|
|
|
ВИЗАНТИЈА VI ИВАНА В. ЛАЛИЋА  | Вук Жикић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
„Византија VI Ивана В. Лалића“
Вук Жикић
Лалић је песник херменеутичар, стога не чуди његово песничко одушеваљење Византијом. Певајући о Византији и тражећи Византију, песник тражи и тумачи себе, васпоставља прекинути континуитет. Песник радо улази у дијалог с традицијом, васкресава је, али је и испитује и критикује, сагледавајући је с различитих гледишта. Када посегне за Византијом, Лалић је зрели историчар. Код њега историја прелази у поезију (Јовановић 1997: 39), а поезија и историја нису ништа друго до ли вид комуникације, саопштења (Лалић 1971: 10).
Песништво Ивана В. Лалића преокупирано је временом и трајањем, а самим тим и историјом, поготову у песмама Византија (Христић 1994: 105). Уз време и трајање, доминанте Лалићева песништва су: време, смрт, љубав, сећање, заборав и несрећа –– све су оне присутне у „византијском“ циклусу.
Византија VI преиспитује досуд мученика (од μάρτυς, што значи сведок) и меру несреће њихове. Лирски субјекат улази у дијалог с предањем (traditio) и из друкчије перспективе тумачи њихов положај. Пита се: да ли је збиља сведоцима (= хришћанским мученицима) награда / одсутност из наставка часа који сведоче и чему је несрећа мера? Да бисмо иоле могли одговорити на ова питања, морамо кренути од почетка песме.[1]
У забораву [2] неком досањати нови град
До последњег круништа – је ли то награда
Која чека ове сведоке?
Видимо да већ у прва три стиха песник проблематизује позицију мученика у хришћанству. Заборав може бити смрт, после које душа одлучена од тела заборавља земаљски живот, иде (под)небесима и чека суд Господњи. Нови град је вишњи, небески Јерусалим, куда одлазе свете дух-душе.
Хладан је њима сваки камен
На друмовима, хладна свака звезда
Изнад кипариса, а свирепе су слике
На таласу сутрашњег мора:
Највећим сведоцима хришћанства хладан је сваки камен на друмовима, на земљи, и хладна свака звезда изнад кипариса, изнад гробља (кипарис одн. чемпрес је пријатељ гробља и симбол смрти и умирања у Господу[3]). Дакле, нема спокоја на земљи. Нема постојанога земаљскога идеала, хладна је свака звезда. Мученици носе инсигнију Христову: белег прогонства и противљења.
Свирепе су слике на таласу сутрашњег мора –– неизвесна је надолазећа будућност и живот после смрти мученика. Следи историјска алузија на разарање Византије, пад Цариграда и надирање Агарјана, промену средишта (Византија VII).
Кровови иноплеменом ватром [=Агарјани, варвари, латини] разгубани,
проваљен зид, лешеви на улицама
У следећем стиху долази до потпуног прекида који је уједно и прелазак ка узвишенијем казивању, јер се говори о самом мученичком страдању. Контраст истиче вредност мученика.
–– У вртовима пролеће на врхунцу ––
Пролеће на врхунцу представља чест топос Лалићеве поезије –– зрелост и лето. Византија је за Лалића, између осталог и ризница и учитељица зрелости. Зрелост по њему прати најбоље, те често због ње сами најзрелији трагично скончавају (ВизантијаVIIиVI). Зрелост представља страсну меру, контролу преобиља, контролу израза, господарење над собом и над језиком, прецизност експресије, затегнутост и опасаност речи, оштри пут (Делић 2007: 32-33).
У вртовима може бити метонимија за мученике – у мученицима буја лето, пуноћа зрелости. Дакле, у сред зла, разарања, надирања: у вртовима цвета цвеће, ничу мученици. Следе маестрални, антологијски стихови описа хришћанског мучеништва.
И један младић, несрећан, у црвеној обући,
Лица неразазнатљива [4] после рада челика,
Са осталима чека креч, ломачу можда,
Или зубе паса –
Песник конкретизује слику, предочавајући нам једнога младог мученика, који је у црвеној обући / лица неразазнатљива после рада челика. Дакле, он је измучен, у крви, накажен, и са осталима (дакле још их има!) чека креч, ломачу или зубе паса! Страховите слике, страшна мужаственост и постојаност сведока. Несрећан је младић из чије перспективе? – Перспективе песника или перспективе мученика или пак читаоца, гледаоца?
Све то пред твојим лицем, Мудрости.
Узвик песника. Ради чега они страдају, ради кога? Ради отелотворене Мудрости сведоче Мудрост, пред лицем Мудрости. Ну, песник као да се пита је ли то вредно таквога мучеништва и невине младости. Мудрост је за Лалића највиша лепота за коју вреди умрети.
Да ли је збиља сведоцима награда
Одсутност из наставка часа који сведоче?
Мученици после смрти иду директно у рај. Међутим, лирски субјект се пита да ли је збиља награда одсутност из наставка часа који сведоче. Хришћанима је познато да је овај свет само привремен, и да је човек на војни у овоме свету (уп. Јов. 7, 1) и да се треба спремати за прави небески Јерусалим и небеску отаџбину. С хришћанског становишта, смрт је награда, односно олакшање, дуго жељени сусрет и сједињење с Господом.
Расап руже њихових гласова, додира?
Истина, нема ничега лепога у разарању људскога тела, и то није награда. Награда би била милост Божија, чудо обожења њихових телеса, односно моштију – мироточење, нераспадљивост итд. Свакако, тело – цело или у праху и деловима – чека опште васкрсење.
Јер они знају: овде
Све је по мери несреће;
Мученици знају истину о овому свету и како је он само долина плача (Пс. 84, 6) болног сећања и горког кајања за изгубљену бесмртност. Следе суштинска питања.
али
Чему је несрећа мера? Да ли
Сећању можда, или забораву
Да досањају нови град
До последњег јасписовог круништа?
Песма се, дакле, завршава питањем. Чему је несрећа мера? Две су опције: несрећа је мера сећању на неизвесном небу и несрећа је мера забораву на неизвесном небу. Зашто би сећање било мера несреће? Јер сећање изазива несрећу. Сећање мученика на претрпљено зло изнова и изнова рађало би несрећу, хришћанство је у знаку вечне радости васкрсења. Господ ће укинути зло, неће бити злог сећања. С друге стране, ако се пали човек стално присећа изгубљена раја и свог преступа, сигурно је да неће бити срећан. Дакле, сећање на зло и патњу јесте несрећно. Шта је са заборавом на неизвесном небу? Песник промишља: „ако мученик заборави несрећу и патњу и муку и бол да ли то значи да заборавља свој подвиг? А ако заборави свој подвиг, авај, зар је онда збиља сретан?“ Као што видимо одговор на прво питање је био потврдан, да би на друго био одричан, што нас доводи у зачарани круг, својеврсну ''интерпретацијску меру несреће''.
Песник се пита да ли ће ти мученици на земљи прогоњени, пљувани, убијани, понижавани, истјазавани, шибани и мучени од демона и људи смети на неизвесном (дакле није сигурно да ли га има, (скепса потиче од песника или пак из тачке гледишта модерног (ондашњег али и садашњег) читаоца)) небуда досањају нови град, ново друштво, нови поредак до последњег јасписовог круништа. Дакако, хришћански одговор је врло оптимистичан. Јаспис је драги камен који је по настанку метаморфна стена, а метаморфна стена као да означава мученике, који се као јаспис преображавају при високој температури, великим притиском и осталим гасовима.
Премда мислимо да неће бити ни сећања на зло, ни заборава подвига, можемо рећи да је заборав подвига „несрећнији“ од сећања на зло и патњу и страдање, јер је он у суштини одсуство сећања, ништа, празнина, безобличан хаос. Одсуство сећања је и одсуство мудрости, јер је несрећасестра нека одсутне мудрости, тј. заборава (Пет писама, 2) – док је нада(снивање о целини) сећању сестра(Канон 2, 4). Код Јевреја се каже да ће „Бог благословити оне који се сећају својих мртвих“. Управу у ову мисао стаје Лалићева поетика, која непрестано разговара с традицијом. Лалићу је традиција стално у сећању, али му је приступ к њој (увек) другачији, нов и савремен. Суштину певања о Византији чини сећање. Сама историја није ништа друго него метеж туђег сећања (Deadministrandoimperio). Свој завичај, отаџбина и традиција се бира и саставља – песник је састављао сам свој завичај, део по део (Завичај).
О неизвесности неба се такође може дискутовати. Да ли је оно неизвесно за писца песме или не? Он најбоље на то одговара у Рашкој, кад изјављује да су брегови невидљиви оку без љубави –– а не заборавимо да је први покретач Лалићу за певање о Византији управо љубав: певам ти јер те волим (Византија I).
Проблеми у тумачењу Лалићеве поезије настају у његовој ненаметљивости читаоцу. Аутор не жели да нам да одговор. Жели да га ми слободно пронађемо, тј. изаберемо. Свако прави свој избор, који је неопходан да би се одредила статичност средишта (Војислављев врт) (полазна тачка тумачења).
Условно можемо говоритичак и о елементима прстенасте композиције, јер песма почиње заборавом и завршава се заборавом. Заборав на почетку није исти с оним на крају. Да би се открио који је неки заборав с почетка, мора се кренути од краја. Јер заборав у првом стиху је заправо заборав будућности на прошлост, будућност која једина може поуздан бити сведок (Фрагмент). Тако да стих: У забораву неком досањати нови град постаје садашњост, односно доживљена будућност, опитом хришћанских мученика.[5] Они у сада, које је у вечности, досањавајунови град до последњег круништа и на питање: је ли то награда Која чека ове сведоке –– одговор је потврдан.
Литература
Делић 2007: Ј. Делић, „Лалићев дијалог са савременом српском поезијом - ка експлицитној поетици Ивана В. Лалића“ у „Постсимболистичка поетика Ивана В. Лалића“, Београд
Јовановић 1997: А. Јовановић, предговор „Делима Ивана В. Лалића“, књ. 1, Београд
Лалић 1971: И. В. Лалић, „Критика и дело“, Београд
Лалић 2004: И. В. Лалић, „О делима љубави или Византија“, Београд
„Свето писмо старога и новога завјета Библија“, Свети архијерејски синод спц, Београд, 2014;
Христић 1994: Ј. Христић, „Есеји“, Београд
[1] Стихови преузети из, Лалић 2004: 44 [4] Истакао писац ових редова [5] На литургији пред освећење дарова свештеник чита молитву у којој се сећамо и будућности: сећајући се (...) и твог страшног другог доласка.
|
