detalj slike: KRK Art dizajn

LjUBAVLjU MENjAMO SVET

 (Ljiljana Marić, Dodir vremena, Udruženje književnika Srbije, Beograd 2021)

 

 

„Kako da ne budemo ispunjeni poštovanjem

pred neizvesnošću koja se stere pred nama,

kad ona, možda, krije naš spas i izbavljenje.“

          Ivo Andrić

Gordana Jež Lazić

Nova pesnička zbirka Ljiljane Marić, Dodir vremena, staje u red refleksivnih poetskih ciklusa koji će iz vidokruga prvih decenija trećeg milenijuma odgovoriti na pitanje koje nas prati od postanka sveta, pitanje smisla naše prolaznosti. „Pišem najlepšu pesmu / pesmu razumevanja konačnosti / i večne prolaznosti“, kaže autorka na samom početku svoje zbirke i svojevrsnim levkom dobra otiskuje se u samo jezgro sopstvenog bića, gde „ljubav ljubavlju ljubimo“.

Ljiljana Marić nije usamljena književna pojava u ovovremenoj oduhovljenoj refleksiji stvarnosti, naprotiv, ova zbirka jedna je u nizu ukoričenih poruka veku pred nama i njen doprinos je tim veći. Na tankoj liniji, „vremenskom isečku“, kako autorka naziva taj prostor omeđen dvema večnim tajnama, tajnama rođenja i smrti, emotivno se odvaživši na „razumevanje konačnosti“, ona ostavlja putokaze onima koji će dosanjati njenu viziju „sanjam da ljubav stoluje“. Sama metafora „vremenski isečak“ mnogo je više od jesenjeg zbira života, to je isečak bolesnog tkiva vremena kroz koje prolazimo, vremena koje „lomi krila“. Pesnikinja ga oslikava gradacijom nečovečnosti: „Gurali su me da padnem / gađali kamenjem / povlačili me unazad / želeli da stanem / hteli su moj kraj“. Prepoznaješ li se, čitaoče? Prepoznaješ li se, stvaraoče? Kakva grandiozna slika našeg doba!

Ali „ne prestajem da luč tražim“, kaže pesnikinja i dodaje „svaki kraj je moj novi pokušaj“, jer „pešak je svakim korakom bliskiji Bogu“. Otud „pesma razumevanja konačnosti“ u vremenu kojem preti potop „bijica tuge“, u vremenu, u kojem „srce hoće da iscuri“, u kojem se pita: „Kako, šta da satkam iz nestvarne sanje / dok razgrćem vreme zasićeno bolom“. Tu dolazimo do onog Hajdegerovog osvetljavanja koje ulazi u sve postojeće, a po sebi je skrivanje. I tu svetlost, Ljiljana Marić nalazi upravo u rasvetljavanju sopstvenog bića. S jedne strane, prolazeći zemni put strepnje, jer „između strahova i žudnje / bez priprema i probe / samo jednom živimo“, a s druge strane, ushodeći za onima koji su spoznali „koliko mesec i sunce samuju“. Tragajući za svetlošću sopstvenog bića, pesnikinja postaje svesna „da još ima duša koje lutaju“, da „takve ne prihvataju“, da „to su prognanici / žedni spoznaja“, ali oni koji na kraju svog puta sa zahvalnošću mogu da uskliknu: „Eno, vidim stope nebom razasute“.

Poetski izraz Ljiljane Marić, tiho, nenametljivo, dostojanstveno, bez pretenzija na bilo kakve kompozicione novine, bez stilske hermetičnosti, lakoćom duhovnog preleta svetom, ostavlja dubok lični pečat u savremenoj srpskoj refleksivnoj poeziji. Poput „poruke jesenjih vetrova: Ne leti kroz vodu“, Ljiljana nas podseća na neophodnost i mudrost trpeljivosti, na veličinu božanske dobrote, neophodnost obuzdavanja ega i suočavanja sa iluzijom virtuelnog sveta, u kojem smo „u avionu bliže nebu“, ali pešice „bliže Bogu“. Iz perspektive Ljiljanine poezije, tačka u kojoj život ponire iz „sjaja“ u „ambis“ kao sopstveno „naličje“ nije „kraj“ nego „novi pokušaj“ spasenja sveta, ljubavlju.          

PODELITE OVAJ TEKST NA: