detalj slike: KRK Art dizajn

Dnevnik osećanja Jasmine Malešević

Jasmina Malešević je dugo prisutna na književnoj sceni, stoga ne čudi da su njeni radovi zastupljeni u više od sto značajnih zbornika i antologija.

Čitajući njena dela ponire se u svet metafore, simbolizma, toplih i snažnih emocija. Ukoliko je neko nije upoznao kao pesnikinju, onda je sigurno zna kao doktora veterinarske medicine ili je posećivao obućarsku radnju koju je nasledila od oca i uspešno vodila niz godina.

Poezija je kraljica književnosti i filozofije, nije pomodarstvo i nije zabava., kaže Jasmina Malešević i u ovom razgovoru otkriva pojedinosti o svom umetničkom radu i aktuelnoj knjizi priča Isusove sandale.

Јасмина Малешевић - песникиња Фото: фејсбук албум

 Razgovarala: Branka Selaković - Književna radionica Kordun, Vest Čester - Beograd, 18.02.2022.

-Isusove sandale, naziv je vaše nove knjige. Koju simboliku krije ovaj naslov?

U knjizi se nalaze trideset tri kratke priče napisane tokom protekle decenije. Neke su nagrađene, neke pohvaljene ili odabrane, tako da su pre objavljivanja prošle kroz prizmu književnog vrednovanja. Pripremanje rukopisa je dugotrajan proces sagledavanja, povezivanja u određeni smisao, kako bi se iz vremena i prostora izvukla treća dimenzija i to ona najvažnija - umetnička. Muze su me nepogrešivo vodile i ovaj naziv je bio najsmisleniji, obuhvatao je i čuvao sav prostor u kome su se priče dešavale, dajući im lakoću da se slobodno kreću. Đonovi tih sandala su svetlucavi vodiči, a nose ih skoro svi: ljubav i duša kao glavni junaci knjige, a zatim malo malje važni junaci: Homer, Svarožić, car Konstantin, knez Vladimir, lovci i anđeli, monahinje, stogodišnjak, porno zvezda, mačak Haralampije, obućar Ostoja, sin Teodor i naravno  ja. U Isusovim sandalama su se sve potrebe duše i ljubavi spojile u jednu tačku... Na početku knjige to sam pokušala što poetskije da nagovestim: Ako je život put koji pređe ljubav, otkrivajući svemir, ljubav je put koji prevali duša, putujući kroz večnost.

-Posle dužeg vremena ste čitaocima ponudili proznu knjigu. Koliko je bilo izazovno izraziti se, a da to nije stih?

Posle Dnevnika urbane sirene i Čarne šume, objavljena je zbirka poezije Legenda o majci, tako da poetska proza preovladava, iako sam u svom bitku apsolutni pesnik. Dok pišem, nosi me zanos, osluškujem lepotu jezika i zvuk koji iz te igre proizilazi. Moje metafore i misli uvek ishode iz emocija i psiholoških peripetija a vojnički idu korak uz korak sa intuicijom. Razuma skoro i da nema i upravo se zbog toga ta trunčica povremeno rasplamsa, u onoj meri u kojoj je dovoljno da se deklarišem kao obično ljudsko biće. Uvek ponavljam da je pisanje za mene poezija, svejedno da li su cele rečenice ili rečenice podeljene na stihove... To je božanski stvaralački čin i što bi rekao Bela Hamvaš, upravo je taj čin dovoljan za blagoslov i sreću. Sve što napišem  izoštrenim perom želim da odleti do umetničkih visina, dubina i širina. Sve što pišem želim da bude napisano veštinom kojom se prave savršena ogledala, da bih u njima uvek mogla da naslutim najlepši deo sebe. Oni razbijeni delići  ogledala, neka budu loše vino, loši stihovi, ili odbačeni delovi uvek gladnog ega. Okosnicu knjige čini ova najkraća priča: Odvedi ljubav na smrtonosno mesto i ona će preživeti. Okuj sjajem njene korake, rukom iskusnog ratnika.

-Ko je izdavač vaše knjige?

Malopre sam govorila o izboru priča, ali nisam rekla da sam rukopis poslala na konkurs i da je bio u najužem izboru za Nagradu Bogdan Čiplić. Nagradu su ustanovili Opština Novi Bečej i Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa, u znak sećanja na književnika, velikog poznavaoca običaja i narodnog života Vojvodine, profesora, etnologa, dramaturga i upravnika Srpskog narodnog pozorišta... Uz sjajnu saradnju sa Banatskim kulturnim centrom i našim zajedničkim radom, knjiga je izašla iz štampe krajem 2021. godine. Posebno me raduje činjenica što je vezana za Panoniju, Frušku goru, Bačku, Novi Sad, Suboticu, mesta koja obožavam. Moram da napomenem da je na naslovnoj strani knjige slika Đorđa Krstića (Hercegovka na straži, 1876.) koji je rođen u Kanjiži a da je u Čurugu neko vreme učio obućarski zanat... Sve sam to saznala u toku pripremanja knjige za štampu, jer je priča U radnji nebeskoj posvećena mom ocu i svim majstorima obućarskog zanata. Divni saradnici koji su učestvovali u objavljivanju knjige su: Radovan Vlahović, Senka Vlahović i recenzent msr Milana Poučki. Nekoliko rečenica iz priče Dvadeset hiljada treptaja neka upotpune odgovor: Putujući, gledala sam kuće i napuštene salaše. Uvek bih videla tebe, kako me držiš za ruku, a drugom rukom mesiš hleb da nahranimo duše. April je probudio sećanja na radost. Srećno putuj, ljubavi.

-Šta mislite o savremenoj književnoj sceni, naročito pesničkoj?

Ako je prvo nastala reč, svaki čovek je pesma, samim tim i knjiga, napisana ili nenapisana, ponekad prepisana. Na kraju krajeva, sve što se dešava čoveku, događa se i poeziji i knjigama. Dešava se  porodici, naciji, celom čovečanstvu, čak i onim malim zelenim ljudima. Čini mi se da je poezija trenutno prisiljena da bude nepoetska, neromantična, netajnovita, neveličanstvena i ogoljena proza. Za moju preosetljivu dušicu, savremena poezija je preagresivna, ego-poetična i predosadna... Ako je na Olimpijskim igrama važno učestvovati a ne pobediti, isto pravilo bi trebalo da se primenjuje i na Olimpijskim pesničkim igrama...Poezija je kraljica književnosti i filozofije, nije pomodarstvo i nije zabava. Pesnički smisao bih mogla najkraće da opišem ovako: Pre nego što je stvorio svet, Bog je napisao pesmu. Poezija je neuništiva. Samo su reči promenljive.

-Da li vam se dopada svetska produkcija? Koja knjiga je ostavila poseban utisak?

Ranije sam mnogo više pratila i čitala knjige svetskih pisaca. Odrastala sam na tim delima i nikada ih neću zaboraviti. Sada čitam mnogo manje i mislim da je svetska, kao i naša književnost jedan reverzibilan proces. Hemijska reakcija se kreće od onih koji je namerno izazivaju pa do bilo kog pojedinca, isto tako i u obrnutom smeru. Grm u kome leži zec, to jest književnost i uopšteno umetnost, nalazi se u  ravnoteži duha i tela, erotike i ljubavi. Nalazi se ravnomernim oscilacijama praistojijskog i budućeg doba. Kako pišeš tako i voliš, kakva ti je književnost, takav ti je i narod. Knjiga koja me je izbacila iz ovakve poluletargije, knjiga koja me je podigla, prosvetlila i oduševila je roman Šuma nadšumama, američkog pisca, Ričarda Pauersa, dobitnika Pulicerovu nagrade 2019. godine. Izazvala je u meni sva ona plemenita i predivna i pregolema osećanja, kada volimo drveće, šume i prirodu. Kada čistih ruku stojimo naspram tih čuda. Složeno delo, maestralno povezano, na momente naporno od informacija, zapleta, ljudskih padova i važnosti drveća za opstanak svih živih bića, ponajviše čoveka, tog mučitelja svega živog i neživog. Mogu slobodno da kažem da je Šuma nad šumama, jedna od desetak najgenijalnijih knjiga koje sam do sada pročitala. Moja omiljena rečenica je: Koga grlitelji drveća zapravo grle kad grle drveće?

-Kakvi su bili vaši umetnički počeci?

Imala sam dvadeset jednu godinu kada sam napisala prvu ljubavnu pesmu, a potpuno slučajno sam se našla u KK Đuro Salaj naredne godine. Prvo recitovanje pred publikom (dovedena sam pred svršen čin), u polumraku scene Crnjanski bila je neka vrsta inicijacije: kolena koja mahnito klecaju, srce iskače i uskače kroz rebra, glas mi se gubi i davi me, ne znam naslov i celu strofu, kao da zaostajem za sobom, neka vrsta nesvestice i padanja u zemlju koja se otvara i otvara... Bila je to pesma Francuskikrevet koja počinje ovako: Strast nije prva stvar zbog koje obožavamo krevet. Pripijena tela daju neku drugu čar. U toj čudesnoj tišini, čitav univerzum sanja.

Kasnije sam postala član kluba, ubrzo i potpredsednik i narednih deset godina, družila sam se sa pesnicima svih uzrasta i profesija. Oslobodila sam se treme i stidljivosti: Sve svoje pesme sam znala napamet i govorila sam ih punim plućima, vedra i nasmejana. Naučila sam da dišem i  da uvek stojim kada govorim poeziju. Za mene je to bila velika pesnička škola. Kada sam imala dvadeset sedam godina, izdavačka kuća Sfairos je objavila prvu a dve godine kasnije i moju drugu knjigu...

Јасмина Малешевић

-Čijim delima se vraćate?

Čini mi se, ovako bez brojanja, da oko sto odabranih knjiga čini najintimniju biblioteku skoro svakog čitaoca. Vraćam se Šoljici kafe Ivana Cankara, Slavuju i ruži Oskara Vajlda, Šta sanjam i šta mi se događa Ive Andrića, Testamentu, Vidosava Stevanovića, Miloradu Paviću, Goranu Petroviću, Lorensu, Singeru, A. Kristof, Milijani Komatini, Džulijanu Barnsu, Murakamiju, Pamuku, M. Jursenar, Kingovoj Mračnoj kuli,  Mahfuzu, Himenesu, Rembou... nema potrebe više da nabrajam... Vraćam se omiljenim knjigama, da ih dodirnem, okrenem poneku stranicu... Da pronađem papirić sa zaboravljenom porukom, da ih pomirišem, pogledam šta sam podvukla, zabeležila, da li sam na koricama započela pesmu... Za mene je pisanje dnevnik osećanja... Čitanje takođe...

-Na čemu trenutno radite?

Napisala sam priču iz domena fantastike koja se zove Tamarin stećak i poslaću je na književni konkurs. Napisala sam i jednu strašnu ljubavnu pesmu koja se zove Dvokraki sever. Prošle godine sam bila vredna i završila sam roman Nestašna Markiza, koji će ujedno biti moje najproznije delo, nešto posebno i emotivno.

Trenutno a i tokom ove godine, povremeno ću promovisati knjigu Isusove sandale, lagano, i bez opterećenja da nešto moram... Prva promocija je bila u Kući kralja Petra I na Senjaku, u sklopu projekta Isidora nas sluša, čiji je autor i moderator Laura Barna. Početkom marta održaće se i Sajam knjiga u Novom Sadu, pa eto prilike da se knjiga i ja prošetamo do štanda našeg izdavača, u novim sandalama.

Poručite knjigu klikom na sliku! 

PODELITE OVAJ TEKST NA: