GODOVI
Kao zarez na kori stabla ,
uprkos tome što uzrastam
ili samo starim,
ožiljak si nepromenljiv,
u visini srca.
Kao sekire zacep,
anatema si, krvni ugrušak.
Zapis si moga veka
o koji kačih cvetni venčić
nesuvislih želja
i celivah u veri da
Drvo je kumovalo.
SADA, OVDE
Od svih mlečnih puteva
ukrštaj dlanova najčudesniji je.
Ne sanjam o nebeskim sazvežđima.
Ka tvojim dubinama sjaj me priziva.
Trenutak,
koji je jezgro galaktičkih svetova,
ovaplotio nas je u vrleti Zemlje.
Ja je ljubim
jer te pod zvonom njenog svoda
sretoh u ovom od svih,
najnestvarnijem mestu,
u zelenoj ljuljašci svemira.
KALUP
Savršeno sam pristala
tvom kalupu koji si glačao
strogim merilima.
Nosio si ga u zamisli,
žudeći da su bogovi dah
udahnuli takvoj ženi.
Mada slučajno ne biva, iznenada
uklopih se u konture tvog modela.
Pred tobom živa, otelotvorena!
San je materija koja se priziva.
Ti božanstvo ovaploćeno,
koje žena nema moć da sniva.
Sad se gledamo kao dve statue u muzeju,
osvetljene, pod alarmom sudbine.
