На вагу стављен грам душе, сапутнице,
лице је сваке ситнице.
Пропуштене прилике отишле
преко реке, поља, равнице, као птице
рашириле крила, зачете слободне
под небом машу обрисима слике.
Где су испреплетане жице ограде
кроз празне коцке вире људи,
значи
живот се кроз иглене уши провлачи
очима већим од туге,
нада се
прстима у недрима свлачи.
Рано је.
Роса полеже јутра и жита
глад се наштину јавља.
Само грам душе да је више,
земља не би издржала затворених уста да вага,
јер било би нас двоје, истовремено што дише
годинама за врат.
