детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЉУБАВЉУ МЕЊАМО СВЕТ

 (Љиљана Марић, Додир времена, Удружење књижевника Србије, Београд 2021)

 

 

„Како да не будемо испуњени поштовањем

пред неизвесношћу која се стере пред нама,

кад она, можда, крије наш спас и избављење.“

          Иво Андрић

Гордана Јеж Лазић

Нова песничка збирка Љиљане Марић, Додир времена, стаје у ред рефлексивних поетских циклуса који ће из видокруга првих деценија трећег миленијума одговорити на питање које нас прати од постанка света, питање смисла наше пролазности. „Пишем најлепшу песму / песму разумевања коначности / и вечне пролазности“, каже ауторка на самом почетку своје збирке и својеврсним левком добра отискује се у само језгро сопственог бића, где „љубав љубављу љубимо“.

Љиљана Марић није усамљена књижевна појава у ововременој одуховљеној рефлексији стварности, напротив, ова збирка једна је у низу укоричених порука веку пред нама и њен допринос је тим већи. На танкој линији, „временском исечку“, како ауторка назива тај простор омеђен двема вечним тајнама, тајнама рођења и смрти, емотивно се одваживши на „разумевање коначности“, она оставља путоказе онима који ће досањати њену визију „сањам да љубав столује“. Сама метафора „временски исечак“ много је више од јесењег збира живота, то је исечак болесног ткива времена кроз које пролазимо, времена које „ломи крила“. Песникиња га осликава градацијом нечовечности: „Гурали су ме да паднем / гађали камењем / повлачили ме уназад / желели да станем / хтели су мој крај“. Препознајеш ли се, читаоче? Препознајеш ли се, ствараоче? Каква грандиозна слика нашег доба!

Али „не престајем да луч тражим“, каже песникиња и додаје „сваки крај је мој нови покушај“, јер „пешак је сваким кораком блискији Богу“. Отуд „песма разумевања коначности“ у времену којем прети потоп „бијица туге“, у времену, у којем „срце хоће да исцури“, у којем се пита: „Како, шта да саткам из нестварне сање / док разгрћем време засићено болом“. Ту долазимо до оног Хајдегеровог осветљавања које улази у све постојеће, а по себи је скривање. И ту светлост, Љиљана Марић налази управо у расветљавању сопственог бића. С једне стране, пролазећи земни пут стрепње, јер „између страхова и жудње / без припрема и пробе / само једном живимо“, а с друге стране, усходећи за онима који су спознали „колико месец и сунце самују“. Трагајући за светлошћу сопственог бића, песникиња постаје свесна „да још има душа које лутају“, да „такве не прихватају“, да „то су прогнаници / жедни спознаја“, али они који на крају свог пута са захвалношћу могу да ускликну: „Ено, видим стопе небом разасуте“.

Поетски израз Љиљане Марић, тихо, ненаметљиво, достојанствено, без претензија на било какве композиционе новине, без стилске херметичности, лакоћом духовног прелета светом, оставља дубок лични печат у савременој српској рефлексивној поезији. Попут „поруке јесењих ветрова: Не лети кроз воду“, Љиљана нас подсећа на неопходност и мудрост трпељивости, на величину божанске доброте, неопходност обуздавања ега и суочавања са илузијом виртуелног света, у којем смо „у авиону ближе небу“, али пешице „ближе Богу“. Из перспективе Љиљанине поезије, тачка у којој живот понире из „сјаја“ у „амбис“ као сопствено „наличје“ није „крај“ него „нови покушај“ спасења света, љубављу.          

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: