detalj slike: KRK Art dizajn

RUPA SA KUĆOM I OKUĆNICOM

 

Zidovi su mirisali na memlu i napuštenost. Ispružila je dlan i dodirnula jedan, bio je vlažan i hladan. Miševi su bili svuda po kući. Nenaviknuti na ljude gledali su u nju, nisu bežali. Koža joj se ježila od nekog unutarnjeg osećaja koji je ta ostavljena kuća budila u njoj. Mirisalo je na neka prošla vremena i kada je prišla prozoru ugledala je paučinu koja se spuštala sa unutarnjeg rama.

Stakla su bila musava a nije se imalo šta videti kroz njih, napolju je bilo pusto. Odluči da prošeta dvorištem i vidi spoljašnjost kuće. Nalazila se na uglu dve ulice, sam ćošak. Ograda je bila zidana od cigala, ali se na nju oslanjala drvena kapija koja je pretila da će se srušiti. Na kraju dvorišta nahereno je  stajala šupa, sklepana od nekog preostalog materijala, starih limova i pleksiglasa. Nije bilo gotovo ništa pod njom, osim motike, grabulje i lopate polomljene držalje.

Malo dalje bio je poljski wc, ozidan sa vratima od drveta koja su se rajberom pri dnu zatvarala. Na tom mestu bila je oguljena farba ali je zato reza garantovala intimu i spas od iznenadnog upada nepoželjnih korisnika.

Nešto niže spazila je malu odaju od drveta, opet nespretno sklepanu, otvorila je vrata i zapahnuo je miris suvog mesa i dima. Daske su bile još uvek masne pamteći neke takve dane u kojima se dimila pršuta i slanina da nahrani ukućane ove sad napuštene kuće.

Vratila se u kuću. Sela je na krevet u dnevnoj sobi, prekrstila noge i podbočila glavu. Mislima se vraćala u detinjstvo, iznenada neko je pokucao na prozor sobe sa ulične strane. Ustala je da vidi ko je.

-Ti si komšinice, ja rekoh da obiđem da neko nije provalio i uselio se, imaš svakakvog sveta danas. Klimnula je glavom u znak odobravanja.

Prosedi komšija u ranim šezdesetim godinama, skinuo je kapu sa glave kao da je iznenada otoplilo i šmrknuo promrzlim nosem.

Pošto je video da neće dobiti nikakvu posebnu informaciju od iznenadno pojavljene komšinice, vratio je kapu na glavu i odmahnuo rukom u znak pozdrava.

-Tu sam ako nešto zatreba, reče onako usput, više za sebe.

Dugo ga je gledala kroz prozor kako odlazi niz usku stazu preko ulice. Otvorila je rajsfešlus na putnoj torbi i izvukla lepak za miševe. Poređala je papire po uglovima prostorija, lepkom je iscrtala krugove a po sredini stavila komade sira i kobasice.

Izgladneli miševi i njihovi mali potomci pohrlili su na obrok i jedan po jedan lepili se na zamku. Skičali su i cijukali tako uhvaćeni.

Žena ih je mirno gledala i čekala.

Sutradan sam došao po oglasu da kupim kuću, svidela mi se. Brzo smo završili u opštini overu papira. Posle sam pio kafu sa komšijom preko puta. On mi je sve ispričao.

Pri odlasku, bivša vlasnica mi je rekla za tu neku rupu u zidu kroz koju radoznale komšije vire unutra.Fina je žena. Srediću celu kuću, već prekosutra dolaze majstori.

Pribojavao sam se  da pokrivena rupa neće sprečiti da vire i dalje. Mogao sam samo prekriti  svoju u njihovom pravcu. Srećom, čovek se na sve brzo navikne. Zaboravi sa koje strane rupe stoji, da li je u njoj ili izvan. To život čini mnogo lakšim.

PODELITE OVAJ TEKST NA: