detalj slike: KRK Art dizajn

 

USUDI SE DA BUDEŠ MUDAR

(Karlo Astrahan Dnevnik hodočasnika, Narodna biblioteka Zvornik – Liberland art, Beograd, 2021)

Gordana Jež Lazić 

 

Po mnogo čemu neobična, novela Dnevnik hodočasnika ni po čemu nije slučajna. Smeštena je u zemlju bajke i hajke, u vreme živog gliba, u lik čoveka koji je od rane mladosti osvešćen  „koliko samo nema sreće u životu da je pravo čudo kako je uopšte živ“ i da su  njegove cipele krojene za teže puteve. „Sa slašću te život jede, moj Petronije, izuva te iz cipela koliko se šegači s tobom“,  kaže protagonista ove novele. I mogli bismo olako da skliznemo u utisak žil-vernovske avanture da nas autor ne sačekuje iz rečenice u rečenicu novim talasom one horacijevske sapere aude. Šta je, zapravo, ova novela? Ništa manje do svojevrstan traktat umetnika. Lirski, gotovo bajkoliko obrađena klasična tema umetničkog bića i bivstvovanja, od antičkog čuđenja i divljenja da stvari uopšte jesu, preko sumersko-vavilonske potrage za travom besmrtnosti, do andrićevske potere za lepotom. Upravo tu lepotu, autor Dnevnika hodočasnika ovaplotiće u „školjci veličine malo veće pepeljare čiji je neravan oklop svetlucao kao liskun“. A svoju poteru za lepotom smestiće, virtuozno metaforično, u neuhvatljive drinske brzake. Zanimljivo bi ovde bilo spomenuti da Drina etimološki potiče od praslovenskog glagola koji ima značenje snage vode koja cepa, kida, dere... stene, planine i zemljište. Koliko je samo cepanja i kidanja u glavnom junaku, Petroniju Kočiću! Koliko je cepanja i kidanja u bilo kojem umetniku od kad je sveta i veka u onom što zanatski nazivamo stvaralačkim procesom! Koliko neodustajanja „širom otvorenih vrata velikog srca“, koliko prometejstva i neprimećenosti „dok je on sa rancem na leđima, bez reči i pozdrava, krišom krenuo u nepoznato, jureći za novom avanturom“! A, nije avantura. I zna to jako dobro i autor ove novele, samo sa osmehom pokušava da se ne ponese, jer umetnik istinski jeste u onom stihu Pindarove Treće Pitijske ode: „O, dušo moja, životu besmrtnom ti ne teži, već polje mogućeg ti iscrpi“. Čitava novela je alegorija umetnika, naročito alegorija književnika, zapravo svega onog što on jeste dok ukoričena knjiga ne stane pred objektive foto-aparata (u tom trenutku pisac je već uveliko u nekoj novoj priči). Ali, ne treba prenebregnuti ni didaktičku ulogu novele Dnevnik hodočasnika. Ona vrlo plastično animira duh mladog čoveka i usmerava ga ka zdravim životnim obrascima. S jedne strane, starosna dob Petronija Kočića estetički je determinisana autorskim esencijalnim kriterijumima  umetničkog stvaranja i prosuđivanja. Filozofija umetnosti Karla Astrahana utkana je u lik mladog bića, osamnaestogodišnjaka koji tek kreće u život, jer umetnik  u svojoj biti ostaje to infantilno, naivno i pre svega čisto biće, bezinteresno začuđeno i zadivljeno svetom oko sebe. Lik Petronija Kočića, uz sve unutrašnje bure, fascinantno ostvaruje onu šelingovsku „apsolutnu sintezu međusobnog prožimanja“. Gotovo da tu harmoniju apsoluta između umetničkog bića i sveta oko njega autor živopisnije nije ni mogao postići do u andrćevskom koloritu, pa Astrahanova estetika postaje vanvremenska, ali prostorno zamisliva u nadrealno moćnoj pitomo-divljoj igri drinskog krajolika. Tako, pored neprikosnovene filozofsko-esejističke kompleksnosti, Dnevnik hodočasnika pleni obiljem deskriptivnih slika zvorničkog miljea, od kojih će neke dugo potpisivati svog autora.U ovom autentičnom ambijentu, u kojem se i sama priroda upravo iznova budi (prvomajski praznici) umetnik se suočava sa sopstvenim bićem i kreće u  potragu za biserom sopstvenog izraza. S druge strane, periferni interes autora ima čisto edukativnu konotaciju. Od jezika, vokabulara i načina ophođenja u dijalozima, preko inspirativnih istorijskih podataka (od Đurđevog grada do Damokla) i obilja interesantnih informacija, do poruke, koja je egzistencijalni ključ savremenog sveta – usudi se da budeš mudar, usudi se da budeš svoj i slediš svoje kodekse i svoje snove i pouke koje na tom putu prepoznaješ. Bodler je govorio: „Ima u reči, u slovu, nečeg svetog koje nam zabranjuje da od nje pravimo igru slučaja“. To je postulat vrhunske književnosti i nemoguće je oteti se utisku da ga je autor ove novele apsolutno sledio. Sve je u noveli Dnevnik hodočasnika  do savršenstva, gotovo matematički precizno ukomponovano, svaki lik, događaj, asocijacija, fikcija. Konačno, najupečatljiviji motiv, „školjka veličine malo veće pepeljare čiji je neravan oklop svetlucao kao liskun“, izrastao je iz motiva sirotog čoveka u ožiljcima, koji kleči ispred visoke bele breze, u udubljenju ispunjenom mutnom kišnicom, i koru drveta blatnjavim rukama stavlja u usta kao pričest. Simboličko i gradacijsko značenje ovih motiva izvedeni su gotovo arhitektonskom preciznošću. Sam pločasti mineral, liskun, ima skoro perfektan sistem paralelnih linija, što podseća na godove i koru bele breze koja se ljušti horizontalnim trakama. Ali, ova kora je debela, kao i ogrubele ruke namučenog čoveka. Međutim, bela breza je još kod Starih Slovena smatrana magičnim drvetom, za koje se verovalo da isteruje zle duhove, pa su od njega pravljene kolevke, što ima veze sa simbolikom ovog drveta. A, ono predstavlja snagu prirode, prelazak zime u leto i prelazak smrti u vaskrsnuće. U tako veličanstvenu sliku autor uvodi motiv pričesti, ne vinom i hlebom, nego korom bele breze, i to pričesti u antitezi blata i beline. Ali, zar je važno? Čovek se, klečeći, obraća nevidljivom biću. Obraća se Bogu, iz blata, čovek je, imao je pravo na pad. U ranama, nije li i Isus u ranama nosio svoj krst. I kaže Petroniju: „U blatu naći ćeš svoj spas!“ Ponizi se da bi se uzvisio – put čoveka i umetnika, put ovozemaljskog pročišćenja, moralan,  jedini ispravan. I to je teološko-metafizički i etički sloj ove novele. Tu sada dolazimo do analogije blata i pepeljare (na koju školjka „veličinom“ podseća). Ta količina blata i ta količina pepela ovozemaljski su gresi jednog čoveka, blato je siromahovo, pepeo na svoj način Petronijev, ali mogu biti bilo čiji, teže greha jednog čoveka. Siromah nosi ožiljke po telu, školjka neravnine po oklopu, ali siromah uzima pričest iz kore drveta, a školjka svetli „kao liskun“. Siromah ostavlja poruku Petroniju, školjka „kao magnet privlači ne samo rečne ribe, nego i krupne somove“. Ključ čitave gradacije – samo čistodušan čovek ima magičnu moć da širi dobro i lepotu duha, da skuplja i pokreće ljude oko sebe i samo umetnik ima snagu da „snovima menja svet“, jer njegovi snovi nikada nisu samo njegovi, nego prometejski, planetarni, čovekoljubivi. Tu se rasvetljava novi sloj ove novele – put razvoja umetničkog bića, koji autor prati kao hodočašće – iz nekoliko razloga. Ako pođemo od hrišćanskog značenja reči hodočašće (dugačko putovanje do Svete Zemlje), prepoznajemo dužinu i važnost puta stvaralačkog sazrevanja u samom umetniku. Istovremeno, taj put je dvostruko svet, kao nebeski blagoslov, dobijen rođenjem, i kao duboko ukorenjen osećaj svetosti pripadanja svojoj zemlji, narodu, jeziku. Jedna od najlepših poruka Dnevnika hodočasnika je upravo podsećanje da daleko stižu samo oni koji ne zaboravljaju odakle su krenuli, oni čije tragove ne raznose vetrovi, oni koji u sopstvenim tragovima žive kao svevremeni narodni tribuni. Tako Astrahanov književnik hodočasti svom umetničkom svetom trojstvu – Bogu, zemlji i jeziku, a jezik je duša naroda. Zašto Petronije Kočić? Kao omaž književnoj i ljudskoj gromadi, gorostasu koji je pre sto godina rečima podigao „brda himalajska“ da navek podsećaju da smo istrajniji od vetrova. Vrlo simbolično, Astrahanov Petronije svoje hodočašće ne započinje na Zmijanju, nego na Drini, između dva Zvornika, Srpske i Srbije. Zanimljivo je spomenuti da je, u razvojnom procesu stvaralaštva svog autora, lik Petronija Kočića izrastao iz lika Stefana Hajdina, što Dnevniku hodočasnika daje dvostruko novu konotaciju. Pustolovine se u umetničkom biću osvešćuju kao hodočašće, a Stefan, nazvan po Svetom Stefanu, zaštitniku loze Nemanjića i u čast Dana Republike Srpske, postaje Petronije Kočić, u slavu Petru Kočiću. I upravo tu treba naglasiti da novela Dnevnik hodočasnika, pored izvanredne lepote i bogatstva jezika, slikovitosti i liričnosti, koja na mnogim mestima gotovo melodijski zvuči, prihvata i savremen jezički izraz, čak žargonske pozajmljenice (smarati, tajming, ever). Međutim, to ga ne udaljava od kočićevskog jezgra jezika („...daj mi jezik, daj mi krupne i goleme riječi koje dušmani ne razumiju, a narod razumije... riječi... krupne i zamašne kô brda himalajska...“ Petar Koćić, Molitva), jer jezik Hodočasnika jeste ovovremeni, ali poruka je kočićevska, istinoljubiva i svevremena.  I nije slučajno autor ove nesvakidašnje novele upravo čovek koji je od početka ovog veka izvršio ogroman idejni i stvaralački uticaj na domaćoj umetničkoj sceni, Karlo Astrahan.                                             

 

Klikom na knjigu posetite izdavačku kuću Liberland Art                                                    

 

 

 

 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: