детаљ слике: КРК Арт дизајн

БУШОТИНА

 

Тачно у осамнаест сати и тридесет три минута звук сирене сличан крештању галебова означио је почетак дванаесточасовне смене. Споменко је знао да је управа, због строгих еколошких прописа, морала да изабере баш такву. Свеједно, сваки пут је у њему изазивала језу. Уосталом, као да се није, кад год би изашао из кабине, довољно наслушао тих проклетих птичурина. Стално су му, попут морских лешинара, злокобно кружиле над главом из њему непознатог разлога заобилазећи остале чланове тима. Прошли би га жмарци од те какофоније која га је подсећала на хор изобличених гласова.

Придигао се у горњем кревету на спрат и размакнуо карирану завесицу. Неонско осветљење на тренутак га је заслепило. Спустио се на под. Полако се увукао у наранџасти комбинезон и повукао патент-затварач. Још је осећао благу мучнину. Невољно је убацио пилулу у уста, здробио је и попио чашу воде.

Неће ваљда опет да ми се приспава?

Толико пута се возио хеликоптером, али никако да се навикне. Сваки пут бројао је минуте. Тачно двадесет седам, док се испод њега после сивог и немирног Северног мора не би забелео мали хелиодром на металној конструкцији платформе која га је подсећала на огромног црвеног паука. Последња три и по месеца, била му је дом.

Има ли више све ово било какве сврхе? Том реченицом увек би по повратку с копна, почињао седамнаестодневно дежурство. Првобитна запитаност нестајала је чим би се препустио хипнотишућим светлима рачунара који су управљали бушењем.

Када су га позвали да се придружи скупини стручњака који су радили на састављању Велике енциклопедије потиснутих сећања и заборава, пристао је без много премишљања. Ионако већ неко време није предавао на факултету. Супруга га је напустила, а двојица синова кренула својим путевима. Нико од њих није разумео његову опседнутост делићима живота људи које није познавао. Можда би било другачије да им је објаснио како је дубоко уверен да је у животу једино вредно стварати успомене. Понадао се да ће, угледајући се на њега, то схватити и сами. Нажалост, за то је увек било недовољно времена.

И после једанаест година рада још га је изједала сумња да ли ће икада наћи оно што је тражио. Није то више могао да поднесе. Сарадницима је препустио резултате истраживања, и да, ако успеју, доврше прототип атмосферског детектора сећања. Његова хипотеза заснивала се на замисли да се потиснуте и заборављене успомене гомилају у тропосфери. Што дуже остану у том стању, постају све лакше и путују до егзосфере. Ако их се ни тада нико не сети, неповратно отичу у свемир.

Како је уопште могла да ми падне на памет таква глупост?

Да је имао мало више стрпљења увидео би где је грешио. Сећања су имала сувише велику специфичну тежину да би се винула у висине. Оно што је заправо напуштало Земљу био је најлакши део човековог бића. Немерљив и посебан.  

На платформу је први пут слетео у пратњи психолога. Послодавци су закључили да ће се на неутралном терену лакше суочити са чињеницом да је одговоре тражио на супротној страни. Споменко је одговорио кратко, готово незаинтересовано: „Аха. Тако значи. Да, разумем.“ Шибан хладним ветром, стајао је неко време загледан у воду, а затим отишао у кабину. Спавао је тридесет седам сати.

Укључио је радио. Флуоресцентнозелене цифре показивале су да је девет и три минута. Са станице пригодних проповеди пребацио је на ону која је пуштала звуке из природе. Завалио се у кожну столицу и препустио песми китова.

Брзо се навикао на услове рада. Пријало му је осамљивање, упркос скучености простора и конзервираној храни. Научио је чак и да подноси колеге. Посао му је био лак.

У току бушења примао је, тумачио и снимао податке. После разврставања, сваком од случајева доделио би посебну шифру. Означавала је начин на који је тај догађај, у надгледаним условима, поново могао да се оживи. Обично би то био неки звук, мирис или слика. Пронађена сећања снимана су на сребрне дискове.

Извештаји су пристизали на тринаест секунди. Машине су продубљивале рупу на дубини од две хиљаде триста шездесет седам метара у потрази за новим подземним басеном. Претходни је био исцрпен. Сећања која су ту пронађена потицала су из последње деценије двадесетог века. Махом су припадала обичним људима. Наравно, провукло се ту и неколико заборављених успомена познатих личности. Пошто се о њиховим животима готово већ све знало, означене су као безвредне. Требало је копати још дубље.

Време на бушотини, увијено у једноличност, неприметно је пролазило. Споменко би се понекад запитао шта ће његови послодавци да ураде са заборављеним сећањима. Ако се нађу у погрешним рукама, могла би постати убојито оружје.

А шта ја ту могу да променим? Решиће ће се то ионако само од себе.

Узео је са полице сребрни диск и ставио га у рачунар. Није познавао никог са списка чија су сећања пронађена прошле недеље.

Боже, колико су немаштовити! Све се врти око несрећних љубави и потиснутог страха.

У филтар-апарату подгрејао је преосталу кафу. Иако му се желудац бунио, искапио ју је. Црну, без шећера. Поново се усресредио на бескрајан низ бројки који се сливао дуж монитора. Много пута замишљао је тренутак када ће у њима препознати сећање на сопствену смрт.

Да ли ће бити престрављен? Или можда радознао? У сваком случају не би волео да буде неодлучан. Желео је да овај пут остави добар први утисак. Знао је да људи изнова упадају у исте неприлике, све док из њих нешто не науче. Ако не, следећи пут када закораче у непрекидни круг постојања, поново се враћају одакле су кренули. Уморан од нових почетака, једино је желео да смањи нелагоду која му је прожимала тело и ум.

Споменко је из задњег џепа извадио изгужвану бележницу. Прелистао ју је. Поред сваког дневног уписа стајао је крстић. Нечитким рукописом написао је датум.

У том тренутку на екрану је заиграо нови испис. Шифра број три три три. Задрхтао је.

***

Импровизована болница била је смештена у сенци тихих борова. Тог јутра у болничком кругу било је тихо. Чак су се и галебови гегали по шљунчаном прилазу главном шатору. Претходна ноћ била је напорна. Тријажа је потпуно исцрпела младог доктора. Пушио је, ослоњен на ограду малог пристаништа на којем су дочекивали рањенике и бацали у море оне који су умрли. Празан стомак се бунио, а редовна главобоља се појачавала. Стезала га је попут тесног шлема, змијолико се увијајући иза очних јабучица.

Није овако замишљао почетак лекарске каријере. Одмах по завршетку студија добио је позив за регрутацију. Рат се захуктавао. Домовини је био потребан сваки способан младић. Отац, угледни трговац мешовитом робом му је у разговору са пријатељима у Министарству војном издејствовао место у позадинском санитетском центру. У почетку се бунио због повлашћеног положаја, али се примирио се пошто су кренули преко Албаније, а са првим жртвама, са фронта пристигле и застрашујуће приче.

Бежао је у посао. Притиснут околностима, учио је брже него што би то икада могао у миру. Напредовао је. Старије колеге приметиле су његову надареност. Препуштали су му теже случајеве. Одушевљено је прихватао сваки задатак. Такву прилику није смео да пропусти. После рата, стечено искуство моћи ће добро да уновчи. Можда чак да отвори приватну праксу. А онда и да се ожени. Или је барем тако мислио.

Маштањима о лепшој будућности покушавао је да испуни сате између две смене. Ипак, и поред труда да одагна лоше мисли, необјашњив немир га је сваког дана све више притискао.

Другови су му замерали што је самотњак. Трудио се да учествује у необавезним разговорима са њима, осећајући да ни са једним од њих не може да постане близак. Мисли су му биле негде другде. Поготову сада, када је свет био на ивици разума.

Више је волео да посматра галебове који су кружили изнад острва змија како су мештани називали острвце које су им понудили да се на њему улогоре. Лебдели су препуштајући се ветру који их је љуљушкао. Када би огладнели, устремљивали су се на светлуцава јата риба испод морске површине. Нису сметали једни другима. Сваки од њих спуштао се на посебан начин, поштујући хијерархију. Остали би пажљиво посматрали, бодрећи га крицима који су звучали нежније од уобичајних. 

На копну су се одмарали шеткајући стазама око болнице. Најчешће су се скупљали испод улаза у шатор са најтежим болесницима. Ту су налик поспаним стражарима дочекивали свитање глава уроњених испод крила.

Љубомир их је често хранио. Кришом је узимао остатке непоједеног хлеба из кухиње. У прво време бацао је измрвљене кришке испред себе и чекао. Галебови би га окруживали ни не примећујући га, обузети неочекиваном гозбом. После неког времена јели су му из руке.

Дани су пролазили и три птице су се издвојиле из јата. Пратиле су га у стопу када би пошао у шетњу. Разликовао их је по боји перја, али и начину оглашавања. Најсмелија и најгласнија била је она са црним репом. Доктор као да је успео да препозна неко посебно значење у тим финим преливима звукова који су другима деловали неартикулисано.

Згњечио је опушак и бацио га на земљу. Бол у глави слио се у тачку на потиљку. Како би скренуо пажњу, загледао се у површину воде, мирну као уље. Разазнавао је мутне обрисе брода који се приближавао доку. Подсећали су га на гротескне одразе у кући огледала на вашару. Тако су му изгледала и три перната пратиоца која су стајала поред њега и радознало га посматрала. А онда је све, попут мађионичарског плашта, прекрило црнило. Ипак, пре него што је пао на влажне облутке, Љубомир је препознао утешно крештање.

***

Споменко је устао, стао на прсте и протегнуо се, додирнувши таваницу. Мишићи су му још бридели од узбуђења. Несигурним кораком кренуо је вратима. Ваздух је био свеж и окрепљујући. Капљице слане воде росиле су му лице. Обишао је круг око платформе, придржавајући се за металну ограду.

Изненада је застао. Учинило му се да чује галебове. Овога пута није му сметало њихово дозивање. Предводио их је црнорепи лепотан. Споменко је начуљио уши и спокојно чекао да му се приближе.

После дуго времена коначно је могао да их заиста чује.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: