детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВЕЛИКИ СОКАК

Дан када су монтирали семафор на великом сокаку био је за мештане наше варошице веома значајан. Било је то баш на оном месту између парка и задруге, код румунске цркве.

Са тог места сви су хватали залет било да су возили мотор, аутомобил па чак и  трактор.

Дошао је крај турирању мотора и изненадној шкрипи кочница ако би неко истрчао на коловоз или авлијанер баш туда намерио да пређе на другу страну великог сокака.

У близини је била дрвена клупа где су увек седела бар два пензионера и контролисала проток саобраћаја уз обавезан коментар " Ала јуру, занеле их дабогда!". Ако би седео деда Липа Румун добацио би понешто на румунском и подигао штап високо изнад главе. Обично је та реченица била  "Дуће драку", што би значило иди к' врагу, и враг их је стварно носио низ наш сокак даље у околна села....

Сви су се углавном обрадовали том семафору, јер признаћете није мала ствар добити саобраћајну сигнализацију у вароши. То је као кад добију прво унуче у породици, није оно ништа боље од осталих али се највећа пажња баш његовом рођењу посвећује. Живот  је текао уобичајено једино се смањила бука на великом сокаку а то су углавном осетили они који су живели око семафора и прозори им гледали баш на велики сокак.

Јошка, Мађар и ја смо тог дана на бициклама кренули у долу, дуж пута па скренули неасфалтираним сеоским путем до винограда где су преклани никли неки нови чокоти што смо их укрштали са неким семеном из прека. Док смо ми били издвојени , у центру код семафора одвијала се права драма.

Пијани возач из Банатског Карловца ударио је у наш нови семафор и прецепио га на пола. Окупио се онолики свет, нисам ни знао да има толико варошана док их нисам угледао како се тискају у гомили, сутрадан кад су поставили слике на друштвеним мрежама.

Толико света није било ни кад је попа умро.

Оплакивали су семафор к'о да је живо биће а њему су жице вириле као из трбуха. Нестало је чак и  струје у једној фази, у кућама ту надомак цркве.

Чекали смо на нов семафор сигурно неколико недеља. А онда се једног дана појави млад мајстор у жутом прслуку.

"Добар дан",

"Добар дан" узвратише варошани...

"Зашто вас нема толико дуго?, питао га је један од виђенијих,  Мила Пера...

"Ја сам се запослио пре недељу дана!" рече збуњено младић

"Аха, рече Мила, "па јел' знате да нам монтирате ово сокоћало?", прешао је на ствар уз осмех.

"Немам вам ја никаквог искуства, ово ми је први терен!", рече младић да се оправда.

"Зашто су вас онда послали овде?"

"Нема других мајстора, морао сам ја доћи", рече младић нестрпљиво.

"Али, не знате да поправите семафор?!", сад је Мила био очајан

"У селу нема семафора!", рече младић и безобразно се искези.

"Ово није село!", бранио је Мила нашу варош

"Можда вама сељанима није, али у општини су рекли да нема потребе за семафором и да га размонтирам!"

"Ово нема нигде", рече Мила бесно, "умеш да скинеш а не умеш да поставиш нови или поправиш!!!"

"Не умем", рече безобразно младић, "то вам је исто као што ви умете да искамчите семафор од надлежних, а онда га срушите да бисте мене потезали чак из града овамо!"

Отпухну Мила, опсова и оде.

Семафор је био  скинут и остала је само рупа одакле је никао.

Рупа као и ова наша варошица у коју смо се сабили и ћутали!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: