|
|
|
 | Milica Jeftimijević Lilić | |
|  | |
detalj slike: Vesna Tomić - privatna arhiva
ODBRANA VIŠEG REDA(Vesna T. Tomić, Čednina ispovest, „Poeta“, Beograd, 2021.)
Msr Milica Jeftimijević Lilić
Veoma darovita i vrlo cenjena autorka sa Kosova i Metohije, Vesna T. Tomić koja s podjednakim uspehom piše i poeziju i prozu, oglasila se novim romanom sa jednom vrlo aktuelnom temom iz nevesele društvene realnosti Srbije, spregom kriminala i izvršne vlasti oličene u radu izvršiteljskih kancelarija. No, roman Čednina ispovest, koji je roman s duplim dnom, čini mnogo širi zahvat u postojeće, egzistenciju, sadašnje i prošlo. Ovo delo je zapravo jedna složena umetnička celina u kojoj dominira lirski diskurs, reminiscencije, inliterarnost, metafizički prosevi i povremena snovna projekcija jave. Zapravo, roman Čednina ispovest je diptih koji čini autorska naracija i ispovest glavne junakinje dela Čedne Mirić, sastavljen od duhovnosti i realističkog prosedea što se prepliću deleći sve postojeće na nebesko i zemaljsko, poetsko i dokumentarističko, na uzvišeno i brutalno, na časno i nečasno. Večno i prolazno!Glavna junakinja je poetesa Čedna Mirić, poreklom sa Kosova i Metohije, rasna Metohijka, ozbiljna, otmena, savesna, vredna u svakom pogledu, tanana i nežna kao latice cvetova koji su rasli uz metohijske manastire. Čedna (i samo ime nagoveštava karakter) je i čestita kao i preci od kojih je potekla, a koji su krajem prošlog veka proterani iz rodne Đakovice. Kuća je odisala pravoslavljem, mirom i svečanim trenucima prošlosti, koji su obavezivali ukućane da se ponašaju onako kako je dolikovalo prostoru i vremenu u kome su se našli.A kroz njihovu tematizaciju prikazani su običaji, jezik rodnog doma, dijalektizmi kao ovaploćenje energije tog vremena i podneblja i prirodan i logičan nastavak su onoga o čemu Vesna T. Tomić inače piše. Posle korzoa na koji su mladi izlazili, u kući, u dvorištu ili gostinskoj sobi, utisnuti su lepršavi koraci devojaka i mladića punih energije i razdraganosti od igranke. Došle bi sestre od tetki, ujaka. Društvo iz ulice bilo bi pozvano u kuću da slušaju muziku sa gramofonskih ploča... Svako od njih pamti mladost kao osnovu svega...Ta nepatvorena energija života koja je utisnuta u kožu, duh i dušu, živi i dalje u Čedni koja je sada u velegradu, ali je duhovno neraskidivo vezana za zavičajni ambijent. Njena duša i dalje prebiva u tom podneblju, slike užasa viđene i proživljene krajem proteklog veka izranjaju u njenoj svesti pri susretu sa novim nasiljem koje se na nju obrušava, jer na nju su se namerili oni što lako dolaze do plena da razgrabe sve što stignu. Njihova imena označena su simboličnim nazivima: Tamoni, Vrag, Vraža, Suđaje...
Opredeljujući se za jednu ovakvu temu, koja može (i ne mora nužno biti autobiografska priča, kao u ovom slučaju), Vesna T. Tomić osvetljava iskustvo hiljada građana koji su proživeli sličnu torturu, patnju i poniženje. Ona progovara u ime velikog broja žrtava koji su nedužno stradali gubeći sve što imaju, neretko i sam život. U delu se postavljaju pitanja: Ko je dopustio takvim kriminalcima da se bave graditeljstvom, da više puta prodaju iste stanove i uvlače nedužne ljude u nepredviđene nevolje. Ko je dopustio izvršiteljima da se obračunavaju sa građanima umesto sa onima koji su napravili problem, onima koji bespravno podižu i prodaju stambene objekte. Treba li zdravljem i životom da se brani lični posed koji je sasvim nesporan, kao u opisanom slučaju! Ko će nadoknaditi traume i zdravstvene probleme junakinji romana (i mnogima u realnosti) koje joj je donela borba s vetrenjačama, kad je sve svoje građanske dužnosti obavila uredno!
U drugom delu romana autorka daje sliku bezvlašća u rodnom gradu Đakovici, gde je njena porodica takođe ostala bez doma, kao i svi Srbi u tom gradu. U evokativnom vraćanju u prošlost, u fleš bekovima koji se povremeno javljaju kao izlaz iz teške sadašnjosti, autorka Ispovesti osvetljava dom svoga oca, uglednog domaćina koji se bavio duborezom, a imao je i znatnu ulogu u društvenom smislu, u crkvi, koji je poznavao prošlost svog naroda i svog grada. Takva svedočenja su dragocena jer danas u Đakovici opstaje samo nekoliko starica koje održavaju crkvu. A, kako će se ispostaviti kroz tekst romana, bio je to grad pun institucija i preduzeća, bogat grad sa žiteljima koji su držali do kulture i obrazovanja, koji su čuvali tradiciju.
Žena je, kako iz romana vidimo, stub takve porodice i uglavnom se bavi decom. Lik majke Dobrile dočaran je na vrlo sugestivan način, tim pre što je čitalac upoznaje u metafizičkim prosevima kao jak priliv svetlosti koji se u duši poetese Mirić dekodira kao majčino prisustvo. Kao znak podrške, jer sva je prilika da naši umrli bitišu u spiritualizovanom vidu i mogu da doslute naše nevolje, a ponekad i da sugerišu rešenja. Uostalom, zar snovi u kojima se javljaju to ne pokazuju. Zar nas svo predanje i Kosovski zavet, na to ne podsećaju. A, u srži ovog romana dominantan je etos kosovsko – metohijske slavne prošlosti i nade u opstanak te srpske kolevke iz koje smo potekli i zbog koje smo nosioci jedinstvene filozofije življenja zasnovane na etici, duhovnosti i dobroti.
Vesna T. Tomić je čuvar te pozitivne tradicije, ona toplim bojama svoje duše oslikava postojeći poredak, ukorenjenost u pravoslavlju, porodične odnose, susedske odnose do kojih se držalo i kojima se čuvala posebnost srpskog naroda u okruženju koje je bilo različito i gde se podrazumevalo da se identitet čuva kroz religijsko i duhovno.
S duge strane, iako se radnja odvija krajem druge decenije dvadeset prvog veka, u velegradu u kojem je vidna beskrupuloznost, individualizam i odsustvo empatije, dati su primeri toplih ljudskih relacija, susedskih i kolegijalnih koji pokazuju da i u takvom gradu jedinka opstaje ako uspe da odneguje prijateljske odnose. Ako svojim ponašanjem ostavi utisak čestitosti i dostojanstvenim držanjem zadobije poštovanje, te je u tom smislu, osim što je omaž pravdi i istini, ovo roman u kojem se ljubav i prijateljstvo slave kao vrhunsko načelo.
Pesnici u tom smislu u ovom romanu, naročito predstavnici poznatog Udruženja književnika “ Poeta“ imaju važnu ulogu u odbrani stana Čedne Mirić koji su izvršitelji hteli da oduzmu i prodaju kako bi namirili dug investitora. Pitanje koje se ovde nameće je, šta će raditi usamljen i uplašen čovek kada se nađe u sličnoj situaciji, a nema ni iskustva ni bilo kakvu drugu podršku, kako će dokazati da je u pravu kad pred sobom ima bahate predstavnike vlasti koji ne štite pojedinca nego samo sopstvene interese.
Treba li svako da prođe kroz iskustvo glavne junakinje ovog romana koja proživljava dramu izložena nasrtajima na svoj dom, prolazi kroz vrlo stresni sudski proces u koji je uvučena bez ikakve svoje krivice. Potresne scene sumnje koja ovladava Čednom u sudaru sa alavim i drskim ljudima, a koja je već ostvarena u svakom smislu, pokazuju koliko je ljudsko biće krhko i kako se lako može slomiti. Ta vrlo snažno dočarana stanja duševnih patnji ovom delu pribavljaju atribut psihološkog romana jer slikaju promene raspoloženja, padanje u depresiju i sumnju u sebe, a izlaz i utočište se stalno nalaze u duhovnosti, veri u Boga i metafizičku pravdu koja na kraju ipak dolazi.
Ali jaki ljudi, uvek veruju. Verujem, ovoj Ženi. Kad vas čovek zapita: ”Vidite li onu zvezdu? «Ne vidim.» “E, ja je vidim. I Verujem u Božansku pravdu!» No, treba reći da roman Čednina ispovest, predstavlja i svojevrstan omaž ženi kao lepoti u duhovnom smislu jer, kako autorka kaže, Srpkinja je pre svega sestra čoveku, što se u delu i potvrđuje. Njeni prijatelji, pesnici i drugi ljudi sa sličnim iskustvima, prišli su joj kao sestri koja je u nevolji i svojim telima odbranili njen posed, što nas uči da i kad nam je dobro ne smemo zaboravljati na bližnje jer nevolja svakog časa može doći niotkud. A ako čovek nije sam, lakše se izbori sa svim izazovima, iako nas u savremenim uslovima sve upućuje na to da smo dovoljni sami sebi, što se naročito forsira na društvenim mrežama. U ovom slučaju bilo je suprotno a te veze sa ljudima na društvenoj mreži poslužile su da se obelodani problem, da se dobije podrška i nađu rešenja što je jedna pozitivna uloga, inače po mnogo čemu nesigurnih, pa i opasnih društvenih mreža u kojima se čovek ponekad zloupotrebljava. U čitavoj galeriji likova koji su uključeni u životopis pesnikinje Čedne Mirić, ključno mesto imaju roditelji, prijatelji, a nadasve susreti sa pobožnim ljudima iz manastira, sa vizijom Patrijarha Pavla koji se javlja u vidu ovaploćene Božje podrške i znaka da će ipak sve biti dobro.
Autorka prenosi atmosferu u crkvi gde se kroz reči podrške i molitve leči od poljuljane vere u život i ljude da će se sve srediti i da nije sama, što pokazuje da ljudi koji su verujući nikada ne mogu sasvim klonuti i raspršiti se kao ličnosti, jer ih ta vrsta pripadanja crkvi i Bogu čini otpornima na sve spoljašnje, i da su zapravo sve to iskušenja data za proveru vere i jačanje ličnosti, kao u opisanom slučaju.
Slika porodične sloge i snage, na početku knjige, dočarana je kroz prijatelje (gospodin Dragi, Veselin Dželetović, Rubi, Nedeljko sa Pala...) i kolege na kraju romana jer sloga je ono što pobeđuje sve nevolje i vodi opstanku, što je velika i važna poruka ovog romana egzistencije. A poezija, i svet iz te sfere kojem pripada, učvršćuju Čednin identitet: Volim i reči i slike koje Sunce budi u meni i oko mene. Vetar se zapleo u još neogoljene grane. Miris dima iz odžaka susedne kuće, koji kreće ka mom prozoru, probudi u meni detinjstvo. Tragovi sećanja, naviru. Sve se pretvori u boje lepote večnosti, željene radosti. Ovim rečima dat je opis unutarnjih prostora poetesinog bića koja živi lepotu, koja je sva uronjena u kosmičko, večno i produhovljeno, te i nespremna za iznenadni sudar sa grubostima realnog sveta koji potresnim rečima opisuje kroz svoju psihilošku dramu iz koje izlazi ojačana.
Pred čitaocima je uzbudljiv, lirski razbokoren, potresan i upozoravajući roman Čednina ispovest, Vesne T. Tomić koji je svojevrsna Sokratova odbrana. Dirljiva ispovest subjekta u bespuću sveta kao objekta, u kojoj dominira lepota duše, duhovnosti i snaga istrajnosti da se pobedi zlo, da se unutarnje biće preobrazi u katarzi ispunjenja metafizičke nade i vere da nad zemaljskom silom stražari božanska pravda. Roman karakteriše lepota pripovedanja u kojem dominira lirsko i duhovno, ustreptali ritam ranjenog srca koje se otvara i u bolu i patnji, koje budi veru u ljudsko i božansko. Ovaj sugestivni šapat bića koje je prošlo kroz golgotu, a koje se izbavilo, pre svega, angažovanjem prijatelja pravi je melem za umornu dušu savremenog čitaoca opterećenog besmislenim sadržajima mučne realnosti u kojoj dominira mržnja, podeljenost među ljudima i dominacija zla.
|
