ГОДОВИ
Као зарез на кори стабла ,
упркос томе што узрастам
или само старим,
ожиљак си непроменљив,
у висини срца.
Као секире зацеп,
анатема си, крвни угрушак.
Запис си мога века
о који качих цветни венчић
несувислих жеља
и целивах у вери да
Дрво је кумовало.
САДА, ОВДЕ
Од свих млечних путева
укрштај дланова најчудеснији је.
Не сањам о небеским сазвежђима.
Ка твојим дубинама сјај ме призива.
Тренутак,
који је језгро галактичких светова,
оваплотио нас је у врлети Земље.
Ја је љубим
јер те под звоном њеног свода
сретох у овом од свих,
најнестварнијем месту,
у зеленој љуљашци свемира.
КАЛУП
Савршено сам пристала
твом калупу који си глачао
строгим мерилима.
Носио си га у замисли,
жудећи да су богови дах
удахнули таквој жени.
Мада случајно не бива, изненада
уклопих се у контуре твог модела.
Пред тобом жива, отелотворена!
Сан је материја која се призива.
Ти божанство оваплоћено,
које жена нема моћ да снива.
Сад се гледамо као две статуе у музеју,
осветљене, под алармом судбине.
