детаљ слике: КРК Арт дизајн

МАТРИЦА СУЈЕТЕ

Др Предраг Јакшић

О серијалу филмова Матрикс до сада је доста писано. Сагледавани су из различитих углова. Вероватно понајвише путем јудео-хришћанских референци којима ови филмови обилују. Но, да ли је до сада овај серијал посматран као једно велико питање сујете? Указаћемо на неколико значајних момената, пре свега, из прва три дела овог серијала, како бисмо показали да је сујета оно чиме бисмо могли дефинисати Матрикс, те он постаје „матрица сујете“ или „матрица о сујети“. И било да је у првом плану гордост, таштина, понос или мржња, увек је то израз сујете.

Све је, у првом делу серијала, почело тако што је људски род у свом сујетном „творачком“ заносу решио и успео да направи вештачку интелигенцију, која након тога, такође гордо, сујетно, узраста до степена да не признаје никога изнад, а посебно не своје „очеве“, „творце“ – људе, због чега и долази до рата. Људи потом, у свом лудилу, уништавају и небо, а све то као последицу првобитне сујетне жеље да постану „творци“ који су способни да контролишу своју интелигентну „творевину“. Ово бисмо уништење неба могли сматрати и покушајем „одсецања“ везе са стварним Творцем. Та људска тежња да се контролише, а након избијања рата и победи, творевина, и презентује нам се путем горде убеђености Морфеуса да постоји један човек који може све то, а затим и кроз Неово прихватање ове матрице о свемоћности самог себе, мада он вербализује на више места да он није „тај“. Сујету видимо и на другој страни, па агент Смит диже нову побуну у поднебесју и жели да уништи и своје очеве – машине, и њихове очеве – људе, јер је, по њему, он „тај“ који је свемоћан и једини и који твори свет. Ова сујета је симболично приказана и преко мултиплицирања самог Смита, јер поред њега може бити само он и сви морају бити „он“ (сви се и претварају у њега након што их својом руком преобрати). У једној од сцена овај монструозни раст сујете приказан је и Смитовим физичким растом, па он постаје џин, јер и сујета не може да прихвати границе људског тела, онаквог какво имају сви остали и које тело Смит и иначе сматра врстом затвора. На сличан бисмо начин могли разумети и лик Архитекте, који у себи види „твораца“ (што он на неки начин и јесте) који све контролише иако је и сам творевина (а што га не спречава да се сматра „правим“ творцем). У сцени сусрета Неа и Архитекте, постоји и детаљ мултиплицирања Неа, што нам говори да сваки нови пут исти човек („нови човек“) Нео сујетно поверује да је он „изабрани“, да је он једини спасилац људског рода. Та Неова сујета је типична суперхеројска сујета присутна у готово свим америчким суперхеројским филмовима. И град Зајон се стално мултиплицира, како то наводи Архитекта, и стално страда на истоветан начин, што је доказ сујете оних који Зајон као такав исти дижу изнова сматрајући да је он „један“ и „једини“. Такође и Кључар је неко ко има „кључ за сваку браву“, а што је ништа друго до израз несагледиве гордости, баш као што је и Меровниг у својој сујети убеђен да зна све информације и да може њима да располаже (тргује) чиме располаже и туђим животима и читавим светом, а и само његово име је одраз те сујете јер Меровинг означава једну од најстаријих и најдуговечнијих владарских династија у Европи, док име његове супруге (Персефона) упућује на истоимену грчку богињу која је била жена бога подземног света, истовремено и владарка тог света. Овим је, разуме се, и Персефона у овом филму жена самопроглашеног „бога“ Меровинга. Њих двоје сујетно манипулише људским животима и осећањима, и у стању су да људе изместе из светова, због чега Нео и заврши заробљен на станици између светова, а Кључар је пола живота затамничен и закључан упркос што, понављамо, сујетно верује да поседује кључ за сваку браву. И ова „велика“ имена су слика / огледало њихове сујете. О имену Тринити (тј. Света Тројица, у православној теологији), као изразу гордости нема потребе превише причати. Морфеус (тј. Морфеј) такође је име једног бога, грчког бога сна. Ниоби је такође име из грчке митологије, сасвим намерно се ради о једној пркосној и гордој јунакињи. Име Нео, тј. Нови, такође је знак гордости. У Књизи Проповедниковој наведено је: „Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.“, или што би стих савремене православне песме рекао: „Све је већ било, ништа није ново“ и тиме је сублимиран хришћански став по питању „новог“. И то чак и није скривено у филму, већ, како смо навели, и Нео о свом у суштини „не новом“ стању сазнаје у разговору са Архитектом. И име јединог „слободног“ града / државе / света људи је Сион (Зајон), а што је место у којем по јудео-хришћанској теологији пребива Бог. Но, овај свет, овај Зајон, баш као и овај Нови (Нео) и ово „Тројство“ (Тринити), свет су и људи без Бога, јер Бога у Матриксу нема. Све то је сујетна жеља да се има Божије (име, свет, својства) а без Бога. И само разрешење приче у трећем делу је у ствари само сукоб сујета – па и људи (преко свог посредника Неа) и машине (преко њиховог вође у Граду машина) склапају примирје јер им сујета не дозвољава да буду поражени од неке веће и опасније сујете него што су њихове. Две велике сујете – људи и машина – спајају се не би ли победили ону појединачно већу – сујету вируса Смита. И то је посебна симболике, јер се и иначе сујета шири и опасна је као вирус, те није чудно то је сујета агента Смита толико јака јер он сам и јесте „вирус“ (вирус у Матриксу).

Нећемо овом приликом дубље улазити у „системску грешку“ у наративу која постоји на прелазу из првог у други део, а која је и омогућила да се уопште ови наставци сниме у правцу у којим су снимљени. Наиме, први део филма се завршава Неовим „васкрсавањем“, тачније – рађа се заиста Нео – нови човек, потпуно другачији од претходног и од свих осталих (барем тако мисле сви јунаци, а што у наставку серијала оспорава Архитекта). У сцени „васкрсења“ видимо Неову новостечену супериорност у односу на агенте света Матрице. Нео је постао непобедив. Та чињеница првом делу серијала даје ону потребну снагу и смисао, због чега овај део и постаје несумњиво најбоље филм из овог серијала који тиме постаје филмски сасвим довољан да се посматра као филм за себе. Опет, када почиње други део, Нео више није супериоран у том смислу. Он јесте веома способан, но његове моћи су сада само изнад просечне моћи људи, али не и супериорне (чак је и моћ Неове могућности летења ситуационо релативизована јер је он не користи у директним обрачунима са непријатељима, већ само као врсту бега). То, с једне стране, омогућава даљу „неизвесну“ причу, но, с друге, представља својеврсно варање публике, јер „нови човек“ Нео, није више нови већ само нешто усавршенији стари човек, онај пре „васкрсења“ – пун сумње и мана као и сваки човек, али опет довољно сујетан да прихвати улогу Изабраног. Ово јесте једна од драматуршких зачкољица, а која се састоји у томе да у првих пет минута „продате“ публици нешто у шта је тешко поверовати и публика ће то прихватити. Тако и ми, у другом делу од почетка гледамо старог човека Неа, као да нови никада није рођен и „заборављамо“ како се у ствари први део завршио. Но, ово „спуштање“ Неа Изабраног на ниво Неа Човека, омогућава нови раст сујете јунака, тог Неа Човека, у другом и трећем делу, јер иначе не би имао где и како да расте. Треба додати, да прва три дела овог серијала нису класична трилогија, како год да трилогије дефинишемо. Уколико бисмо их посматрали као три приче које су релативно заокружене и које се могу посматрати одвојено, иако, разуме се, прате главни наративни лук који их обједињује (као на пример три првоснимљена дела Ратова звезда), видели бисмо да први део има ову заокруженост, док су друга два, у ствари, један филм подељен на два дела. Ако их, пак, посматрамо као три уско повезана дела истог филма – приче (као на пример трилогију Господар прстенова), тада би први део „штрчао“ и не би се уклопио у овакво дефинисање. Стога наглашавамо да се овде ради о хибридној трилогији, која је то само због три одвојено пласирана филма, па би, у ствари, стварни трећи део ове приче био овај новоснимљени четврти филм - Матрикс ускрснуће.

А тај четврти филм јесте ускрснуће сујете. Он се, разуме се, може читати (осим нове глади аутора за новцем) као питање сујете сада већ времешних ликова да и даље буду јунаци који ће спашавати свет од Матрице. У четвртом делу Архитекта је постао психоаналитичар, као творац „свог света“ којим психолошки управља. Ова метафора психијатра, психоаналитичара као творца света, може се „читати“ и путем основне психолошке терапеутске функције, кроз оснаживање („пумпање“) ега / самољубља, тј. самопоуздања које је једнако сујети. У том смислу је у филму и врста шизофрене позиције у којој се Томас Андерсон налази врста борбе његовог и Аналитичаревог ега, односно света – да ли је стварност (тиме и да ли је творац света) Аналитичар или Нео. Свако жели да његов свет буде стваран, да буде реалност, а да је други свет свет фикције. И мада Аналитичар зна да он твори компјутерски програм и да је и сам програм, он тај свет својим чином сузбијања стварног света (држањем у ропству Неа и Тринити)  – сматра реалним светом. Но, чак и ако прихвати Аналитичарев поглед на своје стање, чиме прихвата и Аналитичара као творца читавог света, Томас Андерсон остаје творац виртуалног света (видео игре „Матрикс“). И ту се јавља додатан „его слој“ наратива овог четвртог дела Матрикса – свако има свој свет, и свако је творац свега што постоји, као врста силопсистичког погледа на свет и стварност, а што јесте израз сујете јер свет не може постојати уколико није „твој“. У том смислу и када прави виртуални свет, дизајнер видео игара Томас Андерсон, главног јунака тог света – Неа,  изабраног човека – прави, по сопственом признању, по себи, баш као што и Тифани у Тринити, главној јунакињи тог света, види себе, препознаје себе, а што је ништа друго до мишљење особе да су Света Тројица он сам. Та сујета је необуздана и ослобађа се у тренутку када Тринити у Матрици одлучи да полети, и полети. Јунаци су, тако, или творци или спасиоци света, било да је он „матрица“ или „стварност“, а што се јасно показује до краја овог филма. Чак и када дође пред избор да ли да потенцијално жртвује читав свет слободних људи (у четвртом делу то је град Ајо (Io)) или да покуша да спасе Тринити, сујетни јунак и поред забране да крене у опасну мисију спашавања, бира управо то друго. Ови „творци“ светова пак не стварају прави живот, и нико од главних јунака нема стога потомке – ни Нео, ни Тринити, ни Морфеус, ни Наоби. Чак, напротив, када прича о свом животу, Тифани закључује да њена жеља да има децу и није њена жеља већ последица васпитања околине, у овом случају Матрице, програма, тј. илузије. За њу то и нису њена деца, због чега их без размишљања оставља и одлази (излази из Матрикса). Без обзира што се овде не ради о стварној деци, већ о „програму“, јасно је изражена тенденција да се на ствара живот путем ове релативизације урођене жеље и потребе људи да наставе живот сопствене врсте. То јесте сујетно посматрање јер сви су они „творици“, „богови“, „нови“, „светотројични“ и зашто би имали наследнике када су они довољни и „једини“. У том смислу и Наоби, која је у античкој митологији мајка која доживотно остаје да пати за својом убијеном децом, овде ту децу нема. Она, сада као главнокомандујући генерал, има, видимо то у четвртом делу, зато читав свет „слободних“ људи којима издаје заповести. И главни сукоб сујетних јунака четвртог дела је сукоб са заповестнима – нико не слуша онога ко је изнад њега, јер он зна боље од свог „претпостављеног“ (сетимо се да тако Матрикс и почиње јер машине одбијају заповести својих „генерала“, тј. људи). А сујета и јесте разлог „победе“ Неа у овом четвртом делу, али сујете агента Смита, који својом „вирусном“ акцијом стаје на Неову страну у безизлазном тренутку за Неа, Тринити и остале слободне људе (који би заиста пропали да није било Смита), и спашава их од машина. Ми у овом филму не видимо директно шта је разлог ове нагле промене Неовог архинепријатеља, но по репликама агента Смита закључујемо да ћемо у неком наредном делу видети „реванш-обрачун“ Нео – Смит. Смит, тако, спашава свог највећег непријатеља да га не би убио нико други до он сам. Таштина која стоји из овога испоставља се као јача од Аналитичареве „творачке“ сујете јер она не стоји на ногама „личног“ односу између две зараћене сујете два борца за апсолутну превласт сопствених светова као што су Смит и Нео, због чега је Аналитичар и поражен јер признаје (на крају четвртог дела) да има у Матрици неко „већи од њега“. Ко није довољно сујетан, тај у Матрици и губи, па се Матрица сујете тако наставља.   

И питање „пилуле“ може се посматрати кроз призму таштине. Жеља да се сазна истина постављена је као циљ уколико се изабере црвена од две понуђене пилуле. Опет, и када узме црвену пилулу, видимо то, на пример, у разговору Архитекте и Неа, човек (овде је то Нео) не зна истину. Једна од тих истина је да је постојало много Зајона и много људи који су били он, тј. Нео, за које ни Нео, ни било ко ко је узео црвену пилулу није знао, и многи од њих ни неће знати (у четвртом делу видимо да чак ни Зајон више не постоји јер се није заснивао да би се хранио истином већ је заснован на сујети људи који су га ратом уништили јер су знали „своје истине“, због чега је направљен хибридни „кооперативни“ строго контролисани град људи и неких машина, а што је посебан израз сујете јер симболично Сион (град у којем је Бог) није ваљао па га је требало послати у прошлост). То говори да се не крије баш „цела истина“ иза црвене пилуле, но она, с друге стране, поручује да је човек који је изабере „борац за истину“. Опет, истину зна само творац (кога год да сматрамо творцем у појединим драмским ситуацијама конкретно). Видимо да је у Матриксу много твораца и много творевина и сви имају своју истину, што само говори о сујетном убеђењу (људи, машина, вируса) да знају шта је истина. Чак, ови пробуђени људи не желе да знају истине других, па се на више места у први три дела указује да нико не треба да зна шта је Пророчица рекла сем онога коме је рекла. Уз то и само постојање „пророка“, тј. гатаре илузионисте (јер чак и јунаци знају да је у питању програм у Матриксу а не живо биће) указује на ташто самоубеђивање јунака да нешто јесте истина, а не да то истина заиста јесте. И питање боје пилуле такође указује на сујету – плаво, а што је боја смирења, које долази од духовног смирења, овде је боја предаје и ропства, и она је одбачена од јунака, док црвено које указује на страсти, на пожуду, тиме и на сујету као најјачу и најпогубнију страст, симбол је слободе у овом филму. Опет, симболика узимања пилуле јесте парафраза хришћанског причешћа, јер након причешћивања човек се сједињује са Оним ко Истину зна и ко јесте Истина. Овде, пак, постоји причешће без Оног Који је Истина, тј. без Истине, и истина је садржана само у „пробуђеном човеку“. Колико се таштином може сматрати људска жеља да спознају истину ван Истине, односно ван Творца, и да сами, тако, као Нео у овом филму, буду творци истине (а која ће тиме бити „парцијална“, субјективна истина и не више од тога), јесте посебно питање које има различите одговоре у зависности да ли му прилазимо неким хуманистичким или, пак, јудео-хришћанским приступом. У овом другом случају одговор је прилично јасан, а како то стоји у већ поменутој Књизи Проповедниковој: „Таштина над таштинама (...), све је таштина“.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: