детаљ слике: КРК Арт дизајн

Љубав не дозвољава да свет склизне у ништавило

Људи који су дошли у туђу земљу нису дошли да би се бавили матерњим језиком, већ искључиво због материјалних разлога. Бригу о матерњем језику у дијаспори треба сви да водимо, али уз свесрдну подршку земље из које смо дошли, кроз дипломатска представништва, организацијом малих школа и уношењем књижевног стваралаштва међу своје грађане. 

Илија Шаула - West Chester, PA - SAD, српски је књижевник, оснивач и председник Књижевне радионице „Кордун”. Покретач издавачке делатности Књижевни ЕСНАФ и главни и одговорни уредник истоименог часописа за књижевност и теорију. Пише поезију и прозу, које су до сада преведене на италијански, енглески, шпански, пољски и албански језик. Поред писања бави се и сликарством.

Илија Шаула, књижевник, публициста, сликар, са сликом Свемирска река, Фото: приватна архива

Човекова тежња је независност и кад је стекне тад је спреман и за пожртвовање, јер тек у слободи осећамо потребу колико смо потребни једни другима и колико можемо пружити онима које волимо и до којих нам је стало да се за њих жртвујемо. Човек сужањ мора уложити све напоре најпре себе да ослободи, било то физичко или психичко ропство, тек онда је спреман за друге.

Разговор водила: Валентина Новковић, Београд , 31. јануар 2022 - преузето са www.pokazivac.com

Јосиф Бродски је сматрао да је „човек производ читања“, личност поред породице и окружења, васпитавају и књиге које је прочитао. Да ли се сећате првог прочитаног штива, које писце, песнике бисте истакли као узоре?

Прва књига коју сам прочитао од корица до корица и у чију сам се радњу сасвим унео, била је Робинсон Крусо и дан данас имам машту како бих себи организовао живот на пустом острву. Не сећам се који сам био разред, знам да су били нижи. Лектире се не сећам, мене је увек привлачио слободан избор књига. Сећам се кад нам је у школу дошао један хрватски писац, Марино Зурл, он је написао роман „Сплавом од Загреба до Црног мора“, та је књига за мене била прави изазов, добили смо је за читање пре него нас је писац посетио да бисмо могли постављати питања.
Када је дошло време питања, нико се не јавља и ја се осоколим, дигнем два прста. Питао сам Марина шта су то лимани, које он тако често спомиње у свом роману. Учитељица ме укорила и рекла да седнем, јер какве то глупости питам писца. Он се обратио њој и рекао пустите ђака питање је на месту. И онда ме питао како се зовем, кад сам му рекао обратио ми се именом и одговорио на моје питање објашњавајући и друге речи које је научио на свом узбудљивом путовању.
Лимани су водени вирови са којима се врло често сусретао и научио како да их избегава читавим током Саве и Дунава.
Моје читање које ми је дало снагу да се и сам опробам у форми прозе, започело је с Данилом Кишом, Милорадом Павићем, Умбертом Еком, Маркесом, Борхесом, Коељом, Штефаном Цвајгом и многим другим. Читање је најбољи облик забаве, више волим да читам добру књигу него да гледам филм рађен по њој. Читалац мора да обраћа пажњу на детаље и симболе, ако не уме да их увиђа и одгонета џаба му читање, у томе је та занимљивост која се претвара у знање.

Детињство сте провели на Кордуну, чиме је обележено, да ли је оно извор са којег се напаја Ваше стваралаштво? „Колико је мало дечјих снова оствари одрастао човек, написао је Овидије, да ли сте остварили нек сан из детињства? Због чега је важно живети тако да не изневеримо унутарње дете?

Сам почетак мог живота обележила је велика туга у породици ради безбожних смртних страдања и то је оставило тако једну линију која је увек ту само мења сфере у аури. Дете да одраста у не знам каквим условима то за њега постаје нормално, верујем и да је то, такво стање ствари, знатно утицало на духовну димензију мог бића, тако и надахнуће које се појављивало није било потпуно слободно да би се показало у најбољем светлу, никад се у потпуности није ослободило, јер да јесте, Илија Шаула не би никад био занатлија или грађевинар већ само уметник.
Та тежња ни са чим не може да се помири и ја и то дете у мени нећемо се умирити док се моја уметност не оствари у форми којом ће бити задовољан Он од кога сам тај задатак добио. Требало је више да учим, али у расположивим уџбеницима није било тог знања којем сам тежио. Зато сам пристао да будем ђак читавог живота. Неостварени снови су одличан мотив за дуг живот. Од дечјих снова остварио ми се онај да моје име негде буде записано.

Ваш поетски дар запазили су песници попут Десанке Максимовић, Весне Парун, Танасија Младеновића, Ђакома Скотија који Вам је и помогао да уредите прву песничку књигу „На згаришту самоће“. Сећате ли се када сте први пут спознали да имате песнички нерв, када је настала прва песма? Да ли се сећате савета које су Вам поменути или неки други песници упутили када је у питању Ваш стваралачки пут? Може ли на згаришту самоће, оживети пламен наде?

Наравно да се сећам тих лепих тренутака, сећам се и оних који нису били лепи, много је и једних и других, била би то велика прича када бих споменуо све којих се сећам. Допринос песника који су ми помогли у формирању моје песничке личности је огроман, тога се не стидим, бацали су ме у ватру знајући да се нећу повредити већ се из ње издићи попут Феникса јачи, бољи и смелији. Али, само један песник ми је помогао да објавим књигу, доћи ћемо још на ту тему.
Прва песма је настала још у основној школи кроз домаће задатке, док бих пешачио из школе, а било је 4 км, имао сам времена да смислим шта ћу написати за задаћу, тако бих изнедрио стихове које бих запамтио и по повратку кући унео их у свеску и готова задаћа. То ми се учинило врло практичним. Једна од првих је била посвећена пролећу; „Сунце с’ја земљу обасјава, ниче цвеће стиже нам пролеће. Испод трулог лишћа висибаба клима, то нам је знак, да је прошла зима“.
А пао је и први љубавни стих у то време у споменару моје симпатије; „Ти си моје буђење у зору, ти си моје сунце на прозору!“
Мада озбиљнија поезија почиње да се искрада из долине мога срца тек у средњој школи кад сам постао члан Књижевног клуба у свом граду и кад сам кренуо по песничким фестивалима песника средњошколаца.
Наслов, „Згариште самоће“, показао се као визионар несреће коју сам доживео заједно са својим сународницима аугуста 1995. После тога нисам више никад писао такву поезију. Мене је моја друга књига чекала 17 година и нисам се могао смирити док нисам сакупио све моје песме настале у периоду пре 1995. године да их објавим у мојој другој књизи „Пирамида мисли“. После тога сам осетио смирај као да сам након толико времена пронашао смртне остатке најбољег ратног друга и сахранио их на место достојно човеку.

Немили догађаји у нашој земљи су Вас отерали са огњишта у Америку, тачније Вест Честер, тамо сте заједно са нашим еминентним књижевником Данилом Марићем, 2009. основали Књижевну радионицу „Кордун“ (КРК) која објављује или помаже објављивање и промовисање дела балканске културе и уметности у Америци и Европи. Сарађујете са ауторима, издавачким кућама широм света. Покровитељ сте литерарних првенаца талентованих појединаца, и то је оно што вас издваја. Како сте дошли на идеју за њено оснивање?

Идеја је била проста, по опредељењу сам хуманиста, живим са тежњом да мој сваки успех увек буде нечије задовољство, а не само моје, давно сам научио у детињству да сам једино био срећан ако је и мој другар Мића био срећан, то ми је била једна од мисли водиља која и није баш увек могла да се испољи, али ме није ни напуштала. Мени је само Ђакомо Скоти помогао да објавим прву књигу песама иако су ме у то време познавали многи еминентни песници оне велике Југославије, али нико није хтео да ми помогне да створим књигу осим Ђакома. То му не могу заборавити и још тад сам одлучио, кад једног дана будем у прилици да могу некоме омогућити да има књигу, срцем ћу то да урадим.
Тај дан се појавио у мом животу и знајте да сам заплакао од среће, сигуран сам да сам био срећнији него ауторка чију смо књигу објавили. Та се традиција наставила и ево још увек траје и са свим тим ауторима делим неизмерну срећу и задовољство, многи од њих су данас закорачили у озбиљне воде књижевности и негујемо блиску сарадњу и пријатељство.

Објавили сте пет песничких и три прозне књиге. Жак Превер је сматрао да је „поезија оно што се сања, оно што се замишља, оно што се жели, и оно што се често догоди. Поезија, то је стварније и корисније име живота“. Шта је за Вас поезија, стварање уопште, каквим га доживљавате?

За мене је поезија у младости била нека врста изолације, кад бих био у фазону да нешто опоетујем повлачио бих се да будем сам као да ме је било срам пред другима од тога што радим. У школи сам имао мало више слободе јер сам имао осећај да имам подршку од појединих другара, посебно дјевојчица, као тинејџер писао сам мрачне песме пуне ноћи сулудости, греха, горчине увек тражећи неко помиловање. У то време сам поезију доживљавао фантомски као бол нечега што не поседујем, а чинило ми се да ме раздире и сваког трена води на неко губилиште. Био је то мој песнички делиријум у коме ме скоро нико није разумео, па чак ни оне девојчице које су ме разумеле као дечака.
Одрастањем добијао сам шамаре од живота, били су то понекад и тешки боксерски „нокдауни“ након којих сам увек устајао и кретао даље не осврћући се на поразе, после њих био сам свеснији и паметнији, гледао сам да сву ту борбу полако претварам у игру, успео сам у томе и после тога у моју поезију се заувек настанила светлост. Дошао сам до закључка да поезија јесте светлост, јер све оно црнило које сам писао било је тежња да допрем до светлости која је у ствари увек са нама само морамо пронаћи прекидач којим ћемо је упалити. Сви људи то поседују, само га многи, нажалост, никад не пронађу или га чак ни не траже.

У књизи „Булевар светлости“ философским промишљањима о животу, написали сте да је љубав „једини мираз који можемо понети у недрима душе на путу према новом животу“. Колико је љубави у савременом свету отуђености и јурњаве за „бољим“ животом, на ком су месту пожртвованост и емпатија?

Љубав је ту, она све то држи, замислите како би тек било да је нема. У њеном потпуном одсуству долази до ништавила. Највећи злочини се раде с великом страшћу, шта је то него љубав, док је за страдалника неизбежна коб. Све док човек опстаје, за све што се дешава пита се, ко зна зашто је то добро. Дакле, љубав је иза свега, она не дозвољава да свет склизне у ништавило.
Ово данас што немамо времена, свугде журимо и јуримо то није ништа, то је само повећан број неурона у мозгу који се не знају сврстати тамо где треба, па праве пометњу, а ту су због превеликог броја непотребних информација. Човечанство је спремно да плати цену за то, јер човек је свестан технолошког напретка, нема натраг, на сваки пут када се крене мора се стићи до краја. Све је у процесу живљења и кретања, живот још нико није преживео или вратио унатраг.
Човекова тежња је независност и кад је стекне тад је спреман и за пожртвовање, јер тек у слободи осећамо потребу колико смо потребни једни другима и колико можемо пружити онима које волимо и до којих нам је стало да се за њих жртвујемо. Човек сужањ мора уложити све напоре најпре себе да ослободи, било то физичко или психичко ропство, тек онда је спреман за друге. Одувек постоји саосећање и разумевање, не треба много бринути о томе, често се може чути, само ме немој жалити молим те, ако људима прилазимо са превеликим емпатијама имам осећај да их разболевамо, а то нам није у интересу.
Мене никада нису ничије сузе натерале да дам све од себе, али рад, труд, тежња, воља и мудрост када су у начелу доброг принципа увек сам ту да дам свој допринос. Жалосно је да савремени човек очекује да свет схвати њега и његове потребе, уместо да схвати и увиди како се понашати у складу са светом да би на што једноставнији начин остварио своје жеље и намере. Ако сами инвестирамо у себе и Бог ће додати свој део.

Роман-трилогија „Мидар“ је Ваш првенац који је већ доживео друго издање, за њега су рецензенти рекли да је „велика философска исповест“. Шта Вас је потакло да га напишете, колико дуго је сазревала та потреба?

Са романом „Мидар“ започиње једна нова епоха у мом писаном стваралаштву. Поезију заиста волим и знам да никад нећу престати да је пишем. Међутим, живот није само поезија, лепо је кад нам се уздах отме па се претвори у предиван стих исклесан речима чуваним само за ту прилику. Осећао сам како у мени расте прича, како је све више сазревала, сазревала је и намера да се ослободи. Нисам могао да је држим заточену, био би то грех.
Кренуо сам полако стварајући „Булевар светлости“, књигу промисли о животу. Те моје промисли биле су проткане поетиком, али је прозни израз ипак преузео форму. Упоредо са тим промислима, расла је и прича о роману „Мидар“. Све је фикција, негде се дотичем аутобиографског, али брзо бежим од тога скривајући се по просторима метаверзума, излазећи на крилима маште дружећи се са ликовима Ан и Мидар и креирајући на тај начин тајну коју нећемо никад разоткрити, јер да нам је то намера, онда не би била тајна. Дакле,„Мидар“ остаје у наследство да би се трагало за откровењем тајне коју носи у себи. Поред „Булевара светлости“, романа „Мидар“, ту је и трећа књига кратке прозе, „Бијег из вјечности“, које заједно чине трилогију названу „Мидар“ и све три су до сада имале више издања. Коначно заједно. Можда је и то један од покушаја да бисмо разоткрили тајну. Све је то трајало отприлике као један сан из којег се нисам будио! 

Ваша сарадња са матицом је дуготрајна и плодотворна, у дијаспори је српски језик основна нит очувања традиције, културе, идентитета. Добитник сте награде „Растко Петровић“ коју додељује Матица исељеника и Срба у региону. Чланице Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСКО), од 1999. године 21. фебруара обележавају Међународни дан матерњег језика како би промовисале језичку и културну разноврсност. На који начин ћете обележити овај дан, какве напоре је потребно учинити да припадници друге или треће генерације Срба у иностранству не забораве матерњи језик?

Највећи број миграната уопште не зна да постоји Међународни дан матерњег језика. УНЕСКО програми не долазе до обичног света, они се завршавају у процедурама политичких образаца тамо где су потребни да закрпе неку рупу, или се нађу као камен спотицања у отварању новог проблема.
Људи који су дошли у туђу земљу нису дошли да би се бавили матерњим језиком, већ искључиво због материјалних разлога. Бригу о матерњем језику у дијаспори треба сви да водимо, али уз свесрдну подршку земље из које смо дошли, кроз дипломатска представништва, организацијом малих школа и уношењем књижевног стваралаштва међу своје грађане.
Књижевна радионица „Кордун“ је у периоду пре короне редовно обилазила српске црквено-школске општине, организовала промоције нових наслова, упознавали се с новим ауторима, доводили ауторе из матице и организовали скупове посвећене искључиво језику и писму и учествовали на патриотским манифестацијама.
Сада нам је све то укинуто, мада сигуран сам да нашим исељеницима то и не недостаје много. За промоцију књиге не сме да се окупи више од 5 особа, па испада да се организатор, аутор, рецензент и модератор састају само ради себе, али ако долази ВИС са певачицом народ се окупи без разлике за подузете мере против вируса ковид-19.

Поред издавачке делатности и рада сајта Књижевне радионице „Кордун“, на измаку 2021. године покренули сте и часопис за књижевност и теорију „Књижевни Еснаф“ на радост свих поштовалаца писане речи. Реците нам нешто више о сарадницима и темама првог броја, као и планираној периодици излажења?

Добро сте приметили да поред издаваштва и електронске публикације ауторских радова недостаје трећи елеменат који би чинио целину, а то је часопис. Велики сам заговорник права на мишљење, сматрам да сваком човеку, баш сваком, треба указати прилику да слободно изнесе своје мишљење о било чему, не волим кад се неко ућуткује и сматра мање битним. Ничије знање није савршено, а мисао је управо та која може помоћи да се приближимо савршенству.
Данашњи човек није свестан недостатка независности у медијима, јер није на њу ни навикао. Независно новинарство требало би да се подразумева, јер све што остане верно забележено у свом времену сигурно ће добро доћи у будућности онима који ће пожелети да се присете тог времена. Аутори у часопису „ЕСНАФ“ су углавном високо образован стручан кадар у књижевности, уметности, филозофији, историји, религији и науци. Неко ко не говори само срцем, већ духом времена, запажањем и тумачењем истине.

Извор наше среће је у субјективним особинама: племенитом карактеру, предузетом духу, срећном темпераменту, ведром уму и здравом телу“, написао је Аристотел, у чему је извор Ваше среће?

У књизи „Булевар светлости“ писао сам о срећи где наводим како сам научио стару мудрост да се срећа стиче понашањем и да од тад срећне људе препознајем по њиховом понашању. Ту свакако спада однос према здрављу тела и духа, а да би тај однос био усклађен са тежњама, неопходно је да се негује унутрашњи мир. Извор моје среће је, дакле, спој трију вредности: понашања, здравља и мира.

Илија Шаула (Карловац, 4. децембар 1963) српски је књижевник, оснивач и председник Књижевне радионице „Кордун”. Покретач издавачке делатности Књижевни ЕСНАФ и главни и одговорни уредник истоименог часописа за књижевност и теорију. Пише поезију и прозу, које су до сада преведене на италијански, енглески, шпански, пољски и албански језик. Поред писања бави се и сликарством.

Биографија

Детињство је провео на Кордуну, у селу Дуги Дол, основно образовање стекао у Крњаку, а средње у Карловцу. Са огњишта га је 1995. године отерала „Олуја”, те данас живи у граду Вест Честер, држава Пенсилванија, САД. Поезију је почео да пише као средњошколац, а неговао кроз чланство у карловачком Књижевном клубу „25 октобар” скоро од оснивања. Захваљујући клупским активностима, наступао је на песничким сусретима широм Југославије. Његов таленат запазиле су песничке величине оног доба, попут Десанке Максимовић, Танасија Младеновића, Весне Перун и Ђакома Скотија. Скоти му је чак помогао да уреди своју прву збирку „На згаришту самоће” 1989. Марта 1990. је био део оснивачке скупштине и потом члан главног одбора СКД „Сава Мркаљ" у Топуском.

Аутор је осам књига поезије и прозе, међу којима је и један роман. Нарочиту пажњу јавности у Србији привукао је промислима о животу – кратком прозом „Булевар светлости” и бајковито-филозофском приповешћу – романом „Мидар". Члан је Удружења Књижевника Србије и Српско-канадског удружења писаца „Десанка Максимовић” из Торонта. Од 13. јануара 2022. редован је члан Матице српске у Новом Саду. Осим књижевношћу, бави се  кулинарством и грађевинарством.

Књижевна радионица „Кордун”

Илија Шаула је Књижевну радионицу „Кордун” (скраћено КРК) основао са књижевником Данилом Марићем 2009. године у Вест Честеру. Кроз њу публикује, помаже публиковање и промовише дела балканске уметности и културе у Америци и Европи сарађујући са ауторима, издавачким кућама, удружењима и институцијама широм света. КРК је познат као покровитељ литерарних првенаца талентованих појединаца. Међу онима чије је књиге КРК објавио и/или објављивање подржао су и: Бранкица Дамјановић, Милица Јефтимијевић Лилић, Владислав Радујковић, Зорица Аћимовић, Ратка Богдан Дамњановић, Бранка Зенг, Горан Јањић, Стефан Лазаревић и други.

Књижевни ЕСНАФ

Удружење Књижевни ЕСНАФ основао је у Београду 2021. са намером да окупи многобројне ауторе и удружења, те да у својој издавачкој делатности допринесе већем и бољем разумевању културе и уметности и развоју књижевног стваралаштва. Покренуо је и часопис Књижевни ЕСНАФ за књижевност и теорију коме је главни и одговорни уредник, који излази једном годишње. Први број је изашао из штампе у децембру 2021.

Награде и признања

Добитник је награде „Растко Петровић” за 2019. годину, коју додељује Матица исељеника и Срба у региону, за роман „Мидар”.

Библиографија

•          На згаришту самоће, поезија (1989)

•          Пирамида мисли, поезија (2007)

•          Мој дио неба, поезија и проза (2008)

•          Жена у мени или ја у жени, поезија (2014)

•          Душе су бешумне, тихе, поезија (2016)

•          Булевар светлости – промисли о животу, кратка проза (2017)

•          Мидар, роман (2018)

•          Бијег из вјечности, кратка проза (2019)

Аутор је и два зборника песничких и прозних радова, Реч из расејања, 2014, који је приредио у САД приликом прославе 200 година Срба у Америци и зборник радова Омилије са Амфилохијем, 2021 који је приредио заједно са колегама Миодрагом Јакшићем и Миланом С. Марковићем. У зборнику је заступљено 80 аутора из читавог света који су у дане митрополитовог упокојења написали пригодну беседу или песму посвећену Његовом преосвештенству у знак опраштања.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: