lektire se ne sećam, mene je uvek privlačio slobodan izbor knjiga. Sećam se kad nam je u školu došao jedan hrvatski pisac, Marino Zurl, on je napisao roman „Splavom od Zagreba do Crnog mora“, ta je knjiga za mene bila pravi izazov, dobili smo je za čitanje pre nego nas je pisac posetio da bismo mogli postavljati pitanja.
Kada je došlo vreme pitanja, niko se ne javlja i ja se osokolim, dignem dva prsta. Pitao sam Marina šta su to limani, koje on tako često spominje u svom romanu. Učiteljica me ukorila i rekla da sednem, jer kakve to gluposti pitam pisca. On se obratio njoj i rekao pustite đaka pitanje je na mestu. I onda me pitao kako se zovem, kad sam mu rekao obratio mi se imenom i odgovorio na moje pitanje objašnjavajući i druge reči koje je naučio na svom uzbudljivom putovanju.
Limani su vodeni virovi sa kojima se vrlo često susretao i naučio kako da ih izbegava čitavim tokom Save i Dunava.
Moje čitanje koje mi je dalo snagu da se i sam oprobam u formi proze, započelo je s Danilom Kišom, Miloradom Pavićem, Umbertom Ekom, Markesom, Borhesom, Koeljom, Štefanom Cvajgom i mnogim drugim. Čitanje je najbolji oblik zabave, više volim da čitam dobru knjigu nego da gledam film rađen po njoj. Čitalac mora da obraća pažnju na detalje i simbole, ako ne ume da ih uviđa i odgoneta džaba mu čitanje, u tome je ta zanimljivost koja se pretvara u znanje.

Detinjstvo ste proveli na Kordunu, čime je obeleženo, da li je ono izvor sa kojeg se napaja Vaše stvaralaštvo? „Koliko je malo dečjih snova ostvari odrastao čovek, napisao je Ovidije, da li ste ostvarili nek san iz detinjstva? Zbog čega je važno živeti tako da ne izneverimo unutarnje dete?

Sam početak mog života obeležila je velika tuga u porodici radi bezbožnih smrtnih stradanja i to je ostavilo tako jednu liniju koja je uvek tu samo menja sfere u auri. Dete da odrasta u ne znam kakvim uslovima to za njega postaje normalno, verujem i da je to, takvo stanje stvari, znatno uticalo na duhovnu dimenziju mog bića, tako i nadahnuće koje se pojavljivalo nije bilo potpuno slobodno da bi se pokazalo u najboljem svetlu, nikad se u potpunosti nije oslobodilo, jer da jeste, Ilija Šaula ne bi nikad bio zanatlija ili građevinar već samo umetnik.
Ta težnja ni sa čim ne može da se pomiri i ja i to dete u meni nećemo se umiriti dok se moja umetnost ne ostvari u formi kojom će biti zadovoljan On od koga sam taj zadatak dobio. Trebalo je više da učim, ali u raspoloživim udžbenicima nije bilo tog znanja kojem sam težio. Zato sam pristao da budem đak čitavog života. Neostvareni snovi su odličan motiv za dug život. Od dečjih snova ostvario mi se onaj da moje ime negde bude zapisano.

Vaš poetski dar zapazili su pesnici poput Desanke Maksimović, Vesne Parun, Tanasija Mladenovića, Đakoma Skotija koji Vam je i pomogao da uredite prvu pesničku knjigu „Na zgarištu samoće“. Sećate li se kada ste prvi put spoznali da imate pesnički nerv, kada je nastala prva pesma? Da li se sećate saveta koje su Vam pomenuti ili neki drugi pesnici uputili kada je u pitanju Vaš stvaralački put? Može li na zgarištu samoće, oživeti plamen nade?

Naravno da se sećam tih lepih trenutaka, sećam se i onih koji nisu bili lepi, mnogo je i jednih i drugih, bila bi to velika priča kada bih spomenuo sve kojih se sećam. Doprinos pesnika koji su mi pomogli u formiranju moje pesničke ličnosti je ogroman, toga se ne stidim, bacali su me u vatru znajući da se neću povrediti već se iz nje izdići poput Feniksa jači, bolji i smeliji. Ali, samo jedan pesnik mi je pomogao da objavim knjigu, doći ćemo još na tu temu.
Prva pesma je nastala još u osnovnoj školi kroz domaće zadatke, dok bih pešačio iz škole, a bilo je 4 km, imao sam vremena da smislim šta ću napisati za zadaću, tako bih iznedrio stihove koje bih zapamtio i po povratku kući uneo ih u svesku i gotova zadaća. To mi se učinilo vrlo praktičnim. Jedna od prvih je bila posvećena proleću; „Sunce s’ja zemlju obasjava, niče cveće stiže nam proleće. Ispod trulog lišća visibaba klima, to nam je znak, da je prošla zima“.
A pao je i prvi ljubavni stih u to vreme u spomenaru moje simpatije; „Ti si moje buđenje u zoru, ti si moje sunce na prozoru!“
Mada ozbiljnija poezija počinje da se iskrada iz doline moga srca tek u srednjoj školi kad sam postao član Književnog kluba u svom gradu i kad sam krenuo po pesničkim festivalima pesnika srednjoškolaca.
Naslov, „Zgarište samoće“, pokazao se kao vizionar nesreće koju sam doživeo zajedno sa svojim sunarodnicima augusta 1995. Posle toga nisam više nikad pisao takvu poeziju. Mene je moja druga knjiga čekala 17 godina i nisam se mogao smiriti dok nisam sakupio sve moje pesme nastale u periodu pre 1995. godine da ih objavim u mojoj drugoj knjizi „Piramida misli“. Posle toga sam osetio smiraj kao da sam nakon toliko vremena pronašao smrtne ostatke najboljeg ratnog druga i sahranio ih na mesto dostojno čoveku.

Nemili događaji u našoj zemlji su Vas oterali sa ognjišta u Ameriku, tačnije Vest Čester, tamo ste zajedno sa našim eminentnim književnikom Danilom Marićem, 2009. osnovali Književnu radionicu „Kordun“ (KRK) koja objavljuje ili pomaže objavljivanje i promovisanje dela balkanske kulture i umetnosti u Americi i Evropi. Sarađujete sa autorima, izdavačkim kućama širom sveta. Pokrovitelj ste literarnih prvenaca talentovanih pojedinaca, i to je ono što vas izdvaja. Kako ste došli na ideju za njeno osnivanje?

Ideja je bila prosta, po opredeljenju sam humanista, živim sa težnjom da moj svaki uspeh uvek bude nečije zadovoljstvo, a ne samo moje, davno sam naučio u detinjstvu da sam jedino bio srećan ako je i moj drugar Mića bio srećan, to mi je bila jedna od misli vodilja koja i nije baš uvek mogla da se ispolji, ali me nije ni napuštala. Meni je samo Đakomo Skoti pomogao da objavim prvu knjigu pesama iako su me u to vreme poznavali mnogi eminentni pesnici one velike Jugoslavije, ali niko nije hteo da mi pomogne da stvorim knjigu osim Đakoma. To mu ne mogu zaboraviti i još tad sam odlučio, kad jednog dana budem u prilici da mogu nekome omogućiti da ima knjigu, srcem ću to da uradim.
Taj dan se pojavio u mom životu i znajte da sam zaplakao od sreće, siguran sam da sam bio srećniji nego autorka čiju smo knjigu objavili. Ta se tradicija nastavila i evo još uvek traje i sa svim tim autorima delim neizmernu sreću i zadovoljstvo, mnogi od njih su danas zakoračili u ozbiljne vode književnosti i negujemo blisku saradnju i prijateljstvo.

Objavili ste pet pesničkih i tri prozne knjige. Žak Prever je smatrao da je „poezija ono što se sanja, ono što se zamišlja, ono što se želi, i ono što se često dogodi. Poezija, to je stvarnije i korisnije ime života“. Šta je za Vas poezija, stvaranje uopšte, kakvim ga doživljavate?

Za mene je poezija u mladosti bila neka vrsta izolacije, kad bih bio u fazonu da nešto opoetujem povlačio bih se da budem sam kao da me je bilo sram pred drugima od toga što radim. U školi sam imao malo više slobode jer sam imao osećaj da imam podršku od pojedinih drugara, posebno djevojčica, kao tinejdžer pisao sam mračne pesme pune noći suludosti, greha, gorčine uvek tražeći neko pomilovanje. U to vreme sam poeziju doživljavao fantomski kao bol nečega što ne posedujem, a činilo mi se da me razdire i svakog trena vodi na neko gubilište. Bio je to moj pesnički delirijum u kome me skoro niko nije razumeo, pa čak ni one devojčice koje su me razumele kao dečaka.
Odrastanjem dobijao sam šamare od života, bili su to ponekad i teški bokserski „nokdauni“ nakon kojih sam uvek ustajao i kretao dalje ne osvrćući se na poraze, posle njih bio sam svesniji i pametniji, gledao sam da svu tu borbu polako pretvaram u igru, uspeo sam u tome i posle toga u moju poeziju se zauvek nastanila svetlost. Došao sam do zaključka da poezija jeste svetlost, jer sve ono crnilo koje sam pisao bilo je težnja da doprem do svetlosti koja je u stvari uvek sa nama samo moramo pronaći prekidač kojim ćemo je upaliti. Svi ljudi to poseduju, samo ga mnogi, nažalost, nikad ne pronađu ili ga čak ni ne traže.

U knjizi „Bulevar svetlosti“ filosofskim promišljanjima o životu, napisali ste da je ljubav „jedini miraz koji možemo poneti u nedrima duše na putu prema novom životu“. Koliko je ljubavi u savremenom svetu otuđenosti i jurnjave za „boljim“ životom, na kom su mestu požrtvovanost i empatija?

Ljubav je tu, ona sve to drži, zamislite kako bi tek bilo da je nema. U njenom potpunom odsustvu dolazi do ništavila. Najveći zločini se rade s velikom strašću, šta je to nego ljubav, dok je za stradalnika neizbežna kob. Sve dok čovek opstaje, za sve što se dešava pita se, ko zna zašto je to dobro. Dakle, ljubav je iza svega, ona ne dozvoljava da svet sklizne u ništavilo.
Ovo danas što nemamo vremena, svugde žurimo i jurimo to nije ništa, to je samo povećan broj neurona u mozgu koji se ne znaju svrstati tamo gde treba, pa prave pometnju, a tu su zbog prevelikog broja nepotrebnih informacija. Čovečanstvo je spremno da plati cenu za to, jer čovek je svestan tehnološkog napretka, nema natrag, na svaki put kada se krene mora se stići do kraja. Sve je u procesu življenja i kretanja, život još niko nije preživeo ili vratio unatrag.
Čovekova težnja je nezavisnost i kad je stekne tad je spreman i za požrtvovanje, jer tek u slobodi osećamo potrebu koliko smo potrebni jedni drugima i koliko možemo pružiti onima koje volimo i do kojih nam je stalo da se za njih žrtvujemo. Čovek sužanj mora uložiti sve napore najpre sebe da oslobodi, bilo to fizičko ili psihičko ropstvo, tek onda je spreman za druge. Oduvek postoji saosećanje i razumevanje, ne treba mnogo brinuti o tome, često se može čuti, samo me nemoj žaliti molim te, ako ljudima prilazimo sa prevelikim empatijama imam osećaj da ih razbolevamo, a to nam nije u interesu.
Mene nikada nisu ničije suze naterale da dam sve od sebe, ali rad, trud, težnja, volja i mudrost kada su u načelu dobrog principa uvek sam tu da dam svoj doprinos. Žalosno je da savremeni čovek očekuje da svet shvati njega i njegove potrebe, umesto da shvati i uvidi kako se ponašati u skladu sa svetom da bi na što jednostavniji način ostvario svoje želje i namere. Ako sami investiramo u sebe i Bog će dodati svoj deo.

Roman-trilogija „Midar“ je Vaš prvenac koji je već doživeo drugo izdanje, za njega su recenzenti rekli da je „velika filosofska ispovest“. Šta Vas je potaklo da ga napišete, koliko dugo je sazrevala ta potreba?

Sa romanom „Midar“ započinje jedna nova epoha u mom pisanom stvaralaštvu. Poeziju zaista volim i znam da nikad neću prestati da je pišem. Međutim, život nije samo poezija, lepo je kad nam se uzdah otme pa se pretvori u predivan stih isklesan rečima čuvanim samo za tu priliku. Osećao sam kako u meni raste priča, kako je sve više sazrevala, sazrevala je i namera da se oslobodi. Nisam mogao da je držim zatočenu, bio bi to greh.
Krenuo sam polako stvarajući „Bulevar svetlosti“, knjigu promisli o životu. Te moje promisli bile su protkane poetikom, ali je prozni izraz ipak preuzeo formu. Uporedo sa tim promislima, rasla je i priča o romanu „Midar“. Sve je fikcija, negde se dotičem autobiografskog, ali brzo bežim od toga skrivajući se po prostorima metaverzuma, izlazeći na krilima mašte družeći se sa likovima An i Midar i kreirajući na taj način tajnu koju nećemo nikad razotkriti, jer da nam je to namera, onda ne bi bila tajna. Dakle,„Midar“ ostaje u nasledstvo da bi se tragalo za otkrovenjem tajne koju nosi u sebi. Pored „Bulevara svetlosti“, romana „Midar“, tu je i treća knjiga kratke proze, „Bijeg iz vječnosti“, koje zajedno čine trilogiju nazvanu „Midar“ i sve tri su do sada imale više izdanja. Konačno zajedno. Možda je i to jedan od pokušaja da bismo razotkrili tajnu. Sve je to trajalo otprilike kao jedan san iz kojeg se nisam budio! 

Vaša saradnja sa maticom je dugotrajna i plodotvorna, u dijaspori je srpski jezik osnovna nit očuvanja tradicije, kulture, identiteta. Dobitnik ste nagrade „Rastko Petrović“ koju dodeljuje Matica iseljenika i Srba u regionu. Članice Organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESKO), od 1999. godine 21. februara obeležavaju Međunarodni dan maternjeg jezika kako bi promovisale jezičku i kulturnu raznovrsnost. Na koji način ćete obeležiti ovaj dan, kakve napore je potrebno učiniti da pripadnici druge ili treće generacije Srba u inostranstvu ne zaborave maternji jezik?

Najveći broj migranata uopšte ne zna da postoji Međunarodni dan maternjeg jezika. UNESKO programi ne dolaze do običnog sveta, oni se završavaju u procedurama političkih obrazaca tamo gde su potrebni da zakrpe neku rupu, ili se nađu kao kamen spoticanja u otvaranju novog problema.
Ljudi koji su došli u tuđu zemlju nisu došli da bi se bavili maternjim jezikom, već isključivo zbog materijalnih razloga. Brigu o maternjem jeziku u dijaspori treba svi da vodimo, ali uz svesrdnu podršku zemlje iz koje smo došli, kroz diplomatska predstavništva, organizacijom malih škola i unošenjem književnog stvaralaštva među svoje građane.
Književna radionica „Kordun“ je u periodu pre korone redovno obilazila srpske crkveno-školske opštine, organizovala promocije novih naslova, upoznavali se s novim autorima, dovodili autore iz matice i organizovali skupove posvećene isključivo jeziku i pismu i učestvovali na patriotskim manifestacijama.
Sada nam je sve to ukinuto, mada siguran sam da našim iseljenicima to i ne nedostaje mnogo. Za promociju knjige ne sme da se okupi više od 5 osoba, pa ispada da se organizator, autor, recenzent i moderator sastaju samo radi sebe, ali ako dolazi VIS sa pevačicom narod se okupi bez razlike za poduzete mere protiv virusa kovid-19.

Pored izdavačke delatnosti i rada sajta Književne radionice „Kordun“, na izmaku 2021. godine pokrenuli ste i časopis za književnost i teoriju „Književni Esnaf“ na radost svih poštovalaca pisane reči. Recite nam nešto više o saradnicima i temama prvog broja, kao i planiranoj periodici izlaženja?

Dobro ste primetili da pored izdavaštva i elektronske publikacije autorskih radova nedostaje treći elemenat koji bi činio celinu, a to je časopis. Veliki sam zagovornik prava na mišljenje, smatram da svakom čoveku, baš svakom, treba ukazati priliku da slobodno iznese svoje mišljenje o bilo čemu, ne volim kad se neko ućutkuje i smatra manje bitnim. Ničije znanje nije savršeno, a misao je upravo ta koja može pomoći da se približimo savršenstvu.
Današnji čovek nije svestan nedostatka nezavisnosti u medijima, jer nije na nju ni navikao. Nezavisno novinarstvo trebalo bi da se podrazumeva, jer sve što ostane verno zabeleženo u svom vremenu sigurno će dobro doći u budućnosti onima koji će poželeti da se prisete tog vremena. Autori u časopisu „ESNAF“ su uglavnom visoko obrazovan stručan kadar u književnosti, umetnosti, filozofiji, istoriji, religiji i nauci. Neko ko ne govori samo srcem, već duhom vremena, zapažanjem i tumačenjem istine.

Izvor naše sreće je u subjektivnim osobinama: plemenitom karakteru, preduzetom duhu, srećnom temperamentu, vedrom umu i zdravom telu“, napisao je Aristotel, u čemu je izvor Vaše sreće?

U knjizi „Bulevar svetlosti“ pisao sam o sreći gde navodim kako sam naučio staru mudrost da se sreća stiče ponašanjem i da od tad srećne ljude prepoznajem po njihovom ponašanju. Tu svakako spada odnos prema zdravlju tela i duha, a da bi taj odnos bio usklađen sa težnjama, neophodno je da se neguje unutrašnji mir. Izvor moje sreće je, dakle, spoj triju vrednosti: ponašanja, zdravlja i mira.

Ilija Šaula (Karlovac, 4. decembar 1963) srpski je književnik, osnivač i predsednik Književne radionice „Kordun”. Pokretač izdavačke delatnosti Književni ESNAF i glavni i odgovorni urednik istoimenog časopisa za književnost i teoriju. Piše poeziju i prozu, koje su do sada prevedene na italijanski, engleski, španski, poljski i albanski jezik. Pored pisanja bavi se i slikarstvom.

Biografija

Detinjstvo je proveo na Kordunu, u selu Dugi Dol, osnovno obrazovanje stekao u Krnjaku, a srednje u Karlovcu. Sa ognjišta ga je 1995. godine oterala „Oluja”, te danas živi u gradu Vest Čester, država Pensilvanija, SAD. Poeziju je počeo da piše kao srednjoškolac, a negovao kroz članstvo u karlovačkom Književnom klubu „25 oktobar” skoro od osnivanja. Zahvaljujući klupskim aktivnostima, nastupao je na pesničkim susretima širom Jugoslavije. Njegov talenat zapazile su pesničke veličine onog doba, poput Desanke Maksimović, Tanasija Mladenovića, Vesne Perun i Đakoma Skotija. Skoti mu je čak pomogao da uredi svoju prvu zbirku „Na zgarištu samoće” 1989. Marta 1990. je bio deo osnivačke skupštine i potom član glavnog odbora SKD „Sava Mrkalj" u Topuskom.

Autor je osam knjiga poezije i proze, među kojima je i jedan roman. Naročitu pažnju javnosti u Srbiji privukao je promislima o životu – kratkom prozom „Bulevar svetlosti” i bajkovito-filozofskom pripovešću – romanom „Midar". Član je Udruženja Književnika Srbije i Srpsko-kanadskog udruženja pisaca „Desanka Maksimović” iz Toronta. Od 13. januara 2022. redovan je član Matice srpske u Novom Sadu. Osim književnošću, bavi se  kulinarstvom i građevinarstvom.

Književna radionica „Kordun”

Ilija Šaula je Književnu radionicu „Kordun” (skraćeno KRK) osnovao sa književnikom Danilom Marićem 2009. godine u Vest Česteru. Kroz nju publikuje, pomaže publikovanje i promoviše dela balkanske umetnosti i kulture u Americi i Evropi sarađujući sa autorima, izdavačkim kućama, udruženjima i institucijama širom sveta. KRK je poznat kao pokrovitelj literarnih prvenaca talentovanih pojedinaca. Među onima čije je knjige KRK objavio i/ili objavljivanje podržao su i: Brankica Damjanović, Milica Jeftimijević Lilić, Vladislav Radujković, Zorica Aćimović, Ratka Bogdan Damnjanović, Branka Zeng, Goran Janjić, Stefan Lazarević i drugi.

Književni ESNAF

Udruženje Književni ESNAF osnovao je u Beogradu 2021. sa namerom da okupi mnogobrojne autore i udruženja, te da u svojoj izdavačkoj delatnosti doprinese većem i boljem razumevanju kulture i umetnosti i razvoju književnog stvaralaštva. Pokrenuo je i časopis Književni ESNAF za književnost i teoriju kome je glavni i odgovorni urednik, koji izlazi jednom godišnje. Prvi broj je izašao iz štampe u decembru 2021.

Nagrade i priznanja

Dobitnik je nagrade „Rastko Petrović” za 2019. godinu, koju dodeljuje Matica iseljenika i Srba u regionu, za roman „Midar”.

Bibliografija

•          Na zgarištu samoće, poezija (1989)

•          Piramida misli, poezija (2007)

•          Moj dio neba, poezija i proza (2008)

•          Žena u meni ili ja u ženi, poezija (2014)

•          Duše su bešumne, tihe, poezija (2016)

•          Bulevar svetlosti – promisli o životu, kratka proza (2017)

•          Midar, roman (2018)

•          Bijeg iz vječnosti, kratka proza (2019)

Autor je i dva zbornika pesničkih i proznih radova, Reč iz rasejanja, 2014, koji je priredio u SAD prilikom proslave 200 godina Srba u Americi i zbornik radova Omilije sa Amfilohijem, 2021 koji je priredio zajedno sa kolegama Miodragom Jakšićem i Milanom S. Markovićem. U zborniku je zastupljeno 80 autora iz čitavog sveta koji su u dane mitropolitovog upokojenja napisali prigodnu besedu ili pesmu posvećenu Njegovom preosveštenstvu u znak opraštanja.

PODELITE OVAJ TEKST NA: