|
|
|
VIZANTIJA VI IVANA V. LALIĆA  | Vuk Žikić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
„Vizantija VI Ivana V. Lalića“
Vuk Žikić
Lalić je pesnik hermeneutičar, stoga ne čudi njegovo pesničko oduševaljenje Vizantijom. Pevajući o Vizantiji i tražeći Vizantiju, pesnik traži i tumači sebe, vaspostavlja prekinuti kontinuitet. Pesnik rado ulazi u dijalog s tradicijom, vaskresava je, ali je i ispituje i kritikuje, sagledavajući je s različitih gledišta. Kada posegne za Vizantijom, Lalić je zreli istoričar. Kod njega istorija prelazi u poeziju (Jovanović 1997: 39), a poezija i istorija nisu ništa drugo do li vid komunikacije, saopštenja (Lalić 1971: 10).
Pesništvo Ivana V. Lalića preokupirano je vremenom i trajanjem, a samim tim i istorijom, pogotovu u pesmama Vizantija (Hristić 1994: 105). Uz vreme i trajanje, dominante Lalićeva pesništva su: vreme, smrt, ljubav, sećanje, zaborav i nesreća –– sve su one prisutne u „vizantijskom“ ciklusu.
Vizantija VI preispituje dosud mučenika (od μάρτυς, što znači svedok) i meru nesreće njihove. Lirski subjekat ulazi u dijalog s predanjem (traditio) i iz drukčije perspektive tumači njihov položaj. Pita se: da li je zbilja svedocima (= hrišćanskim mučenicima) nagrada / odsutnost iz nastavka časa koji svedoče i čemu je nesreća mera? Da bismo iole mogli odgovoriti na ova pitanja, moramo krenuti od početka pesme.[1]
U zaboravu [2] nekom dosanjati novi grad
Do poslednjeg kruništa – je li to nagrada
Koja čeka ove svedoke?
Vidimo da već u prva tri stiha pesnik problematizuje poziciju mučenika u hrišćanstvu. Zaborav može biti smrt, posle koje duša odlučena od tela zaboravlja zemaljski život, ide (pod)nebesima i čeka sud Gospodnji. Novi grad je višnji, nebeski Jerusalim, kuda odlaze svete duh-duše.
Hladan je njima svaki kamen
Na drumovima, hladna svaka zvezda
Iznad kiparisa, a svirepe su slike
Na talasu sutrašnjeg mora:
Najvećim svedocima hrišćanstva hladan je svaki kamen na drumovima, na zemlji, i hladna svaka zvezda iznad kiparisa, iznad groblja (kiparis odn. čempres je prijatelj groblja i simbol smrti i umiranja u Gospodu[3]). Dakle, nema spokoja na zemlji. Nema postojanoga zemaljskoga ideala, hladna je svaka zvezda. Mučenici nose insigniju Hristovu: beleg progonstva i protivljenja.
Svirepe su slike na talasu sutrašnjeg mora –– neizvesna je nadolazeća budućnost i život posle smrti mučenika. Sledi istorijska aluzija na razaranje Vizantije, pad Carigrada i nadiranje Agarjana, promenu središta (Vizantija VII).
Krovovi inoplemenom vatrom [=Agarjani, varvari, latini] razgubani,
provaljen zid, leševi na ulicama
U sledećem stihu dolazi do potpunog prekida koji je ujedno i prelazak ka uzvišenijem kazivanju, jer se govori o samom mučeničkom stradanju. Kontrast ističe vrednost mučenika.
–– U vrtovima proleće na vrhuncu ––
Proleće na vrhuncu predstavlja čest topos Lalićeve poezije –– zrelost i leto. Vizantija je za Lalića, između ostalog i riznica i učiteljica zrelosti. Zrelost po njemu prati najbolje, te često zbog nje sami najzreliji tragično skončavaju (VizantijaVIIiVI). Zrelost predstavlja strasnu meru, kontrolu preobilja, kontrolu izraza, gospodarenje nad sobom i nad jezikom, preciznost ekspresije, zategnutost i opasanost reči, oštri put (Delić 2007: 32-33).
U vrtovima može biti metonimija za mučenike – u mučenicima buja leto, punoća zrelosti. Dakle, u sred zla, razaranja, nadiranja: u vrtovima cveta cveće, niču mučenici. Slede maestralni, antologijski stihovi opisa hrišćanskog mučeništva.
I jedan mladić, nesrećan, u crvenoj obući,
Lica nerazaznatljiva [4] posle rada čelika,
Sa ostalima čeka kreč, lomaču možda,
Ili zube pasa –
Pesnik konkretizuje sliku, predočavajući nam jednoga mladog mučenika, koji je u crvenoj obući / lica nerazaznatljiva posle rada čelika. Dakle, on je izmučen, u krvi, nakažen, i sa ostalima (dakle još ih ima!) čeka kreč, lomaču ili zube pasa! Strahovite slike, strašna mužastvenost i postojanost svedoka. Nesrećan je mladić iz čije perspektive? – Perspektive pesnika ili perspektive mučenika ili pak čitaoca, gledaoca?
Sve to pred tvojim licem, Mudrosti.
Uzvik pesnika. Radi čega oni stradaju, radi koga? Radi otelotvorene Mudrosti svedoče Mudrost, pred licem Mudrosti. Nu, pesnik kao da se pita je li to vredno takvoga mučeništva i nevine mladosti. Mudrost je za Lalića najviša lepota za koju vredi umreti.
Da li je zbilja svedocima nagrada
Odsutnost iz nastavka časa koji svedoče?
Mučenici posle smrti idu direktno u raj. Međutim, lirski subjekt se pita da li je zbilja nagrada odsutnost iz nastavka časa koji svedoče. Hrišćanima je poznato da je ovaj svet samo privremen, i da je čovek na vojni u ovome svetu (up. Jov. 7, 1) i da se treba spremati za pravi nebeski Jerusalim i nebesku otadžbinu. S hrišćanskog stanovišta, smrt je nagrada, odnosno olakšanje, dugo željeni susret i sjedinjenje s Gospodom.
Rasap ruže njihovih glasova, dodira?
Istina, nema ničega lepoga u razaranju ljudskoga tela, i to nije nagrada. Nagrada bi bila milost Božija, čudo oboženja njihovih telesa, odnosno moštiju – mirotočenje, neraspadljivost itd. Svakako, telo – celo ili u prahu i delovima – čeka opšte vaskrsenje.
Jer oni znaju: ovde
Sve je po meri nesreće;
Mučenici znaju istinu o ovomu svetu i kako je on samo dolina plača (Ps. 84, 6) bolnog sećanja i gorkog kajanja za izgubljenu besmrtnost. Slede suštinska pitanja.
ali
Čemu je nesreća mera? Da li
Sećanju možda, ili zaboravu
Da dosanjaju novi grad
Do poslednjeg jaspisovog kruništa?
Pesma se, dakle, završava pitanjem. Čemu je nesreća mera? Dve su opcije: nesreća je mera sećanju na neizvesnom nebu i nesreća je mera zaboravu na neizvesnom nebu. Zašto bi sećanje bilo mera nesreće? Jer sećanje izaziva nesreću. Sećanje mučenika na pretrpljeno zlo iznova i iznova rađalo bi nesreću, hrišćanstvo je u znaku večne radosti vaskrsenja. Gospod će ukinuti zlo, neće biti zlog sećanja. S druge strane, ako se pali čovek stalno priseća izgubljena raja i svog prestupa, sigurno je da neće biti srećan. Dakle, sećanje na zlo i patnju jeste nesrećno. Šta je sa zaboravom na neizvesnom nebu? Pesnik promišlja: „ako mučenik zaboravi nesreću i patnju i muku i bol da li to znači da zaboravlja svoj podvig? A ako zaboravi svoj podvig, avaj, zar je onda zbilja sretan?“ Kao što vidimo odgovor na prvo pitanje je bio potvrdan, da bi na drugo bio odričan, što nas dovodi u začarani krug, svojevrsnu ''interpretacijsku meru nesreće''.
Pesnik se pita da li će ti mučenici na zemlji progonjeni, pljuvani, ubijani, ponižavani, istjazavani, šibani i mučeni od demona i ljudi smeti na neizvesnom (dakle nije sigurno da li ga ima, (skepsa potiče od pesnika ili pak iz tačke gledišta modernog (ondašnjeg ali i sadašnjeg) čitaoca)) nebuda dosanjaju novi grad, novo društvo, novi poredak do poslednjeg jaspisovog kruništa. Dakako, hrišćanski odgovor je vrlo optimističan. Jaspis je dragi kamen koji je po nastanku metamorfna stena, a metamorfna stena kao da označava mučenike, koji se kao jaspis preobražavaju pri visokoj temperaturi, velikim pritiskom i ostalim gasovima.
Premda mislimo da neće biti ni sećanja na zlo, ni zaborava podviga, možemo reći da je zaborav podviga „nesrećniji“ od sećanja na zlo i patnju i stradanje, jer je on u suštini odsustvo sećanja, ništa, praznina, bezobličan haos. Odsustvo sećanja je i odsustvo mudrosti, jer je nesrećasestra neka odsutne mudrosti, tj. zaborava (Pet pisama, 2) – dok je nada(snivanje o celini) sećanju sestra(Kanon 2, 4). Kod Jevreja se kaže da će „Bog blagosloviti one koji se sećaju svojih mrtvih“. Upravu u ovu misao staje Lalićeva poetika, koja neprestano razgovara s tradicijom. Laliću je tradicija stalno u sećanju, ali mu je pristup k njoj (uvek) drugačiji, nov i savremen. Suštinu pevanja o Vizantiji čini sećanje. Sama istorija nije ništa drugo nego metež tuđeg sećanja (Deadministrandoimperio). Svoj zavičaj, otadžbina i tradicija se bira i sastavlja – pesnik je sastavljao sam svoj zavičaj, deo po deo (Zavičaj).
O neizvesnosti neba se takođe može diskutovati. Da li je ono neizvesno za pisca pesme ili ne? On najbolje na to odgovara u Raškoj, kad izjavljuje da su bregovi nevidljivi oku bez ljubavi –– a ne zaboravimo da je prvi pokretač Laliću za pevanje o Vizantiji upravo ljubav: pevam ti jer te volim (Vizantija I).
Problemi u tumačenju Lalićeve poezije nastaju u njegovoj nenametljivosti čitaocu. Autor ne želi da nam da odgovor. Želi da ga mi slobodno pronađemo, tj. izaberemo. Svako pravi svoj izbor, koji je neophodan da bi se odredila statičnost središta (Vojislavljev vrt) (polazna tačka tumačenja).
Uslovno možemo govoritičak i o elementima prstenaste kompozicije, jer pesma počinje zaboravom i završava se zaboravom. Zaborav na početku nije isti s onim na kraju. Da bi se otkrio koji je neki zaborav s početka, mora se krenuti od kraja. Jer zaborav u prvom stihu je zapravo zaborav budućnosti na prošlost, budućnost koja jedina može pouzdan biti svedok (Fragment). Tako da stih: U zaboravu nekom dosanjati novi grad postaje sadašnjost, odnosno doživljena budućnost, opitom hrišćanskih mučenika.[5] Oni u sada, koje je u večnosti, dosanjavajunovi grad do poslednjeg kruništa i na pitanje: je li to nagrada Koja čeka ove svedoke –– odgovor je potvrdan.
Literatura
Delić 2007: J. Delić, „Lalićev dijalog sa savremenom srpskom poezijom - ka eksplicitnoj poetici Ivana V. Lalića“ u „Postsimbolistička poetika Ivana V. Lalića“, Beograd
Jovanović 1997: A. Jovanović, predgovor „Delima Ivana V. Lalića“, knj. 1, Beograd
Lalić 1971: I. V. Lalić, „Kritika i delo“, Beograd
Lalić 2004: I. V. Lalić, „O delima ljubavi ili Vizantija“, Beograd
„Sveto pismo staroga i novoga zavjeta Biblija“, Sveti arhijerejski sinod spc, Beograd, 2014;
Hristić 1994: J. Hristić, „Eseji“, Beograd
[1] Stihovi preuzeti iz, Lalić 2004: 44 [4] Istakao pisac ovih redova [5] Na liturgiji pred osvećenje darova sveštenik čita molitvu u kojoj se sećamo i budućnosti: sećajući se (...) i tvog strašnog drugog dolaska.
|
