детаљ слике: КРК Арт дизајн

СРОДСТВО ПО ЉУБАВИ

Прича је као вечност која се једном зачела и мора да се развија, расте и траје као и стабло, које  је никло из  ко зна кад случајно баченог семена и пушта корење, развија  стабло и гране  те тако споји небо и земљу. Постане вечност за коју се везују људске судбине, непроживљени снови или никад прекинута чежња.

Сања и Мила имају потребу за разговором и често ћаскају на разне теме.

*****

Јела је јабуку кад ју  је Мила назвала, и на њено питање шта ради,  она помену јабуку. И то да је пронашла јабуку која је, тамо у свeту,  подсећа на детињство.

–Имам и ја јабуку свог детињства, никад више нисам видела такву  јабуку, тамно црвену, посебног укуса.

– Ех, драга, и ја исто, али  ја имам и кућу свог  детињства поред које је расла таква јабука  вино црвене боје, додаде Сања. Пролазила сам туда и та кућа ми се чинила тако топлом, тако привлачном и некако  мојом. И сад  бих, да сам у прилици направила такву кућу. Ту  су некада живели моји даљи рођаци, бака Достана и деда којег  се и не сећам.

– Много тога нас још у детињству упућује ка ономе што ће касније за нас бити од велике важности, рече Мила.

Сања се слатко насмеја.

– И не слутиш колико си близу истине.

Мила је осећала да Сања има нешто што је дубoко греје и о чему су говориле њене крупне продорне очи и блиставо лице.

– Па, волела бих да мало одшкринем врата те истине и куће која те је фасцинирала тако давно.

– Ах, све је око нас пуно знакова који нас воде ка неким датостима које морамо проживети.  Одговори Сања и настави:

– Заврших ја средњу школу и кренем у град да се упишем на факултет, очарана градом стојим пред једним велелепним  здањем. Однекуд се преда мном створи господин који ме упита, да ли ми нешто треба.

Онако усхићена свим око себе упустих се у разговор и рекох ко сам. Он се широко насмеши кад чу моје презиме  и одакле сам, те ме  упита:

 – Шта Вам је Достана?

Рекох, бака, не знајући  да  и јабука и бакина кућа почињу да се уграђују у мене  а да је њихов корен већ био постављен у претходној генерацији.

–  Па, ти си ми рођака, насмеја се он, бришући сав мој страх и опрезност.

Даде ми све податке о себи, рече да у свему могу рачунати на њега у будуће. Зачух да је професор на факултету и да има и неку важну политичку функцију.

Ух, каква сам срећница, помислих, где баш на рођака набасах.

–  У каквом смо то сродству ако смем да питам, упитах учтиво, искрено обрадована.

Он се весело осмехивао:

– О том, потом, него реци ти мени шта ја могу за тебе да учиним.

И он ми олакша сналажење у граду, уписах студије, отвори ми он врата  студентских организација, укључи ме и у политички живот младих.

Ја, летим, импонује ми та рођачка пажња, место које ми даје до себе на важним политичким скуповима.

И никако да ми каже у каквом смо то сродству.

Једном приликом на некој вечери, уз мало више вина, он уз смех одговори:  Сродство по љубави...

Онако млада и без искуства и не појмих тачно шта ми је рекао. Како бих могла знати да постоје вечне истине, вечне љубави које се понављају  у другом времену и околностима ако  су се због природног тока ствари, или присилно, морале завршити и да сам и сама постала заточеница такве судбине.

Наиме, моја бака Достана и његов отац Гојко, некада давно  били су љубавници. Затечена овим што чух одједном видех у себи оно што сам потискивала, сву дубину осећања која су већ снажно пустила корен и целу ме обузела, а појмих да ми његове очи то од првог тренутка говоре. И да тај сусрет у граду уопште није могао бити случајност, нити то узајамно осећање «сродства».

– Како се наше животне приче подударају,  рече Мила зачуђено, имам веома сличну причу. Бежали смо једно од другог а живот нас је спајао и тако до краја.

– Ето, онда све знаш. И почело је наше интензивно дружење у заједничким активностима које је он осмишљавао како бих била у његовој близини, а које сам ја једва дочекала.  Нисмо се усуђивали, ни једно ни друго  да узајамној привлачности дамо право име, постојала је црвена линија која нас је делила, његов  породични живот и моја младост. Али, шта може стати на пут сили љубави, нема тог разума нити  конвенција које је могу зауставити. Горели смо од љубави а потискивали је, порицали разговорима о свему другом осим о томе. Не знам више ни колико времена смо се тако мучили.

Беше августовска топла ноћ пуна неке ванземаљске лепоте. Били смо на планини, стално смо иначе ишли скупа  свуда, кад је жудња у мени пробила  баријеру коју сам дискретно постављала између нас  а он је то поштовао. Опијена свешћу о силини обостране љубави, жељом да најзад изговоримо те прећутане речи љубави, да га снажно загрлим, препустила сам се лудилу младости.

– Твоја сам, твоја, само твоја... Боже, колико те волим.

– Жељо моја, срно моја, лудице,  једина, дођи... тако дуго чезнем за овим речима, одговорио је он озарен, опијем нашом срећом!

И као и код Хемингвеја у роману  За ким звона звоне,  када његова јунакиња доживи прво телесно искуство,  рекла  бих да се испод нас  заиста затресла земља од снажног стапања које нас је заувек сјединило. Постала сам жена која је одлучила да усрећи свог мушкарца и да буде срећна у његовим рукама. Постала сам његова жена на дуже стазе, венчала нас жудња којој смо све потчињавали више од две деценије. И као и  у природи смењивале су  се у нашем односу летње врелине и зимске муклине, морање да се сретнемо и да потом побегнемо свако у свој мук. Али, онај први импулс, оно снажно осећање припадања успостављено у почетку,  никад се није умањило, били у контакту или не. Обоје смо проживели то осећање «сродства по љубави» које је израз вечности која је неуништива упркос свему што је објективно стајало између нас и као да се кроз нас морала наставити прича започета  можда баш под стаблом те јабуке!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: