detalj slike: KRK Art dizajn

SRODSTVO PO LjUBAVI

Priča je kao večnost koja se jednom začela i mora da se razvija, raste i traje kao i stablo, koje  je niklo iz  ko zna kad slučajno bačenog semena i pušta korenje, razvija  stablo i grane  te tako spoji nebo i zemlju. Postane večnost za koju se vezuju ljudske sudbine, neproživljeni snovi ili nikad prekinuta čežnja.

Sanja i Mila imaju potrebu za razgovorom i često ćaskaju na razne teme.

*****

Jela je jabuku kad ju  je Mila nazvala, i na njeno pitanje šta radi,  ona pomenu jabuku. I to da je pronašla jabuku koja je, tamo u svetu,  podseća na detinjstvo.

–Imam i ja jabuku svog detinjstva, nikad više nisam videla takvu  jabuku, tamno crvenu, posebnog ukusa.

– Eh, draga, i ja isto, ali  ja imam i kuću svog  detinjstva pored koje je rasla takva jabuka  vino crvene boje, dodade Sanja. Prolazila sam tuda i ta kuća mi se činila tako toplom, tako privlačnom i nekako  mojom. I sad  bih, da sam u prilici napravila takvu kuću. Tu  su nekada živeli moji dalji rođaci, baka Dostana i deda kojeg  se i ne sećam.

– Mnogo toga nas još u detinjstvu upućuje ka onome što će kasnije za nas biti od velike važnosti, reče Mila.

Sanja se slatko nasmeja.

– I ne slutiš koliko si blizu istine.

Mila je osećala da Sanja ima nešto što je duboko greje i o čemu su govorile njene krupne prodorne oči i blistavo lice.

– Pa, volela bih da malo odškrinem vrata te istine i kuće koja te je fascinirala tako davno.

– Ah, sve je oko nas puno znakova koji nas vode ka nekim datostima koje moramo proživeti.  Odgovori Sanja i nastavi:

– Završih ja srednju školu i krenem u grad da se upišem na fakultet, očarana gradom stojim pred jednim velelepnim  zdanjem. Odnekud se preda mnom stvori gospodin koji me upita, da li mi nešto treba.

Onako ushićena svim oko sebe upustih se u razgovor i rekoh ko sam. On se široko nasmeši kad ču moje prezime  i odakle sam, te me  upita:

 – Šta Vam je Dostana?

Rekoh, baka, ne znajući  da  i jabuka i bakina kuća počinju da se ugrađuju u mene  a da je njihov koren već bio postavljen u prethodnoj generaciji.

–  Pa, ti si mi rođaka, nasmeja se on, brišući sav moj strah i opreznost.

Dade mi sve podatke o sebi, reče da u svemu mogu računati na njega u buduće. Začuh da je profesor na fakultetu i da ima i neku važnu političku funkciju.

Uh, kakva sam srećnica, pomislih, gde baš na rođaka nabasah.

–  U kakvom smo to srodstvu ako smem da pitam, upitah učtivo, iskreno obradovana.

On se veselo osmehivao:

– O tom, potom, nego reci ti meni šta ja mogu za tebe da učinim.

I on mi olakša snalaženje u gradu, upisah studije, otvori mi on vrata  studentskih organizacija, uključi me i u politički život mladih.

Ja, letim, imponuje mi ta rođačka pažnja, mesto koje mi daje do sebe na važnim političkim skupovima.

I nikako da mi kaže u kakvom smo to srodstvu.

Jednom prilikom na nekoj večeri, uz malo više vina, on uz smeh odgovori:  Srodstvo po ljubavi...

Onako mlada i bez iskustva i ne pojmih tačno šta mi je rekao. Kako bih mogla znati da postoje večne istine, večne ljubavi koje se ponavljaju  u drugom vremenu i okolnostima ako  su se zbog prirodnog toka stvari, ili prisilno, morale završiti i da sam i sama postala zatočenica takve sudbine.

Naime, moja baka Dostana i njegov otac Gojko, nekada davno  bili su ljubavnici. Zatečena ovim što čuh odjednom videh u sebi ono što sam potiskivala, svu dubinu osećanja koja su već snažno pustila koren i celu me obuzela, a pojmih da mi njegove oči to od prvog trenutka govore. I da taj susret u gradu uopšte nije mogao biti slučajnost, niti to uzajamno osećanje «srodstva».

– Kako se naše životne priče podudaraju,  reče Mila začuđeno, imam veoma sličnu priču. Bežali smo jedno od drugog a život nas je spajao i tako do kraja.

– Eto, onda sve znaš. I počelo je naše intenzivno druženje u zajedničkim aktivnostima koje je on osmišljavao kako bih bila u njegovoj blizini, a koje sam ja jedva dočekala.  Nismo se usuđivali, ni jedno ni drugo  da uzajamnoj privlačnosti damo pravo ime, postojala je crvena linija koja nas je delila, njegov  porodični život i moja mladost. Ali, šta može stati na put sili ljubavi, nema tog razuma niti  konvencija koje je mogu zaustaviti. Goreli smo od ljubavi a potiskivali je, poricali razgovorima o svemu drugom osim o tome. Ne znam više ni koliko vremena smo se tako mučili.

Beše avgustovska topla noć puna neke vanzemaljske lepote. Bili smo na planini, stalno smo inače išli skupa  svuda, kad je žudnja u meni probila  barijeru koju sam diskretno postavljala između nas  a on je to poštovao. Opijena svešću o silini obostrane ljubavi, željom da najzad izgovorimo te prećutane reči ljubavi, da ga snažno zagrlim, prepustila sam se ludilu mladosti.

– Tvoja sam, tvoja, samo tvoja... Bože, koliko te volim.

– Željo moja, srno moja, ludice,  jedina, dođi... tako dugo čeznem za ovim rečima, odgovorio je on ozaren, opijem našom srećom!

I kao i kod Hemingveja u romanu  Za kim zvona zvone,  kada njegova junakinja doživi prvo telesno iskustvo,  rekla  bih da se ispod nas  zaista zatresla zemlja od snažnog stapanja koje nas je zauvek sjedinilo. Postala sam žena koja je odlučila da usreći svog muškarca i da bude srećna u njegovim rukama. Postala sam njegova žena na duže staze, venčala nas žudnja kojoj smo sve potčinjavali više od dve decenije. I kao i  u prirodi smenjivale su  se u našem odnosu letnje vreline i zimske mukline, moranje da se sretnemo i da potom pobegnemo svako u svoj muk. Ali, onaj prvi impuls, ono snažno osećanje pripadanja uspostavljeno u početku,  nikad se nije umanjilo, bili u kontaktu ili ne. Oboje smo proživeli to osećanje «srodstva po ljubavi» koje je izraz večnosti koja je neuništiva uprkos svemu što je objektivno stajalo između nas i kao da se kroz nas morala nastaviti priča započeta  možda baš pod stablom te jabuke!

PODELITE OVAJ TEKST NA: