KAD ONO KAŽU: “IMA NEŠTO”
Bila je lepa žena, vesela. Smejala se glasno, volela šalu i svako bi ti za nju rekao da je drugar. Ni pet minuta hoda jedna od druge, živele su ona i njena jetrva, i ko nije znao da su jetrve mislio je da su sestre. Mlade se udale, jetrva rodila dečaka, a dve godine kasnije ona rodi devojčicu. Teško bi dan prošao, a da ne vidiš jednu kod druge, da ispiju kafu, nasmeju se, duše olakšaju i pripomognu, oko kuće, oko dece i drugih poslova.
Jednog jutra dođe ona svojoj jetrvi, sva uznemirena i poče da priča: “ Sećaš se one moje drugarice što je poginula od voza?”
“Sećam se, mlada žena tako da nastrada.”
“Sanjala sam je noćas. Kao došla mi u posetu pa kaže: “ Daj mi Jelenu da je vodim malo kod mene”, a ja joj kažem:” Jesi ti luda? Vidiš da je beba, kad poraste pa nek dođe sama.“
Srca im se naježiše obema od tog sna i pogledaše se kako samo majke znaju kad slute. Al’ eto, svašta čoveku dođe u san i dan za danom, ta jeza prođe, nikome o tome nisu pričale i san brzo ode u zaborav.
Prođe neko vreme i njih dve u istoj godini rodiše devojčice, sestre za ceo život. Njihova bliskost tako ojača i povezanost njihova bivaše sve bogatija, sve snažnija,a to je mogla da naruši samo, glavom i bradom, smrt. U njeno se telo useli neizlečiva bolest i ona ne dočeka da joj mlađa ćerka u školu pođe. Ko bi i čime obrisao tu tugu, kad majka ostavlja nejaku decu? A ne znaš ni kako boli kad ode žena, drugar, jetrva k’o sestra rođena. Život ti ide baš k’o voz, kad stane, neki uđu, neki izađu, pa opet ode dalje, nema ti tu reda.
Sedam godina nakon njene smrti dogodila se, malo je reći užasna, nesreća. Na prelazu pruge voz je udario u automobil u kojem je bilo četvoro mladih ljudi. Među njima i Jelena.
Srećna je ona da to nije dočekala, ali jeste njena jetrva. Jednog jutra, posle svih jecaja i crnih suza iz te neutešne tuge ,izađe joj iz sećanja onaj san što joj je jednom, jednog istog takvog jutra pre 18 godina, ona ispričala, i srce joj se naježi.
