детаљ слике: КРК Арт дизајн

 

УСУДИ СЕ ДА БУДЕШ МУДАР

(Карло Астрахан Дневник ходочасника, Народна библиотека Зворник – Либерланд арт, Београд, 2021)

Гордана Јеж Лазић 

 

По много чему необична, новела Дневник ходочасника ни по чему није случајна. Смештена је у земљу бајке и хајке, у време живог глиба, у лик човека који је од ране младости освешћен  „колико само нема среће у животу да је право чудо како је уопште жив“ и да су  његове ципеле кројене за теже путеве. „Са слашћу те живот једе, мој Петроније, изува те из ципела колико се шегачи с тобом“,  каже протагониста ове новеле. И могли бисмо олако да склизнемо у утисак жил-верновске авантуре да нас аутор не сачекује из реченице у реченицу новим таласом оне хорацијевске sapere aude. Шта је, заправо, ова новела? Ништа мање до својеврстан трактат уметника. Лирски, готово бајколико обрађена класична тема уметничког бића и бивствовања, од античког чуђења и дивљења да ствари уопште јесу, преко сумерско-вавилонске потраге за травом бесмртности, до андрићевске потере за лепотом. Управо ту лепоту, аутор Дневника ходочасника оваплотиће у „шкољци величине мало веће пепељаре чији је нераван оклоп светлуцао као лискун“. А своју потеру за лепотом сместиће, виртуозно метафорично, у неухватљиве дринске брзаке. Занимљиво би овде било споменути да Дрина етимолошки потиче од прасловенског глагола који има значење снаге воде која цепа, кида, дере... стене, планине и земљиште. Колико је само цепања и кидања у главном јунаку, Петронију Кочићу! Колико је цепања и кидања у било којем уметнику од кад је света и века у оном што занатски називамо стваралачким процесом! Колико неодустајања „широм отворених врата великог срца“, колико прометејства и непримећености „док је он са ранцем на леђима, без речи и поздрава, кришом кренуо у непознато, јурећи за новом авантуром“! А, није авантура. И зна то јако добро и аутор ове новеле, само са осмехом покушава да се не понесе, јер уметник истински јесте у оном стиху Пиндарове Треће Питијске оде: „О, душо моја, животу бесмртном ти не тежи, већ поље могућег ти исцрпи“. Читава новела је алегорија уметника, нарочито алегорија књижевника, заправо свега оног што он јесте док укоричена књига не стане пред објективе фото-апарата (у том тренутку писац је већ увелико у некој новој причи). Али, не треба пренебрегнути ни дидактичку улогу новеле Дневник ходочасника. Она врло пластично анимира дух младог човека и усмерава га ка здравим животним обрасцима. С једне стране, старосна доб Петронија Кочића естетички је детерминисана ауторским есенцијалним критеријумима  уметничког стварања и просуђивања. Филозофија уметности Карла Астрахана уткана је у лик младог бића, осамнаестогодишњака који тек креће у живот, јер уметник  у својој бити остаје то инфантилно, наивно и пре свега чисто биће, безинтересно зачуђено и задивљено светом око себе. Лик Петронија Кочића, уз све унутрашње буре, фасцинантно остварује ону шелинговску „апсолутну синтезу међусобног прожимања“. Готово да ту хармонију апсолута између уметничког бића и света око њега аутор живописније није ни могао постићи до у андрћевском колориту, па Астраханова естетика постаје ванвременска, али просторно замислива у надреално моћној питомо-дивљој игри дринског крајолика. Тако, поред неприкосновене филозофско-есејистичке комплексности, Дневник ходочасника плени обиљем дескриптивних слика зворничког миљеа, од којих ће неке дуго потписивати свог аутора.У овом аутентичном амбијенту, у којем се и сама природа управо изнова буди (првомајски празници) уметник се суочава са сопственим бићем и креће у  потрагу за бисером сопственог израза. С друге стране, периферни интерес аутора има чисто едукативну конотацију. Од језика, вокабулара и начина опхођења у дијалозима, преко инспиративних историјских података (од Ђурђевог града до Дамокла) и обиља интересантних информација, до поруке, која је егзистенцијални кључ савременог света – усуди се да будеш мудар, усуди се да будеш свој и следиш своје кодексе и своје снове и поуке које на том путу препознајеш. Бодлер је говорио: „Има у речи, у слову, нечег светог које нам забрањује да од ње правимо игру случаја“. То је постулат врхунске књижевности и немогуће је отети се утиску да га је аутор ове новеле апсолутно следио. Све је у новели Дневник ходочасника  до савршенства, готово математички прецизно укомпоновано, сваки лик, догађај, асоцијација, фикција. Коначно, најупечатљивији мотив, „шкољка величине мало веће пепељаре чији је нераван оклоп светлуцао као лискун“, израстао је из мотива сиротог човека у ожиљцима, који клечи испред високе беле брезе, у удубљењу испуњеном мутном кишницом, и кору дрвета блатњавим рукама ставља у уста као причест. Симболичко и градацијско значење ових мотива изведени су готово архитектонском прецизношћу. Сам плочасти минерал, лискун, има скоро перфектан систем паралелних линија, што подсећа на годове и кору беле брезе која се љушти хоризонталним тракама. Али, ова кора је дебела, као и огрубеле руке намученог човека. Међутим, бела бреза је још код Старих Словена сматрана магичним дрветом, за које се веровало да истерује зле духове, па су од њега прављене колевке, што има везе са симболиком овог дрвета. А, оно представља снагу природе, прелазак зиме у лето и прелазак смрти у васкрснуће. У тако величанствену слику аутор уводи мотив причести, не вином и хлебом, него кором беле брезе, и то причести у антитези блата и белине. Али, зар је важно? Човек се, клечећи, обраћа невидљивом бићу. Обраћа се Богу, из блата, човек је, имао је право на пад. У ранама, није ли и Исус у ранама носио свој крст. И каже Петронију: „У блату наћи ћеш свој спас!“ Понизи се да би се узвисио – пут човека и уметника, пут овоземаљског прочишћења, моралан,  једини исправан. И то је теолошко-метафизички и етички слој ове новеле. Ту сада долазимо до аналогије блата и пепељаре (на коју шкољка „величином“ подсећа). Та количина блата и та количина пепела овоземаљски су греси једног човека, блато је сиромахово, пепео на свој начин Петронијев, али могу бити било чији, теже греха једног човека. Сиромах носи ожиљке по телу, шкољка неравнине по оклопу, али сиромах узима причест из коре дрвета, а шкољка светли „као лискун“. Сиромах оставља поруку Петронију, шкољка „као магнет привлачи не само речне рибе, него и крупне сомове“. Кључ читаве градације – само чистодушан човек има магичну моћ да шири добро и лепоту духа, да скупља и покреће људе око себе и само уметник има снагу да „сновима мења свет“, јер његови снови никада нису само његови, него прометејски, планетарни, човекољубиви. Ту се расветљава нови слој ове новеле – пут развоја уметничког бића, који аутор прати као ходочашће – из неколико разлога. Ако пођемо од хришћанског значења речи ходочашће (дугачко путовање до Свете Земље), препознајемо дужину и важност пута стваралачког сазревања у самом уметнику. Истовремено, тај пут је двоструко свет, као небески благослов, добијен рођењем, и као дубоко укорењен осећај светости припадања својој земљи, народу, језику. Једна од најлепших порука Дневника ходочасника је управо подсећање да далеко стижу само они који не заборављају одакле су кренули, они чије трагове не разносе ветрови, они који у сопственим траговима живе као свевремени народни трибуни. Тако Астраханов књижевник ходочасти свом уметничком светом тројству – Богу, земљи и језику, а језик је душа народа. Зашто Петроније Кочић? Као омаж књижевној и људској громади, горостасу који је пре сто година речима подигао „брда хималајска“ да навек подсећају да смо истрајнији од ветрова. Врло симболично, Астраханов Петроније своје ходочашће не започиње на Змијању, него на Дрини, између два Зворника, Српске и Србије. Занимљиво је споменути да је, у развојном процесу стваралаштва свог аутора, лик Петронија Кочића израстао из лика Стефана Хајдина, што Дневнику ходочасника даје двоструко нову конотацију. Пустоловине се у уметничком бићу освешћују као ходочашће, а Стефан, назван по Светом Стефану, заштитнику лозе Немањића и у част Дана Републике Српске, постаје Петроније Кочић, у славу Петру Кочићу. И управо ту треба нагласити да новела Дневник ходочасника, поред изванредне лепоте и богатства језика, сликовитости и лиричности, која на многим местима готово мелодијски звучи, прихвата и савремен језички израз, чак жаргонске позајмљенице (смарати, тајминг, евер). Међутим, то га не удаљава од кочићевског језгра језика („...дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а народ разумије... ријечи... крупне и замашне кô брда хималајска...“ Петар Коћић, Молитва), јер језик Ходочасника јесте ововремени, али порука је кочићевска, истинољубива и свевремена.  И није случајно аутор ове несвакидашње новеле управо човек који је од почетка овог века извршио огроман идејни и стваралачки утицај на домаћој уметничкој сцени, Карло Астрахан.                                             

 

Кликом на књигу посетите издавачку кућу Либерланд Арт                                                    

 

 

 

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: