Na vagu stavljen gram duše, saputnice,
lice je svake sitnice.
Propuštene prilike otišle
preko reke, polja, ravnice, kao ptice
raširile krila, začete slobodne
pod nebom mašu obrisima slike.
Gde su isprepletane žice ograde
kroz prazne kocke vire ljudi,
znači
život se kroz iglene uši provlači
očima većim od tuge,
nada se
prstima u nedrima svlači.
Rano je.
Rosa poleže jutra i žita
glad se naštinu javlja.
Samo gram duše da je više,
zemlja ne bi izdržala zatvorenih usta da vaga,
jer bilo bi nas dvoje, istovremeno što diše
godinama za vrat.
