detalj slike: KRK Art dizajn

BUŠOTINA

 

Tačno u osamnaest sati i trideset tri minuta zvuk sirene sličan kreštanju galebova označio je početak dvanaestočasovne smene. Spomenko je znao da je uprava, zbog strogih ekoloških propisa, morala da izabere baš takvu. Svejedno, svaki put je u njemu izazivala jezu. Uostalom, kao da se nije, kad god bi izašao iz kabine, dovoljno naslušao tih prokletih ptičurina. Stalno su mu, poput morskih lešinara, zlokobno kružile nad glavom iz njemu nepoznatog razloga zaobilazeći ostale članove tima. Prošli bi ga žmarci od te kakofonije koja ga je podsećala na hor izobličenih glasova.

Pridigao se u gornjem krevetu na sprat i razmaknuo kariranu zavesicu. Neonsko osvetljenje na trenutak ga je zaslepilo. Spustio se na pod. Polako se uvukao u narandžasti kombinezon i povukao patent-zatvarač. Još je osećao blagu mučninu. Nevoljno je ubacio pilulu u usta, zdrobio je i popio čašu vode.

Neće valjda opet da mi se prispava?

Toliko puta se vozio helikopterom, ali nikako da se navikne. Svaki put brojao je minute. Tačno dvadeset sedam, dok se ispod njega posle sivog i nemirnog Severnog mora ne bi zabeleo mali heliodrom na metalnoj konstrukciji platforme koja ga je podsećala na ogromnog crvenog pauka. Poslednja tri i po meseca, bila mu je dom.

Ima li više sve ovo bilo kakve svrhe? Tom rečenicom uvek bi po povratku s kopna, počinjao sedamnaestodnevno dežurstvo. Prvobitna zapitanost nestajala je čim bi se prepustio hipnotišućim svetlima računara koji su upravljali bušenjem.

Kada su ga pozvali da se pridruži skupini stručnjaka koji su radili na sastavljanju Velike enciklopedije potisnutih sećanja i zaborava, pristao je bez mnogo premišljanja. Ionako već neko vreme nije predavao na fakultetu. Supruga ga je napustila, a dvojica sinova krenula svojim putevima. Niko od njih nije razumeo njegovu opsednutost delićima života ljudi koje nije poznavao. Možda bi bilo drugačije da im je objasnio kako je duboko uveren da je u životu jedino vredno stvarati uspomene. Ponadao se da će, ugledajući se na njega, to shvatiti i sami. Nažalost, za to je uvek bilo nedovoljno vremena.

I posle jedanaest godina rada još ga je izjedala sumnja da li će ikada naći ono što je tražio. Nije to više mogao da podnese. Saradnicima je prepustio rezultate istraživanja, i da, ako uspeju, dovrše prototip atmosferskog detektora sećanja. Njegova hipoteza zasnivala se na zamisli da se potisnute i zaboravljene uspomene gomilaju u troposferi. Što duže ostanu u tom stanju, postaju sve lakše i putuju do egzosfere. Ako ih se ni tada niko ne seti, nepovratno otiču u svemir.

Kako je uopšte mogla da mi padne na pamet takva glupost?

Da je imao malo više strpljenja uvideo bi gde je grešio. Sećanja su imala suviše veliku specifičnu težinu da bi se vinula u visine. Ono što je zapravo napuštalo Zemlju bio je najlakši deo čovekovog bića. Nemerljiv i poseban.  

Na platformu je prvi put sleteo u pratnji psihologa. Poslodavci su zaključili da će se na neutralnom terenu lakše suočiti sa činjenicom da je odgovore tražio na suprotnoj strani. Spomenko je odgovorio kratko, gotovo nezainteresovano: „Aha. Tako znači. Da, razumem.“ Šiban hladnim vetrom, stajao je neko vreme zagledan u vodu, a zatim otišao u kabinu. Spavao je trideset sedam sati.

Uključio je radio. Fluorescentnozelene cifre pokazivale su da je devet i tri minuta. Sa stanice prigodnih propovedi prebacio je na onu koja je puštala zvuke iz prirode. Zavalio se u kožnu stolicu i prepustio pesmi kitova.

Brzo se navikao na uslove rada. Prijalo mu je osamljivanje, uprkos skučenosti prostora i konzerviranoj hrani. Naučio je čak i da podnosi kolege. Posao mu je bio lak.

U toku bušenja primao je, tumačio i snimao podatke. Posle razvrstavanja, svakom od slučajeva dodelio bi posebnu šifru. Označavala je način na koji je taj događaj, u nadgledanim uslovima, ponovo mogao da se oživi. Obično bi to bio neki zvuk, miris ili slika. Pronađena sećanja snimana su na srebrne diskove.

Izveštaji su pristizali na trinaest sekundi. Mašine su produbljivale rupu na dubini od dve hiljade trista šezdeset sedam metara u potrazi za novim podzemnim basenom. Prethodni je bio iscrpen. Sećanja koja su tu pronađena poticala su iz poslednje decenije dvadesetog veka. Mahom su pripadala običnim ljudima. Naravno, provuklo se tu i nekoliko zaboravljenih uspomena poznatih ličnosti. Pošto se o njihovim životima gotovo već sve znalo, označene su kao bezvredne. Trebalo je kopati još dublje.

Vreme na bušotini, uvijeno u jednoličnost, neprimetno je prolazilo. Spomenko bi se ponekad zapitao šta će njegovi poslodavci da urade sa zaboravljenim sećanjima. Ako se nađu u pogrešnim rukama, mogla bi postati ubojito oružje.

A šta ja tu mogu da promenim? Rešiće će se to ionako samo od sebe.

Uzeo je sa police srebrni disk i stavio ga u računar. Nije poznavao nikog sa spiska čija su sećanja pronađena prošle nedelje.

Bože, koliko su nemaštoviti! Sve se vrti oko nesrećnih ljubavi i potisnutog straha.

U filtar-aparatu podgrejao je preostalu kafu. Iako mu se želudac bunio, iskapio ju je. Crnu, bez šećera. Ponovo se usresredio na beskrajan niz brojki koji se slivao duž monitora. Mnogo puta zamišljao je trenutak kada će u njima prepoznati sećanje na sopstvenu smrt.

Da li će biti prestravljen? Ili možda radoznao? U svakom slučaju ne bi voleo da bude neodlučan. Želeo je da ovaj put ostavi dobar prvi utisak. Znao je da ljudi iznova upadaju u iste neprilike, sve dok iz njih nešto ne nauče. Ako ne, sledeći put kada zakorače u neprekidni krug postojanja, ponovo se vraćaju odakle su krenuli. Umoran od novih početaka, jedino je želeo da smanji nelagodu koja mu je prožimala telo i um.

Spomenko je iz zadnjeg džepa izvadio izgužvanu beležnicu. Prelistao ju je. Pored svakog dnevnog upisa stajao je krstić. Nečitkim rukopisom napisao je datum.

U tom trenutku na ekranu je zaigrao novi ispis. Šifra broj tri tri tri. Zadrhtao je.

***

Improvizovana bolnica bila je smeštena u senci tihih borova. Tog jutra u bolničkom krugu bilo je tiho. Čak su se i galebovi gegali po šljunčanom prilazu glavnom šatoru. Prethodna noć bila je naporna. Trijaža je potpuno iscrpela mladog doktora. Pušio je, oslonjen na ogradu malog pristaništa na kojem su dočekivali ranjenike i bacali u more one koji su umrli. Prazan stomak se bunio, a redovna glavobolja se pojačavala. Stezala ga je poput tesnog šlema, zmijoliko se uvijajući iza očnih jabučica.

Nije ovako zamišljao početak lekarske karijere. Odmah po završetku studija dobio je poziv za regrutaciju. Rat se zahuktavao. Domovini je bio potreban svaki sposoban mladić. Otac, ugledni trgovac mešovitom robom mu je u razgovoru sa prijateljima u Ministarstvu vojnom izdejstvovao mesto u pozadinskom sanitetskom centru. U početku se bunio zbog povlašćenog položaja, ali se primirio se pošto su krenuli preko Albanije, a sa prvim žrtvama, sa fronta pristigle i zastrašujuće priče.

Bežao je u posao. Pritisnut okolnostima, učio je brže nego što bi to ikada mogao u miru. Napredovao je. Starije kolege primetile su njegovu nadarenost. Prepuštali su mu teže slučajeve. Oduševljeno je prihvatao svaki zadatak. Takvu priliku nije smeo da propusti. Posle rata, stečeno iskustvo moći će dobro da unovči. Možda čak da otvori privatnu praksu. A onda i da se oženi. Ili je barem tako mislio.

Maštanjima o lepšoj budućnosti pokušavao je da ispuni sate između dve smene. Ipak, i pored truda da odagna loše misli, neobjašnjiv nemir ga je svakog dana sve više pritiskao.

Drugovi su mu zamerali što je samotnjak. Trudio se da učestvuje u neobaveznim razgovorima sa njima, osećajući da ni sa jednim od njih ne može da postane blizak. Misli su mu bile negde drugde. Pogotovu sada, kada je svet bio na ivici razuma.

Više je voleo da posmatra galebove koji su kružili iznad ostrva zmija kako su meštani nazivali ostrvce koje su im ponudili da se na njemu ulogore. Lebdeli su prepuštajući se vetru koji ih je ljuljuškao. Kada bi ogladneli, ustremljivali su se na svetlucava jata riba ispod morske površine. Nisu smetali jedni drugima. Svaki od njih spuštao se na poseban način, poštujući hijerarhiju. Ostali bi pažljivo posmatrali, bodreći ga kricima koji su zvučali nežnije od uobičajnih. 

Na kopnu su se odmarali šetkajući stazama oko bolnice. Najčešće su se skupljali ispod ulaza u šator sa najtežim bolesnicima. Tu su nalik pospanim stražarima dočekivali svitanje glava uronjenih ispod krila.

Ljubomir ih je često hranio. Krišom je uzimao ostatke nepojedenog hleba iz kuhinje. U prvo vreme bacao je izmrvljene kriške ispred sebe i čekao. Galebovi bi ga okruživali ni ne primećujući ga, obuzeti neočekivanom gozbom. Posle nekog vremena jeli su mu iz ruke.

Dani su prolazili i tri ptice su se izdvojile iz jata. Pratile su ga u stopu kada bi pošao u šetnju. Razlikovao ih je po boji perja, ali i načinu oglašavanja. Najsmelija i najglasnija bila je ona sa crnim repom. Doktor kao da je uspeo da prepozna neko posebno značenje u tim finim prelivima zvukova koji su drugima delovali neartikulisano.

Zgnječio je opušak i bacio ga na zemlju. Bol u glavi slio se u tačku na potiljku. Kako bi skrenuo pažnju, zagledao se u površinu vode, mirnu kao ulje. Razaznavao je mutne obrise broda koji se približavao doku. Podsećali su ga na groteskne odraze u kući ogledala na vašaru. Tako su mu izgledala i tri pernata pratioca koja su stajala pored njega i radoznalo ga posmatrala. A onda je sve, poput mađioničarskog plašta, prekrilo crnilo. Ipak, pre nego što je pao na vlažne oblutke, Ljubomir je prepoznao utešno kreštanje.

***

Spomenko je ustao, stao na prste i protegnuo se, dodirnuvši tavanicu. Mišići su mu još brideli od uzbuđenja. Nesigurnim korakom krenuo je vratima. Vazduh je bio svež i okrepljujući. Kapljice slane vode rosile su mu lice. Obišao je krug oko platforme, pridržavajući se za metalnu ogradu.

Iznenada je zastao. Učinilo mu se da čuje galebove. Ovoga puta nije mu smetalo njihovo dozivanje. Predvodio ih je crnorepi lepotan. Spomenko je načuljio uši i spokojno čekao da mu se približe.

Posle dugo vremena konačno je mogao da ih zaista čuje.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: