КАД ОНО КАЖУ: “ИМА НЕШТО”
Била је лепа жена, весела. Смејала се гласно, волела шалу и свако би ти за њу рекао да је другар. Ни пет минута хода једна од друге, живеле су она и њена јетрва, и ко није знао да су јетрве мислио је да су сестре. Младе се удале, јетрва родила дечака, а две године касније она роди девојчицу. Тешко би дан прошао, а да не видиш једну код друге, да испију кафу, насмеју се, душе олакшају и припомогну, око куће, око деце и других послова.
Једног јутра дође она својој јетрви, сва узнемирена и поче да прича: “ Сећаш се оне моје другарице што је погинула од воза?”
“Сећам се, млада жена тако да настрада.”
“Сањала сам је ноћас. Као дошла ми у посету па каже: “ Дај ми Јелену да је водим мало код мене”, а ја јој кажем:” Јеси ти луда? Видиш да је беба, кад порасте па нек дође сама.“
Срца им се најежише обема од тог сна и погледаше се како само мајке знају кад слуте. Ал’ ето, свашта човеку дође у сан и дан за даном, та језа прође, никоме о томе нису причале и сан брзо оде у заборав.
Прође неко време и њих две у истој години родише девојчице, сестре за цео живот. Њихова блискост тако ојача и повезаност њихова биваше све богатија, све снажнија,a то је могла да наруши само, главом и брадом, смрт. У њено се тело усели неизлечива болест и она не дочека да јој млађа ћерка у школу пође. Ко би и чиме обрисао ту тугу, кад мајка оставља нејаку децу? А не знаш ни како боли кад оде жена, другар, јетрва к’о сестра рођена. Живот ти иде баш к’о воз, кад стане, неки уђу, неки изађу, па опет оде даље, нема ти ту реда.
Седам година након њене смрти догодила се, мало је рећи ужасна, несрећа. На прелазу пруге воз је ударио у аутомобил у којем је било четворо младих људи. Међу њима и Јелена.
Срећна је она да то није дочекала, али јесте њена јетрва. Једног јутра, после свих јецаја и црних суза из те неутешне туге ,изађе јој из сећања онај сан што јој је једном, једног истог таквог јутра пре 18 година, она испричала, и срце јој се најежи.
