детаљ слике: КРК Арт дизајн

Дневник осећања Јасмине Малешевић

Јасмина Малешевић је дуго присутна на књижевној сцени, стога не чуди да су њени радови заступљени у више од сто значајних зборника и антологија.

Читајући њена дела понире се у свет метафоре, симболизма, топлих и снажних емоција. Уколико је неко није упознао као песникињу, онда је сигурно зна као доктора ветеринарске медицине или је посећивао обућарску радњу коју је наследила од оца и успешно водила низ година.

Поезија је краљица књижевности и филозофије, није помодарство и није забава., каже Јасмина Малешевић и у овом разговору открива појединости о свом уметничком раду и актуелној књизи прича Исусове сандале.

Јасмина Малешевић - песникиња Фото: фејсбук албум

 Разговарала: Бранка Селаковић - Књижевна радионица Кордун, Вест Честер - Београд, 18.02.2022.

-Исусове сандале, назив је ваше нове књиге. Коју симболику крије овај наслов?

У књизи се налазе тридесет три кратке приче написане током протекле деценије. Неке су награђене, неке похваљене или одабране, тако да су пре објављивања прошле кроз призму књижевног вредновања. Припремање рукописа је дуготрајан процес сагледавања, повезивања у одређени смисао, како би се из времена и простора извукла трећа димензија и то она најважнија - уметничка. Музе су ме непогрешиво водиле и овај назив је био најсмисленији, обухватао је и чувао сав простор у коме су се приче дешавале, дајући им лакоћу да се слободно крећу. Ђонови тих сандала су светлуцави водичи, а носе их скоро сви: љубав и душа као главни јунаци књиге, а затим мало маље важни јунаци: Хомер, Сварожић, цар Константин, кнез Владимир, ловци и анђели, монахиње, стогодишњак, порно звезда, мачак Харалампије, обућар Остоја, син Теодор и наравно  ја. У Исусовим сандалама су се све потребе душе и љубави спојиле у једну тачку... На почетку књиге то сам покушала што поетскије да наговестим: Ако је живот пут који пређе љубав, откривајући свемир, љубав је пут који превали душа, путујући кроз вечност.

-После дужег времена сте читаоцима понудили прозну књигу. Колико је било изазовно изразити се, а да то није стих?

После Дневника урбане сирене и Чарне шуме, објављена је збирка поезије Легенда о мајци, тако да поетска проза преовладава, иако сам у свом битку апсолутни песник. Док пишем, носи ме занос, ослушкујем лепоту језика и звук који из те игре произилази. Моје метафоре и мисли увек исходе из емоција и психолошких перипетија а војнички иду корак уз корак са интуицијом. Разума скоро и да нема и управо се због тога та трунчица повремено распламса, у оној мери у којој је довољно да се декларишем као обично људско биће. Увек понављам да је писање за мене поезија, свеједно да ли су целе реченице или реченице подељене на стихове... То је божански стваралачки чин и што би рекао Бела Хамваш, управо је тај чин довољан за благослов и срећу. Све што напишем  изоштреним пером желим да одлети до уметничких висина, дубина и ширина. Све што пишем желим да буде написано вештином којом се праве савршена огледала, да бих у њима увек могла да наслутим најлепши део себе. Они разбијени делићи  огледала, нека буду лоше вино, лоши стихови, или одбачени делови увек гладног ега. Окосницу књиге чини ова најкраћа прича: Одведи љубав на смртоносно место и она ће преживети. Окуј сјајем њене кораке, руком искусног ратника.

-Ко је издавач ваше књиге?

Малопре сам говорила о избору прича, али нисам рекла да сам рукопис послала на конкурс и да је био у најужем избору за Награду Богдан Чиплић. Награду су установили Општина Нови Бечеј и Банатски културни центар из Новог Милошева, у знак сећања на књижевника, великог познаваоца обичаја и народног живота Војводине, професора, етнолога, драматурга и управника Српског народног позоришта... Уз сјајну сарадњу са Банатским културним центром и нашим заједничким радом, књига је изашла из штампе крајем 2021. године. Посебно ме радује чињеница што је везана за Панонију, Фрушку гору, Бачку, Нови Сад, Суботицу, места која обожавам. Морам да напоменем да је на насловној страни књиге слика Ђорђа Крстића (Херцеговка на стражи, 1876.) који је рођен у Кањижи а да је у Чуругу неко време учио обућарски занат... Све сам то сазнала у току припремања књиге за штампу, јер је прича У радњи небеској посвећена мом оцу и свим мајсторима обућарског заната. Дивни сарадници који су учествовали у објављивању књиге су: Радован Влаховић, Сенка Влаховић и рецензент мср Милана Поучки. Неколико реченица из приче Двадесет хиљада трептаја нека употпуне одговор: Путујући, гледала сам куће и напуштене салаше. Увек бих видела тебе, како ме држиш за руку, а другом руком месиш хлеб да нахранимо душе. Април је пробудио сећања на радост. Срећно путуј, љубави.

-Шта мислите о савременој књижевној сцени, нарочито песничкој?

Ако је прво настала реч, сваки човек је песма, самим тим и књига, написана или ненаписана, понекад преписана. На крају крајева, све што се дешава човеку, догађа се и поезији и књигама. Дешава се  породици, нацији, целом човечанству, чак и оним малим зеленим људима. Чини ми се да је поезија тренутно присиљена да буде непоетска, неромантична, нетајновита, невеличанствена и огољена проза. За моју преосетљиву душицу, савремена поезија је преагресивна, его-поетична и предосадна... Ако је на Олимпијским играма важно учествовати а не победити, исто правило би требало да се примењује и на Олимпијским песничким играма...Поезија је краљица књижевности и филозофије, није помодарство и није забава. Песнички смисао бих могла најкраће да опишем овако: Пре него што је створио свет, Бог је написао песму. Поезија је неуништива. Само су речи променљиве.

-Да ли вам се допада светска продукција? Која књига је оставила посебан утисак?

Раније сам много више пратила и читала књиге светских писаца. Одрастала сам на тим делима и никада их нећу заборавити. Сада читам много мање и мислим да је светска, као и наша књижевност један реверзибилан процес. Хемијска реакција се креће од оних који је намерно изазивају па до било ког појединца, исто тако и у обрнутом смеру. Грм у коме лежи зец, то јест књижевност и уопштено уметност, налази се у  равнотежи духа и тела, еротике и љубави. Налази се равномерним осцилацијама праистојијског и будућег доба. Како пишеш тако и волиш, каква ти је књижевност, такав ти је и народ. Књига која ме је избацила из овакве полулетаргије, књига која ме је подигла, просветлила и одушевила је роман Шума надшумама, америчког писца, Ричарда Пауерса, добитника Пулицерову награде 2019. године. Изазвала је у мени сва она племенита и предивна и преголема осећања, када волимо дрвеће, шуме и природу. Када чистих руку стојимо наспрам тих чуда. Сложено дело, маестрално повезано, на моменте напорно од информација, заплета, људских падова и важности дрвећа за опстанак свих живих бића, понајвише човека, тог мучитеља свега живог и неживог. Могу слободно да кажем да је Шума над шумама, једна од десетак најгенијалнијих књига које сам до сада прочитала. Моја омиљена реченица је: Кога грлитељи дрвећа заправо грле кад грле дрвеће?

-Какви су били ваши уметнички почеци?

Имала сам двадесет једну годину када сам написала прву љубавну песму, а потпуно случајно сам се нашла у КК Ђуро Салај наредне године. Прво рецитовање пред публиком (доведена сам пред свршен чин), у полумраку сцене Црњански била је нека врста иницијације: колена која махнито клецају, срце искаче и ускаче кроз ребра, глас ми се губи и дави ме, не знам наслов и целу строфу, као да заостајем за собом, нека врста несвестице и падања у земљу која се отвара и отвара... Била је то песма Францускикревет која почиње овако: Страст није прва ствар због које обожавамо кревет. Припијена тела дају неку другу чар. У тој чудесној тишини, читав универзум сања.

Касније сам постала члан клуба, убрзо и потпредседник и наредних десет година, дружила сам се са песницима свих узраста и професија. Ослободила сам се треме и стидљивости: Све своје песме сам знала напамет и говорила сам их пуним плућима, ведра и насмејана. Научила сам да дишем и  да увек стојим када говорим поезију. За мене је то била велика песничка школа. Када сам имала двадесет седам година, издавачка кућа Сфаирос је објавила прву а две године касније и моју другу књигу...

Јасмина Малешевић

-Чијим делима се враћате?

Чини ми се, овако без бројања, да око сто одабраних књига чини најинтимнију библиотеку скоро сваког читаоца. Враћам се Шољици кафе Ивана Цанкара, Славују и ружи Оскара Вајлда, Шта сањам и шта ми се догађа Иве Андрића, Тестаменту, Видосава Стевановића, Милораду Павићу, Горану Петровићу, Лоренсу, Сингеру, А. Кристоф, Милијани Коматини, Џулијану Барнсу, Муракамију, Памуку, М. Јурсенар, Кинговој Мрачној кули,  Махфузу, Хименесу, Рембоу... нема потребе више да набрајам... Враћам се омиљеним књигама, да их додирнем, окренем понеку страницу... Да пронађем папирић са заборављеном поруком, да их помиришем, погледам шта сам подвукла, забележила, да ли сам на корицама започела песму... За мене је писање дневник осећања... Читање такође...

-На чему тренутно радите?

Написала сам причу из домена фантастике која се зове Тамарин стећак и послаћу је на књижевни конкурс. Написала сам и једну страшну љубавну песму која се зове Двокраки север. Прошле године сам била вредна и завршила сам роман Несташна Маркиза, који ће уједно бити моје најпрозније дело, нешто посебно и емотивно.

Тренутно а и током ове године, повремено ћу промовисати књигу Исусове сандале, лагано, и без оптерећења да нешто морам... Прва промоција је била у Кући краља Петра I на Сењаку, у склопу пројекта Исидора нас слуша, чији је аутор и модератор Лаура Барна. Почетком марта одржаће се и Сајам књига у Новом Саду, па ето прилике да се књига и ја прошетамо до штанда нашег издавача, у новим сандалама.

Поручите књигу кликом на слику! 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: