детаљ слике: КРК Арт дизајн

РУПА СА КУЋОМ И ОКУЋНИЦОМ

 

Зидови су мирисали на мемлу и напуштеност. Испружила је длан и додирнула један, био је влажан и хладан. Мишеви су били свуда по кући. Ненавикнути на људе гледали су у њу, нису бежали. Кожа јој се јежила од неког унутарњег осећаја који је та остављена кућа будила у њој. Мирисало је на нека прошла времена и када је пришла прозору угледала је паучину која се спуштала са унутарњег рама.

Стакла су била мусава а није се имало шта видети кроз њих, напољу је било пусто. Одлучи да прошета двориштем и види спољашњост куће. Налазила се на углу две улице, сам ћошак. Ограда је била зидана од цигала, али се на њу ослањала дрвена капија која је претила да ће се срушити. На крају дворишта нахерено је  стајала шупа, склепана од неког преосталог материјала, старих лимова и плексигласа. Није било готово ништа под њом, осим мотике, грабуље и лопате поломљeне држаље.

Мало даље био је пољски wц, озидан са вратима од дрвета која су се рајбером при дну затварала. На том месту била је огуљена фарба али је зато реза гарантовала интиму и спас од изненадног упада непожељних корисника.

Нешто ниже спазила је малу одају од дрвета, опет неспретно склепану, отворила је врата и запахнуо је мирис сувог меса и дима. Даске су биле још увек масне памтећи неке такве дане у којима се димила пршута и сланина да нахрани укућане ове сад напуштене куће.

Вратила се у кућу. Села је на кревет у дневној соби, прекрстила ноге и подбочила главу. Мислима се враћала у детињство, изненада неко је покуцао на прозор собе са уличне стране. Устала је да види ко је.

-Ти си комшинице, ја рекох да обиђем да неко није провалио и уселио се, имаш свакаквог света данас. Климнула је главом у знак одобравања.

Проседи комшија у раним шездесетим годинама, скинуо је капу са главе као да је изненада отоплило и шмркнуо промрзлим носем.

Пошто је видео да неће добити никакву посебну информацију од изненадно појављене комшинице, вратио је капу на главу и одмахнуо руком у знак поздрава.

-Ту сам ако нешто затреба, рече онако успут, више за себе.

Дуго га је гледала кроз прозор како одлази низ уску стазу преко улице. Отворила је рајсфешлус на путној торби и извукла лепак за мишеве. Поређала је папире по угловима просторија, лепком је исцртала кругове а по средини ставила комаде сира и кобасице.

Изгладнели мишеви и њихови мали потомци похрлили су на оброк и један по један лепили се на замку. Скичали су и цијукали тако ухваћени.

Жена их је мирно гледала и чекала.

Сутрадан сам дошао по огласу да купим кућу, свидела ми се. Брзо смо завршили у општини оверу папира. После сам пио кафу са комшијом преко пута. Он ми је све испричао.

При одласку, бивша власница ми је рекла за ту неку рупу у зиду кроз коју радознале комшије вире унутра.Фина је жена. Средићу целу кућу, већ прекосутра долазе мајстори.

Прибојавао сам се  да покривена рупа неће спречити да вире и даље. Могао сам само прекрити  своју у њиховом правцу. Срећом, човек се на све брзо навикне. Заборави са које стране рупе стоји, да ли је у њој или изван. То живот чини много лакшим.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: