detalj slike: KRK Art dizajn

MATRICA SUJETE

Dr Predrag Jakšić

O serijalu filmova Matriks do sada je dosta pisano. Sagledavani su iz različitih uglova. Verovatno ponajviše putem judeo-hrišćanskih referenci kojima ovi filmovi obiluju. No, da li je do sada ovaj serijal posmatran kao jedno veliko pitanje sujete? Ukazaćemo na nekoliko značajnih momenata, pre svega, iz prva tri dela ovog serijala, kako bismo pokazali da je sujeta ono čime bismo mogli definisati Matriks, te on postaje „matrica sujete“ ili „matrica o sujeti“. I bilo da je u prvom planu gordost, taština, ponos ili mržnja, uvek je to izraz sujete.

Sve je, u prvom delu serijala, počelo tako što je ljudski rod u svom sujetnom „tvoračkom“ zanosu rešio i uspeo da napravi veštačku inteligenciju, koja nakon toga, takođe gordo, sujetno, uzrasta do stepena da ne priznaje nikoga iznad, a posebno ne svoje „očeve“, „tvorce“ – ljude, zbog čega i dolazi do rata. Ljudi potom, u svom ludilu, uništavaju i nebo, a sve to kao posledicu prvobitne sujetne želje da postanu „tvorci“ koji su sposobni da kontrolišu svoju inteligentnu „tvorevinu“. Ovo bismo uništenje neba mogli smatrati i pokušajem „odsecanja“ veze sa stvarnim Tvorcem. Ta ljudska težnja da se kontroliše, a nakon izbijanja rata i pobedi, tvorevina, i prezentuje nam se putem gorde ubeđenosti Morfeusa da postoji jedan čovek koji može sve to, a zatim i kroz Neovo prihvatanje ove matrice o svemoćnosti samog sebe, mada on verbalizuje na više mesta da on nije „taj“. Sujetu vidimo i na drugoj strani, pa agent Smit diže novu pobunu u podnebesju i želi da uništi i svoje očeve – mašine, i njihove očeve – ljude, jer je, po njemu, on „taj“ koji je svemoćan i jedini i koji tvori svet. Ova sujeta je simbolično prikazana i preko multipliciranja samog Smita, jer pored njega može biti samo on i svi moraju biti „on“ (svi se i pretvaraju u njega nakon što ih svojom rukom preobrati). U jednoj od scena ovaj monstruozni rast sujete prikazan je i Smitovim fizičkim rastom, pa on postaje džin, jer i sujeta ne može da prihvati granice ljudskog tela, onakvog kakvo imaju svi ostali i koje telo Smit i inače smatra vrstom zatvora. Na sličan bismo način mogli razumeti i lik Arhitekte, koji u sebi vidi „tvoraca“ (što on na neki način i jeste) koji sve kontroliše iako je i sam tvorevina (a što ga ne sprečava da se smatra „pravim“ tvorcem). U sceni susreta Nea i Arhitekte, postoji i detalj multipliciranja Nea, što nam govori da svaki novi put isti čovek („novi čovek“) Neo sujetno poveruje da je on „izabrani“, da je on jedini spasilac ljudskog roda. Ta Neova sujeta je tipična superherojska sujeta prisutna u gotovo svim američkim superherojskim filmovima. I grad Zajon se stalno multiplicira, kako to navodi Arhitekta, i stalno strada na istovetan način, što je dokaz sujete onih koji Zajon kao takav isti dižu iznova smatrajući da je on „jedan“ i „jedini“. Takođe i Ključar je neko ko ima „ključ za svaku bravu“, a što je ništa drugo do izraz nesagledive gordosti, baš kao što je i Merovnig u svojoj sujeti ubeđen da zna sve informacije i da može njima da raspolaže (trguje) čime raspolaže i tuđim životima i čitavim svetom, a i samo njegovo ime je odraz te sujete jer Meroving označava jednu od najstarijih i najdugovečnijih vladarskih dinastija u Evropi, dok ime njegove supruge (Persefona) upućuje na istoimenu grčku boginju koja je bila žena boga podzemnog sveta, istovremeno i vladarka tog sveta. Ovim je, razume se, i Persefona u ovom filmu žena samoproglašenog „boga“ Merovinga. Njih dvoje sujetno manipuliše ljudskim životima i osećanjima, i u stanju su da ljude izmeste iz svetova, zbog čega Neo i završi zarobljen na stanici između svetova, a Ključar je pola života zatamničen i zaključan uprkos što, ponavljamo, sujetno veruje da poseduje ključ za svaku bravu. I ova „velika“ imena su slika / ogledalo njihove sujete. O imenu Triniti (tj. Sveta Trojica, u pravoslavnoj teologiji), kao izrazu gordosti nema potrebe previše pričati. Morfeus (tj. Morfej) takođe je ime jednog boga, grčkog boga sna. Niobi je takođe ime iz grčke mitologije, sasvim namerno se radi o jednoj prkosnoj i gordoj junakinji. Ime Neo, tj. Novi, takođe je znak gordosti. U Knjizi Propovednikovoj navedeno je: „Što je bilo to će biti, što se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem.“, ili što bi stih savremene pravoslavne pesme rekao: „Sve je već bilo, ništa nije novo“ i time je sublimiran hrišćanski stav po pitanju „novog“. I to čak i nije skriveno u filmu, već, kako smo naveli, i Neo o svom u suštini „ne novom“ stanju saznaje u razgovoru sa Arhitektom. I ime jedinog „slobodnog“ grada / države / sveta ljudi je Sion (Zajon), a što je mesto u kojem po judeo-hrišćanskoj teologiji prebiva Bog. No, ovaj svet, ovaj Zajon, baš kao i ovaj Novi (Neo) i ovo „Trojstvo“ (Triniti), svet su i ljudi bez Boga, jer Boga u Matriksu nema. Sve to je sujetna želja da se ima Božije (ime, svet, svojstva) a bez Boga. I samo razrešenje priče u trećem delu je u stvari samo sukob sujeta – pa i ljudi (preko svog posrednika Nea) i mašine (preko njihovog vođe u Gradu mašina) sklapaju primirje jer im sujeta ne dozvoljava da budu poraženi od neke veće i opasnije sujete nego što su njihove. Dve velike sujete – ljudi i mašina – spajaju se ne bi li pobedili onu pojedinačno veću – sujetu virusa Smita. I to je posebna simbolike, jer se i inače sujeta širi i opasna je kao virus, te nije čudno to je sujeta agenta Smita toliko jaka jer on sam i jeste „virus“ (virus u Matriksu).

Nećemo ovom prilikom dublje ulaziti u „sistemsku grešku“ u narativu koja postoji na prelazu iz prvog u drugi deo, a koja je i omogućila da se uopšte ovi nastavci snime u pravcu u kojim su snimljeni. Naime, prvi deo filma se završava Neovim „vaskrsavanjem“, tačnije – rađa se zaista Neo – novi čovek, potpuno drugačiji od prethodnog i od svih ostalih (barem tako misle svi junaci, a što u nastavku serijala osporava Arhitekta). U sceni „vaskrsenja“ vidimo Neovu novostečenu superiornost u odnosu na agente sveta Matrice. Neo je postao nepobediv. Ta činjenica prvom delu serijala daje onu potrebnu snagu i smisao, zbog čega ovaj deo i postaje nesumnjivo najbolje film iz ovog serijala koji time postaje filmski sasvim dovoljan da se posmatra kao film za sebe. Opet, kada počinje drugi deo, Neo više nije superioran u tom smislu. On jeste veoma sposoban, no njegove moći su sada samo iznad prosečne moći ljudi, ali ne i superiorne (čak je i moć Neove mogućnosti letenja situaciono relativizovana jer je on ne koristi u direktnim obračunima sa neprijateljima, već samo kao vrstu bega). To, s jedne strane, omogućava dalju „neizvesnu“ priču, no, s druge, predstavlja svojevrsno varanje publike, jer „novi čovek“ Neo, nije više novi već samo nešto usavršeniji stari čovek, onaj pre „vaskrsenja“ – pun sumnje i mana kao i svaki čovek, ali opet dovoljno sujetan da prihvati ulogu Izabranog. Ovo jeste jedna od dramaturških začkoljica, a koja se sastoji u tome da u prvih pet minuta „prodate“ publici nešto u šta je teško poverovati i publika će to prihvatiti. Tako i mi, u drugom delu od početka gledamo starog čoveka Nea, kao da novi nikada nije rođen i „zaboravljamo“ kako se u stvari prvi deo završio. No, ovo „spuštanje“ Nea Izabranog na nivo Nea Čoveka, omogućava novi rast sujete junaka, tog Nea Čoveka, u drugom i trećem delu, jer inače ne bi imao gde i kako da raste. Treba dodati, da prva tri dela ovog serijala nisu klasična trilogija, kako god da trilogije definišemo. Ukoliko bismo ih posmatrali kao tri priče koje su relativno zaokružene i koje se mogu posmatrati odvojeno, iako, razume se, prate glavni narativni luk koji ih objedinjuje (kao na primer tri prvosnimljena dela Ratova zvezda), videli bismo da prvi deo ima ovu zaokruženost, dok su druga dva, u stvari, jedan film podeljen na dva dela. Ako ih, pak, posmatramo kao tri usko povezana dela istog filma – priče (kao na primer trilogiju Gospodar prstenova), tada bi prvi deo „štrčao“ i ne bi se uklopio u ovakvo definisanje. Stoga naglašavamo da se ovde radi o hibridnoj trilogiji, koja je to samo zbog tri odvojeno plasirana filma, pa bi, u stvari, stvarni treći deo ove priče bio ovaj novosnimljeni četvrti film - Matriks uskrsnuće.

A taj četvrti film jeste uskrsnuće sujete. On se, razume se, može čitati (osim nove gladi autora za novcem) kao pitanje sujete sada već vremešnih likova da i dalje budu junaci koji će spašavati svet od Matrice. U četvrtom delu Arhitekta je postao psihoanalitičar, kao tvorac „svog sveta“ kojim psihološki upravlja. Ova metafora psihijatra, psihoanalitičara kao tvorca sveta, može se „čitati“ i putem osnovne psihološke terapeutske funkcije, kroz osnaživanje („pumpanje“) ega / samoljublja, tj. samopouzdanja koje je jednako sujeti. U tom smislu je u filmu i vrsta šizofrene pozicije u kojoj se Tomas Anderson nalazi vrsta borbe njegovog i Analitičarevog ega, odnosno sveta – da li je stvarnost (time i da li je tvorac sveta) Analitičar ili Neo. Svako želi da njegov svet bude stvaran, da bude realnost, a da je drugi svet svet fikcije. I mada Analitičar zna da on tvori kompjuterski program i da je i sam program, on taj svet svojim činom suzbijanja stvarnog sveta (držanjem u ropstvu Nea i Triniti)  – smatra realnim svetom. No, čak i ako prihvati Analitičarev pogled na svoje stanje, čime prihvata i Analitičara kao tvorca čitavog sveta, Tomas Anderson ostaje tvorac virtualnog sveta (video igre „Matriks“). I tu se javlja dodatan „ego sloj“ narativa ovog četvrtog dela Matriksa – svako ima svoj svet, i svako je tvorac svega što postoji, kao vrsta silopsističkog pogleda na svet i stvarnost, a što jeste izraz sujete jer svet ne može postojati ukoliko nije „tvoj“. U tom smislu i kada pravi virtualni svet, dizajner video igara Tomas Anderson, glavnog junaka tog sveta – Nea,  izabranog čoveka – pravi, po sopstvenom priznanju, po sebi, baš kao što i Tifani u Triniti, glavnoj junakinji tog sveta, vidi sebe, prepoznaje sebe, a što je ništa drugo do mišljenje osobe da su Sveta Trojica on sam. Ta sujeta je neobuzdana i oslobađa se u trenutku kada Triniti u Matrici odluči da poleti, i poleti. Junaci su, tako, ili tvorci ili spasioci sveta, bilo da je on „matrica“ ili „stvarnost“, a što se jasno pokazuje do kraja ovog filma. Čak i kada dođe pred izbor da li da potencijalno žrtvuje čitav svet slobodnih ljudi (u četvrtom delu to je grad Ajo (Io)) ili da pokuša da spase Triniti, sujetni junak i pored zabrane da krene u opasnu misiju spašavanja, bira upravo to drugo. Ovi „tvorci“ svetova pak ne stvaraju pravi život, i niko od glavnih junaka nema stoga potomke – ni Neo, ni Triniti, ni Morfeus, ni Naobi. Čak, naprotiv, kada priča o svom životu, Tifani zaključuje da njena želja da ima decu i nije njena želja već posledica vaspitanja okoline, u ovom slučaju Matrice, programa, tj. iluzije. Za nju to i nisu njena deca, zbog čega ih bez razmišljanja ostavlja i odlazi (izlazi iz Matriksa). Bez obzira što se ovde ne radi o stvarnoj deci, već o „programu“, jasno je izražena tendencija da se na stvara život putem ove relativizacije urođene želje i potrebe ljudi da nastave život sopstvene vrste. To jeste sujetno posmatranje jer svi su oni „tvorici“, „bogovi“, „novi“, „svetotrojični“ i zašto bi imali naslednike kada su oni dovoljni i „jedini“. U tom smislu i Naobi, koja je u antičkoj mitologiji majka koja doživotno ostaje da pati za svojom ubijenom decom, ovde tu decu nema. Ona, sada kao glavnokomandujući general, ima, vidimo to u četvrtom delu, zato čitav svet „slobodnih“ ljudi kojima izdaje zapovesti. I glavni sukob sujetnih junaka četvrtog dela je sukob sa zapovestnima – niko ne sluša onoga ko je iznad njega, jer on zna bolje od svog „pretpostavljenog“ (setimo se da tako Matriks i počinje jer mašine odbijaju zapovesti svojih „generala“, tj. ljudi). A sujeta i jeste razlog „pobede“ Nea u ovom četvrtom delu, ali sujete agenta Smita, koji svojom „virusnom“ akcijom staje na Neovu stranu u bezizlaznom trenutku za Nea, Triniti i ostale slobodne ljude (koji bi zaista propali da nije bilo Smita), i spašava ih od mašina. Mi u ovom filmu ne vidimo direktno šta je razlog ove nagle promene Neovog arhineprijatelja, no po replikama agenta Smita zaključujemo da ćemo u nekom narednom delu videti „revanš-obračun“ Neo – Smit. Smit, tako, spašava svog najvećeg neprijatelja da ga ne bi ubio niko drugi do on sam. Taština koja stoji iz ovoga ispostavlja se kao jača od Analitičareve „tvoračke“ sujete jer ona ne stoji na nogama „ličnog“ odnosu između dve zaraćene sujete dva borca za apsolutnu prevlast sopstvenih svetova kao što su Smit i Neo, zbog čega je Analitičar i poražen jer priznaje (na kraju četvrtog dela) da ima u Matrici neko „veći od njega“. Ko nije dovoljno sujetan, taj u Matrici i gubi, pa se Matrica sujete tako nastavlja.   

I pitanje „pilule“ može se posmatrati kroz prizmu taštine. Želja da se sazna istina postavljena je kao cilj ukoliko se izabere crvena od dve ponuđene pilule. Opet, i kada uzme crvenu pilulu, vidimo to, na primer, u razgovoru Arhitekte i Nea, čovek (ovde je to Neo) ne zna istinu. Jedna od tih istina je da je postojalo mnogo Zajona i mnogo ljudi koji su bili on, tj. Neo, za koje ni Neo, ni bilo ko ko je uzeo crvenu pilulu nije znao, i mnogi od njih ni neće znati (u četvrtom delu vidimo da čak ni Zajon više ne postoji jer se nije zasnivao da bi se hranio istinom već je zasnovan na sujeti ljudi koji su ga ratom uništili jer su znali „svoje istine“, zbog čega je napravljen hibridni „kooperativni“ strogo kontrolisani grad ljudi i nekih mašina, a što je poseban izraz sujete jer simbolično Sion (grad u kojem je Bog) nije valjao pa ga je trebalo poslati u prošlost). To govori da se ne krije baš „cela istina“ iza crvene pilule, no ona, s druge strane, poručuje da je čovek koji je izabere „borac za istinu“. Opet, istinu zna samo tvorac (koga god da smatramo tvorcem u pojedinim dramskim situacijama konkretno). Vidimo da je u Matriksu mnogo tvoraca i mnogo tvorevina i svi imaju svoju istinu, što samo govori o sujetnom ubeđenju (ljudi, mašina, virusa) da znaju šta je istina. Čak, ovi probuđeni ljudi ne žele da znaju istine drugih, pa se na više mesta u prvi tri dela ukazuje da niko ne treba da zna šta je Proročica rekla sem onoga kome je rekla. Uz to i samo postojanje „proroka“, tj. gatare iluzioniste (jer čak i junaci znaju da je u pitanju program u Matriksu a ne živo biće) ukazuje na tašto samoubeđivanje junaka da nešto jeste istina, a ne da to istina zaista jeste. I pitanje boje pilule takođe ukazuje na sujetu – plavo, a što je boja smirenja, koje dolazi od duhovnog smirenja, ovde je boja predaje i ropstva, i ona je odbačena od junaka, dok crveno koje ukazuje na strasti, na požudu, time i na sujetu kao najjaču i najpogubniju strast, simbol je slobode u ovom filmu. Opet, simbolika uzimanja pilule jeste parafraza hrišćanskog pričešća, jer nakon pričešćivanja čovek se sjedinjuje sa Onim ko Istinu zna i ko jeste Istina. Ovde, pak, postoji pričešće bez Onog Koji je Istina, tj. bez Istine, i istina je sadržana samo u „probuđenom čoveku“. Koliko se taštinom može smatrati ljudska želja da spoznaju istinu van Istine, odnosno van Tvorca, i da sami, tako, kao Neo u ovom filmu, budu tvorci istine (a koja će time biti „parcijalna“, subjektivna istina i ne više od toga), jeste posebno pitanje koje ima različite odgovore u zavisnosti da li mu prilazimo nekim humanističkim ili, pak, judeo-hrišćanskim pristupom. U ovom drugom slučaju odgovor je prilično jasan, a kako to stoji u već pomenutoj Knjizi Propovednikovoj: „Taština nad taštinama (...), sve je taština“.

PODELITE OVAJ TEKST NA: