detalj slike: KRK Art dizajn

VELIKI SOKAK

Dan kada su montirali semafor na velikom sokaku bio je za meštane naše varošice veoma značajan. Bilo je to baš na onom mestu između parka i zadruge, kod rumunske crkve.

Sa tog mesta svi su hvatali zalet bilo da su vozili motor, automobil pa čak i  traktor.

Došao je kraj turiranju motora i iznenadnoj škripi kočnica ako bi neko istrčao na kolovoz ili avlijaner baš tuda namerio da pređe na drugu stranu velikog sokaka.

U blizini je bila drvena klupa gde su uvek sedela bar dva penzionera i kontrolisala protok saobraćaja uz obavezan komentar " Ala juru, zanele ih dabogda!". Ako bi sedeo deda Lipa Rumun dobacio bi ponešto na rumunskom i podigao štap visoko iznad glave. Obično je ta rečenica bila  "Duće draku", što bi značilo idi k' vragu, i vrag ih je stvarno nosio niz naš sokak dalje u okolna sela....

Svi su se uglavnom obradovali tom semaforu, jer priznaćete nije mala stvar dobiti saobraćajnu signalizaciju u varoši. To je kao kad dobiju prvo unuče u porodici, nije ono ništa bolje od ostalih ali se najveća pažnja baš njegovom rođenju posvećuje. Život  je tekao uobičajeno jedino se smanjila buka na velikom sokaku a to su uglavnom osetili oni koji su živeli oko semafora i prozori im gledali baš na veliki sokak.

Joška, Mađar i ja smo tog dana na biciklama krenuli u dolu, duž puta pa skrenuli neasfaltiranim seoskim putem do vinograda gde su preklani nikli neki novi čokoti što smo ih ukrštali sa nekim semenom iz preka. Dok smo mi bili izdvojeni , u centru kod semafora odvijala se prava drama.

Pijani vozač iz Banatskog Karlovca udario je u naš novi semafor i precepio ga na pola. Okupio se onoliki svet, nisam ni znao da ima toliko varošana dok ih nisam ugledao kako se tiskaju u gomili, sutradan kad su postavili slike na društvenim mrežama.

Toliko sveta nije bilo ni kad je popa umro.

Oplakivali su semafor k'o da je živo biće a njemu su žice virile kao iz trbuha. Nestalo je čak i  struje u jednoj fazi, u kućama tu nadomak crkve.

Čekali smo na nov semafor sigurno nekoliko nedelja. A onda se jednog dana pojavi mlad majstor u žutom prsluku.

"Dobar dan",

"Dobar dan" uzvratiše varošani...

"Zašto vas nema toliko dugo?, pitao ga je jedan od viđenijih,  Mila Pera...

"Ja sam se zaposlio pre nedelju dana!" reče zbunjeno mladić

"Aha, reče Mila, "pa jel' znate da nam montirate ovo sokoćalo?", prešao je na stvar uz osmeh.

"Nemam vam ja nikakvog iskustva, ovo mi je prvi teren!", reče mladić da se opravda.

"Zašto su vas onda poslali ovde?"

"Nema drugih majstora, morao sam ja doći", reče mladić nestrpljivo.

"Ali, ne znate da popravite semafor?!", sad je Mila bio očajan

"U selu nema semafora!", reče mladić i bezobrazno se iskezi.

"Ovo nije selo!", branio je Mila našu varoš

"Možda vama seljanima nije, ali u opštini su rekli da nema potrebe za semaforom i da ga razmontiram!"

"Ovo nema nigde", reče Mila besno, "umeš da skineš a ne umeš da postaviš novi ili popraviš!!!"

"Ne umem", reče bezobrazno mladić, "to vam je isto kao što vi umete da iskamčite semafor od nadležnih, a onda ga srušite da biste mene potezali čak iz grada ovamo!"

Otpuhnu Mila, opsova i ode.

Semafor je bio  skinut i ostala je samo rupa odakle je nikao.

Rupa kao i ova naša varošica u koju smo se sabili i ćutali!

PODELITE OVAJ TEKST NA: