детаљ слике: Весна Томић - приватна архива

ОДБРАНА ВИШЕГ РЕДА

(Весна Т. Томић, Чеднина исповест,  „Поета“, Београд, 2021.)

Мср Милица Јефтимијевић Лилић

Веома даровита и врло цењена ауторка са Косова и Метохије, Весна Т. Томић која с подједнаким успехом пише и поезију и прозу, огласила се новим романом са једном врло актуелном  темом из невеселе друштвене реалности Србије,  спрегом криминала и извршне власти оличене у раду извршитељских  канцеларија. Но, роман Чеднина исповест, који је роман с  дуплим дном, чини  много шири  захват у постојеће, егзистенцију,  садашње и прошло. Ово дело је заправо једна сложена уметничка целина у којој доминира лирски дискурс, реминисценције, инлитерарност,  метафизички просеви и повремена  сновна пројекција јаве.  Заправо, роман Чеднина исповест  је  диптих који чини ауторска нарација и исповест главне јунакиње дела Чедне Мирић, састављен од духовности и реалистичког проседеа што се преплићу делећи све постојеће на небеско и земаљско,  поетско и документаристичко, на узвишено и брутално,  на часно и нечасно. Вечно и пролазно!

Главна јунакиња је поетеса Чедна Мирић, пореклом са Косова и Метохије, расна Метохијка, озбиљна, отмена, савесна, вредна у сваком погледу, танана  и нежна  као   латице цветова који су расли уз метохијске манастире. Чедна  (и само име  наговештава карактер) је  и честита као и преци од којих је потекла, а који су крајем прошлог века протерани  из родне Ђаковице. Кућа је одисала православљем, миром и свечаним тренуцима прошлости, који су обавезивали укућане да се понашају онако како  је доликовало простору  и времену у коме су се нашли.

А кроз њихову тематизацију  приказани су обичаји, језик родног дома, дијалектизми као оваплоћење енергије тог времена и поднебља и природан и логичан наставак су  онога о чему Весна Т. Томић иначе пише.

После корзоа на који су млади излазили, у кући, у дворишту или гостинској соби, утиснути су лепршави кораци девојака и младића пуних енергије и раздраганости  од игранке. Дошле би сестре од тетки, ујака. Друштво из улице било би позвано у кућу да слушају музику са грамофонских плоча... Свако од њих памти младост као основу свега...

Та непатворена енергија живота која је утиснута у кожу, дух и душу, живи и даље у Чедни која је сада у велеграду, али  је духовно нераскидиво везана за завичајни амбијент. Њена душа и даље пребива у том поднебљу, слике ужаса виђене и проживљене крајем протеклог века израњају у њеној свести при сусрету са новим насиљем које се на њу обрушава, јер  на њу су се намерили они што лако долазе  до плена да разграбе све што стигну. Њихова имена означена су симболичним називима:  Тамони,  Враг, Вража, Суђаје...

Опредељујући се за једну овакву тему, која може (и не мора нужно бити аутобиографска прича, као у овом случају),  Весна Т. Томић осветљава  искуство хиљада грађана који су проживели сличну тортуру, патњу и понижење. Она проговара у име великог броја жртава који су недужно страдали губећи све што имају, неретко и сам живот. У делу се постављају питања: Ко је допустио таквим криминалцима да се баве градитељством, да  више пута продају исте станове и увлаче недужне  људе у непредвиђене невоље. Ко је допустио извршитељима да се обрачунавају са грађанима уместо са онима који су направили проблем, онима  који бесправно подижу  и продају стамбене објекте. Треба ли здрављем и животом да се брани лични посед који је сасвим неспоран, као у описаном случају! Ко ће надокнадити трауме и здравствене проблеме  јунакињи  романа (и  многима у реалности)   које јој је  донела борба с ветрењачама,  кад је све  своје грађанске дужности обавила уредно!

У  другом  делу романа ауторка даје слику безвлашћа у родном граду Ђаковици, где је њена породица такође остала без дома, као и сви Срби у том граду. У евокативном враћању у прошлост, у флеш бековима који се повремено јављају као излаз из тешке садашњости,  ауторка  Исповести осветљава дом свога оца, угледног домаћина који се бавио дуборезом,  а имао је и знатну улогу у друштвеном смислу, у цркви, који је познавао прошлост свог народа и свог града. Таква сведочења су драгоцена јер  данас у Ђаковици опстаје само неколико старица које одржавају цркву. А, како ће  се испоставити  кроз текст романа, био је то град пун институција и предузећа, богат град са житељима који су држали до културе и образовања, који су чували традицију.

Жена је, како из романа видимо, стуб такве породице и углавном се бави децом. Лик мајке Добриле  дочаран је на врло сугестиван начин, тим пре што је читалац упознаје  у метафизичким просевима  као јак прилив светлости који  се у души поетесе Мирић декодира као мајчино присуство. Као знак подршке, јер сва је прилика да наши умрли битишу у спиритуализованом виду и могу да дослуте наше невоље, а понекад и да сугеришу решења. Уосталом, зар снови у којима се јављају то не показују. Зар нас сво предање и Косовски завет, на то не подсећају. А, у сржи овог романа доминантан је етос косовско – метохијске славне прошлости и наде у опстанак те српске колевке из које смо потекли и због које смо носиоци  јединствене филозофије живљења засноване  на  етици, духовности и доброти.

Весна Т. Томић је чувар те позитивне традиције, она топлим бојама своје душе осликава постојећи поредак, укорењеност у православљу,  породичне односе, суседске односе  до којих се држало и којима се чувала посебност српског народа у окружењу које је било различито и где се подразумевало да се идентитет чува кроз религијско и духовно.

С дуге стране, иако се радња одвија крајем друге деценије двадесет првог века,  у велеграду у којем је видна бескрупулозност, индивидуализам и одсуство емпатије,  дати су примери  топлих људских  релација, суседских и колегијалних који показују да и у таквом граду јединка опстаје ако успе да однегује  пријатељске односе. Ако својим понашањем остави утисак честитости и достојанственим држањем задобије поштовање, те је у том смислу, осим што је омаж правди и истини, ово   роман у којем се  љубав и пријатељство славе као врхунско начело.

Песници у том смислу у овом роману, нарочито представници познатог Удружења књижевника “ Поета“ имају важну улогу у одбрани стана Чедне Мирић који су извршитељи хтели да  одузму и продају како би намирили дуг  инвеститора. Питање  које се овде намеће је, шта ће радити усамљен и уплашен човек када се нађе у сличној ситуацији, а нема ни искуства  ни  било какву другу подршку, како ће доказати да је у праву кад пред собом има бахате представнике власти који не штите појединца него само сопствене интересе.

Треба ли  свако да прође кроз искуство главне  јунакиње овог романа која проживљава драму изложена насртајима на свој дом, пролази кроз  врло стресни  судски процес у који је увучена без икакве своје кривице. Потресне сцене  сумње која овладава Чедном у судару са алавим  и дрским људима, а која је већ остварена у сваком смислу, показују колико је људско биће крхко и како се лако може сломити. Та врло снажно дочарана стања  душевних патњи  овом делу прибављају атрибут психолошког романа јер сликају промене расположења, падање у депресију и сумњу у себе, а излаз и  уточиште се стално налазе у духовности, вери у Бога и метафизичку правду која на крају  ипак долази.

Али јаки људи, увек верују. Верујем, овој Жени. Кад вас човек запита:  ”Видите ли ону звезду? «Не видим.»  “Е, ја је видим.

 И Верујем у Божанску правду!»

Но, треба рећи да роман  Чеднина исповест,  представља и својеврстан омаж жени као лепоти  у духовном смислу јер, како ауторка каже, Српкиња је пре свега сестра човеку, што се у делу и потврђује. Њени пријатељи, песници и други људи са сличним искуствима, пришли су јој као сестри која је у невољи и својим  телима одбранили њен посед, што нас учи да и кад нам је добро не смемо заборављати на ближње јер невоља сваког часа може доћи ниоткуд. А  ако човек није сам, лакше се избори са свим изазовима, иако нас у савременим условима све упућује на то да смо довољни сами себи, што се нарочито форсира на друштвеним мрежама. У овом случају било је супротно а те везе  са људима на друштвеној  мрежи послужиле су да се обелодани проблем, да се добије подршка и нађу решења  што је једна позитивна улога, иначе по много чему несигурних, па и опасних друштвених мрежа у којима се човек  понекад злоупотребљава.

У читавој галерији ликова који су укључени у животопис песникиње Чедне Мирић, кључно место имају родитељи, пријатељи, а надасве  сусрети са побожним људима из манастира, са визијом Патријарха Павла који се јавља у виду оваплоћене  Божје подршке и знака да ће ипак  све бити добро.

Ауторка преноси атмосферу у цркви где се кроз речи подршке и молитве лечи од пољуљане вере у живот и људе да ће се све средити и да није сама, што показује да људи који су верујући никада не могу сасвим  клонути и распршити  се као личности, јер их та врста припадања цркви и Богу чини отпорнима на  све  спољашње, и да су заправо све то искушења дата за проверу вере и јачање личности, као у описаном случају.

Слика породичне слоге и снаге, на почетку књиге, дочарана је кроз пријатеље (господин Драги, Веселин Џелетовић, Руби, Недељко са Пала...) и колеге на крају романа јер слога је оно што побеђује све невоље и води опстанку, што је велика и важна порука овог романа егзистенције. А поезија, и свет из те сфере којем припада, учвршћују Чеднин идентитет:  Волим и речи и слике које Сунце буди у мени и око мене. Ветар се заплео у још неогољене гране. Мирис дима из оџака суседне куће, који креће ка мом прозору, пробуди у мени детињство. Трагови сећања, навиру. Све се претвори у боје лепоте вечности, жељене радости. Овим речима дат је опис унутарњих простора поетесиног бића која живи лепоту, која је сва уроњена у космичко, вечно и продуховљено, те и неспремна за изненадни судар са грубостима реалног света који потресним  речима описује кроз своју  психилошку драму  из које излази ојачана.

Пред читаоцима је узбудљив, лирски разбокорен, потресан и упозоравајући  роман Чеднина исповест, Весне Т. Томић који  је својеврсна Сократова одбрана.    Дирљива исповест  субјекта у беспућу света као објекта,  у којој доминира лепота душе,  духовности  и снага истрајности да се победи зло, да се унутарње биће преобрази  у катарзи испуњења метафизичке наде и вере да  над земаљском силом стражари божанска правда.  Роман карактерише лепота приповедања у којем доминира лирско и духовно, устрептали ритам  рањеног срца које се отвара и у болу и патњи, које буди веру у људско и божанско.  Овај сугестивни шапат  бића које је прошло кроз голготу,  а које се избавило, пре свега, ангажовањем пријатеља  прави је мелем за уморну душу савременог читаоца оптерећеног  бесмисленим садржајима мучне реалности у којој доминира мржња, подељеност међу људима  и  доминација зла.

Весна Т. Томић, Чеднина исповест,  „Поета“, Београд, 2021.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: