Morzeova azbuka u slomljenom ogledalu

O knjizi ,,Autohipnoza“ Đorđa Despića

Prof. Ljiljana Pavlović Ćirić 

Najnovija knjiga poezije Đorđa Despića donosi nove uglove pristupa savremenoj srpskoj poeziji; autor se u ovoj pesničkoj knjizi poigrava planovima (vremenskim i  prostornim, kao  i planovima lirskog subjekta) na jedan miran, bezglasan način. Međutim, ovo je privid, jer baš taj unutarnji glas najjasnije i najjače se čuje, odjekuje nadaleko. Ovakav način podseća na Foknerovo delo ,,Buka i bes“ gde se čitalac mora svojski potruditi da dokuči ugao pričanja, gledanja, doživljavanja i da uhvati glas ispušten kao krik prema unutra. Knjiga bi se još mogla zvati i Gluvilo, pod uslovom da čitalac bude otkrivalac Morzeovih simbola na krhotinama slomljenog ogledala detinjstva.

Ono što čini draž ovoga pisanja jeste izuzetna sugestivnost sadržana u samom postupku koji pesnik koristi; ima se utisak da sasvim znalački, a opet nenametljivo, pesnik šapuće svoje stihove na uvo čitaoca, ostavljajući mu prostora i vremena (kroz mnoštvo planova) da sam dograđuje i dokomponuje. Pesnik-Šaptač ne glasnogovori, nema busanja niti šarenolikog vašarenja pred očima čitaoca; on je iskren u poeziji, zaturen tražitelj srebrnog ogledala, vanredan metodik kome nije za cilj da (se) pokazuje, već da zajedničkim snagama sa čitaocem, dođe do nauka.

Na samom početku knjige nailazimo na pesmu Kad kažem sad koja je sintaksički  poetonim otkinut iz hipnoze u medicinskom smislu, a koja ima posvetu ocu. Pozicija oca (utvrđenog, korenskog principa) menja se iz perspektive lirskog subjekta. Sećanje na njega klizi od jedne do druge strane drvoreda, na relaciji dete-otac. Ubrzano disanje lirski subjekat smiruje stihovima diši/diši/ ..to je bilo davno/ što znači da je velika trauma, mnogo jaka od koje se grči telo. Susret sa ocem nastavlja pravolinijsku kretnju oborene glave junaka, hod bez podignutog pogleda. Nebo se ne vidi. Na pločniku, pod nogama, nedovršeno bledo srce nacrtano kredom koja je u malenoj šaci i izmrvljena ( dakle, na zaborav svaka nada da će se dovršiti srce, zaokružiti ljubav). Tu srećemo stihove krik ne možeš više da odlažeš/ pusti ga nek odjekne. I taj krik odjekuje kroz celu knjigu.

Triput planirano, a dvaput izgovoreno sad, neočekivano i sasvim iznenada, pred čitaoca je stavljeno na raspolaganje. Takvo sad tresne i pljesne ( kao rukama, podstrekno, na juriš). Čitalac je u ovom lažnom sad (koje tek treba otkriti i definisati) stavljen pred svršen čin. Ta reč, adrenalinska visija i vizija, nagoni čitaoca na prainstinktivni princip u biću koji glasi ,,bori se ili beži“. Borba lirskoga subjekta nije okončana, vodi se na više frontova/planova bića i podsvesti. Prepliću se vremensko-prostorne distance uma, između kojih je linija tanka i jedva pomerljiva (pomirljiva). Kad treći,  poslednji put, čitalac očekuje da čuje sad, to se ne desi, što znači da nije došlo do sastavljanja. Mora se ići dalje, dublje.

Stihovi Letnji je dan, bistar kao zlatni potok presecaju ovakvu sliku; antiteza je više nego namerna: duboko, u biću lirskoga subjekta, ništa ne sjaji, iako je leto; izranja zazor od klešta rakovih koji tamni i dodatno zaseca ovu sliku. Osetan je strah od sečenja, preseka, prekida i rastavljanja. Nadalje u pesmi pokušava da (se) umiri. Esencijalna moć pesnika Despića upravo leži u (auto)sugestivnosti koja pomera granice lirskog JA. Mešaju se (menjaju se) naizmenično Onaj Koji Govori i Onaj Kome se Govori. Istovremeno, on umiruje sebe - sadašnjeg i sebe – budućeg, a sve sa namerom da umiri tebe – svagdašnjeg. I to mu polazi za rukom, što samo dodatno pokazuje izuzetnog metodičara u drugim sferama književnog ili umetničkog rada. To nas dalje dovodi do zaključka da ovakav pesnik sa lakoćom barata umetničkim postupkom kome je književnoteorijski najbliža tzv. ,,prstenasta kompozicija“.

Odmah tu je i pesma posvećena majci, Jedna neusnimljena fotografija u kojoj je majka najlepša, laka, vedra kao svila a on najsrećniji dečak. Osećaj za detalj nalazimo na peronu u mnoštvu podslika koje beleži i kojima se raduje fotograf: sat sa poklopljenim kazaljkama, kondukter koji maše palicom i u pištaljku duva; ovde je ukrštaj pokreta i sazvučja (znaka i zvuka); lažni pokret: fotograf ubrzano priča i živahno gestikulira. Osetan je vremenski rascep na subjektivno-objektivno vreme (jedno je vreme u srcu, drugo u glavi – B.Miljković)

U Despićevim pesmama oseća se priča u priči, vidi ram u ramu; on bogato, širokim potezima, sigurnom rukom, oslika prostor na kome će pokazati detalj koji nosi poentu čitavog prikaza. Pokušavajući (svaki put uporno, iznova) da popuni taj prostor ( koji je nekada sveden na dan, a nekada je to tanka međica između dva prostora – NEKAD i SAD) njegovi se kadrovi vezuju i nadovezuju kao u umetničkim filmovima. Akcenat nose glagoli nemicanja: stojiš, gledaš, jesi....Sad si u novom gradu/ stojiš/.....gledaš .../ prazne zajedničke terasice...Nutrina je poluispražnjena, otuda težnja da se ona popuni sa druge strane kože.

Usamljenost kao jedan od lajtmotiva ponavlja se i nosiva je kroz sugestivno šaptanje na uvo čitaoca u kome se meškolji dezorijentisano lirsko JA. Ni novi grad, ni nova leta, ni beline stolnjaka, ni svečanost trenutka, ne mogu nadomestiti ono iskidano, otrgnutu ruku iz ručice, oca koji čeka na kraju drvoreda, majku koja je srećna na nepostojećoj fotografiji, tamni vilajet iz očiju napuštenog psa  pred oluju. Ponekad sva očekivanja i nade u pomak, u dalji korak, u ljubav, prihvatanje, izbledi i izda: Nema dece/ sam si /odustaješ od igre/ lopta ostaje u žbunju,/ trn u lopti/ Jasno je da trn u lopti simbolizuje suvi ostatak u (al)hemijskoj reakciji pokušaja da se stvori (ostvari) ljubav. To je nešto što zauvek ostaje da peče i seče ponad leve strane grudi. Jedno bodljikavo detinjstvo zauvek zamrznuto u slici, u kadru, u pokušaju da se (z)bude.

Lirski subjekat (vođen veštom rukom pesnika) često posegne za suprotnim od onoga čemu se čitalac nada: ne ideš gore...silaziš  stepenicama desno/ u podrum/ u svežinu memle (u pesmi Mladunče u ulici Albera Tome) preplićući metaforu, kontrast i oksimoron.

Na sve načine, uprkos naizgled statičnim motivima, pokreta ima; planovi idu gore-dole, levo-desno, napred-nazad i tu je dinamika ove poezije. Pesnik Despić je izuzetan posmatrač; u tmini podruma, mačka prenosi mladunče. Sišli smo duboko, u mračni podrum, ali tamo nas čeka život, majčinska toplina i žrtva kao poenta i smisao življenja, ugriz na vratu mačeta pokazuje kako ne boli sve što je ujed, niti pak miluje sve što je dodir.

U majčinom pogledu/ svaki put ugledaš/ ta dva sjaja/ i siguran si...//da negde na telu postoje brižni ugrizi...Silaskom u tamni vilajet, ,,sišli smo s uma u sjajan dan“ (Pandurović).

Iako slika dominira ponekad, nije sve u olfaktornom; sreću se zadivljujući taktilni momenti o čemu , između ostalih, svedoči i pesma Dečak iz vode ( opet ogledajuća površina!) :crno puce jezikom ga obrćeš i kotrljaš između nepca i zuba/ opet, naizgled, trenutna statika iz koje jurne konteplativno ( pomalo samoironično): danas te elementi vole/ i svet je prema tebi brižan/ a juče te more odbacilo i žigosalo meduzom/ lirski subjekat prislanja školjku iz morske plave dubine na uvo i očekuje izmirenost ( Sa sobom? Prošlošću?) i zagrljaj ( taj besplatni a besceni pokaz ljubavi). Boje upotrebljene u oslikavanju takvih težnji su plavi reljefni cvetovi na naninoj haljini, zeleni san, plave dubine....Tu su beskrajni plavi krugovi Despićeve poezije, njegova Plava ptica.

Zarobljeni svetleći gradovi u radijskoj kutiji obećavaju sve ono što je Grad detinjstva uskratio; zasvetli katkad uspomena na detinjstvo uhvaćena u ramove starih porodičnih fotografija (opet ram u ramu!) ; junak iz logora u Nirnbergu, ali bez prilike da njiše unuka na krilu. Ornamentika pirotskog ćilima (Pesma, tkanje), nana nastavnica tkanja, cvetnih kućnih haljina vizuelno nas ušuškava šaputajući poetsku nit ovoga pesnika vešto upletenu u sledeće stihove, jer i :

 ...dan-danas zaneseno zađeš/ i izvlačiš niti poput pelcera/ za svoj ručni rad/ i tkaš /stih po stih/ svoje pesničke šare/ protiv uroka/

U pesmi Dečak u iznošenom džemperu zatičemo najpre, jednolinijsku  (horizontalnu) kretnju po šinama; u vozu dečak sedi u krilu očevom, iznad sedišta su fotografije nepoznatih gradova – opet daljine postaju visine i obratno ( vertikalna kretnja!). Odraz na staklu u vagonu sugeriše još jednom ogledalo (mimoilazak JA i ON forme), okretanje planova: subjekat postaje objekat; dečak u polju (privremeni subjekat) maše vozu, a dečak iz voza  (privremeni objekat koji je na početku subjekat!) ne uzvraća. Potom ovaj iz polja nastavlja svoju igru i zamišlja sebe kako iz voza maše usamljenoj deci ( stapanje subjekta i objekta, postaju jedno) i opet samoća, lajt-motiv, još jednom opisan krug u krugu. Samoća je sa obe strane stakla, sa obe strane odraza. Lirski subjekat sepita da li su saputnici (ovi iz voza ili ovi iz života?) ikada pomislili na plavog dečaka koji zamišljen gleda kroz prozor kao da su tamo negde/ sve njegove čežnje. Međutim, ne sve, već jedna i to najveća, nije tamo, već ovde, sa ove strane prozora –krilo očevo i dečakova potpuna predanost njemu.

Ram se usitnjava; lift sećanja silazi dublje, razgrću se slojevi podsvesti: lirski subjekat sada ima pet godina; kontrastom naslikan postament – tepih sa crnim i teget šarama, naspram njega luster svetlozelen. Vreme se dodatno usporav kroz sliku tračka svetlosti u kome čestice lete usporeno. Ovde pesnik prošapuće na uvo čitaoca sa značajem dramske peripetije:

Da li si završio igru/ dečače/ da li si ikada uspeo da izađeš/ iz omiljenog autića/ koji je putujući ka imaginarnom odredištu/ neprimetno prešao preko ruba/  i ovde je potka čitavoga proputovanja: retorsko pitanje koje svako od nas treba postaviti sebi. Istančan osećaj za dramsko pronalazimo u istoj pesmi gde se zalutali autić sudara sa zaboravljenim klikerom pod ormanom  od orahovine. Po principu zakonitosti dramske radnje, pesnik opravdava zalutalost klikera u ranijoj slici ( ako puška visi o klin u prvom činu, do petoga će opaliti).

U pesmi Ograda u Stevana Musića otkrivamo šta je to što zapravo nedostaje u čitavoj slagalici sećanja: nije dodir ograde već miris ulja koje je naneseno zaštite radi. Osećaj zaštićenosti i jeste ono što nedostaje najviše. Tu je miris koji vraća u detinjstvo koje se vešto krije iza kvartova u novom gradu, godinama daleko od drvenih kućica i žmirka na prolaznike pozivajući na sećanje. Sve što ti treba, dragi, čitaoče, jeste da:

Udahneš/ još jednom/ početak sveta/ za jednog dečaka/ duboko/ duboko/ ovim poslednjim,  sugeriše pokretanje poetskog lifta i poziva recipijenta na veći zagrižaj, jači zaveslaj, dublji upliv i zaranjanje ,, ispod stiha“ kako i nagoveštava novi ciklus.

Pesma Udica nosi pitanje poetskog stvaranja: premda ne znaš unapred/ kakvu ćeš uspomenu izvući/ i šta će se zakačiti/ za udicu tvojih stihova/ pesnik ponovo rovari po sećanju, no iznenada opet iskoči slika zamrznutog zlatiborskog jezera ( toponimi se ponavljaju u pesmama) što iznova upućuje na kružno  komponovanje kome jeste za cilj da istakne ponovljivost borbi na frontu nutrine. Otkrića nema, pukne tanka površ po kojoj biće kliza i tada: Uz zvuk pucanja/ propao do pojasa/ i nakratko ostao zaglavljen/ u procepu/ 

Slike koje pesnik ređa u svojim pesmama ne mogu se birati, same se biraju i prodiru u stih, saznajemo iz pesme Opiljak.

Ono pitanje koje je do malopre bilo retorsko, sada dobija odgovor: neki iščezli fragment/ iz sna/ ili davno potisnutu/ ljubavnu traumu/ što doziva iz sećanja/ ali tvoje je da je/ olovkom iščeprkaš/. Eto odgovora šta je zadatak-ulov pesnikov. Videti vidljivo (tragove i putanje) a prepoznati nevidljivo (znak želje i ritual udvaranja); maknuti se sa  mrtve tačke, ne biti ukočenik na kiši koji prividno miruje dok u njemu vri ( para izbija iz njegovih nozdrva). Šta je najveća želja i potreba savremenog čoveka/pesnika? Voleo bi da i tvoja pesma ima onu posebnu  moć da se ne zadrži samo na  na površnim tragovima već da propadne /pronašavši potisnutu strast /zagubljenu sliku ili skriveni dodir ruke /ispod beline svečanog stolnjaka.

Pitanje stvaralačkog procesa na relaciji Pesnik- Pesma dalje je u informatičko-medicinskome domenu, stvaranje sliči kakvom poremećaju (pesma Poremećaj):

Postaješ prototip/novog poremećaja/ čija definicija glasi/ padavica u tekst ili/ kratak strmoglav u svet fikcije/ kad čitalački doživljaj/ preuzme kontrolu/ nad voljnim radnjama/...to kratko vrtoglavo stanje/ ume da te posedne / na kratko/

Lirski subjekat-tražitelj smisla i celine, sliči Pekićevom Ikaru Gubelkijanu u pesmi Tihi preobražaji: od ugla posmatranja zavisi sa koje strane stakla smo, sa koje strane ogledala ili vodene površine: skok ispod neba kao polet ili sunovrat dalje, postavlja se pitanje: šta dalje? Šta ako tada privučeš nečiju pažnju/ i završiš / u tuđoj pesmi? Ovde i Pesma igra ulogu ogledala; šta ako Pesnik ostane zarobljenik Pesme, i to tuđe? Biti rob Poezije?

 Traganje se mora nastaviti; Čitalac tu ima ulogu preseka dveju strana ogledala, on je taj koji odlučuje, učitava, doslikava, onak koji kaže hop, onaj koji kaže sad. Čitalac mora da svojom intuicijom otkrije jezik nežnije puti.

Poslednja celina/ciklus u knjizi nosi naziv VIDEO SI. U prvome, koji je naslovljen AUTOHIPNOZA, putujemo uporedo sa lirskim subjektom i lovimo skršene parčiće slike. U drugome ciklusu idemo još dublje ispod slike, prokopavamo reči ISPOD STIHA i tu počinje ređanje pronađenih krhotina. Ovde, kada smo sve poređali, moramo dobiti novo ogledalo, novu površinu u kojoj ćemo (se) ogledati. Dakle, tri sloja, tri dubine, triput rečeno SAD, triput pozvani na HOP.

U ovom trećem ciklusu, pesnik nastavlja sa kontrastnim sučeljavanjem hronotopa i detalja: ovde-tamo, onda-sada, soba-ulica, belina čaršava-sivilo zime, itd. Znalački i studiozno zagleda svaku boru i pukotinu makrosveta : ogrubela koža na ruci od klikeranja, pretovarena pčela koja pada na vreli asfalt i spoznaje tamnu stranu žudnje; barica koja je maketa mora u oluji sa opušcima i grančicama...

Sa nestajanjem svičevog svetla, tuli se i svetlost detinjstva; nema male, crvene vatrice koja je tu, a ne žari. Svuda unaokolo priroda se stapa sa nutrinom posmatrača, kiša, vetar, kišobrani izleću iz ruku, napušteni ljubimac prolazi a potom, sve se (prividno ) smiruje, osim užasa koji je duboko pohranjen u očima psa. Na samom kraju ove zbirke nailazimo na pesme Drob i Ti čekaš svoj red koje motivski mogu navesti čitaoca da promisli o kakvom pesimističkom poimanju stvarnosti. Međutim, treba pogledati bolje: pesma o golubu upućuje na zapitanost o položaju, svrsi i smislu čoveka (i umetnika) u današnjem društvu; boje jesu upečatljivije, prizori jesu šokantniji, ali sve u cilju ostavljanja utiska kako bismo se pokrenuli na P(r)omisao.

Poslednja pesma Ti čekaš svoj red bi istovremeno mogla i da otpočinje novi krug, ili da još jednom okrene čitaoca na novo čitanje (prstenasto komponovanje). Ovde sve podseća na detinjstvo, na ulazak u bolničku sobu sa pomorandžama dok se u pozadini razlivaju majčini jecaji...dans, pogled na epruvetu u koju se sliva krv iz vene podseća ga na smrt berača pamuka, na belim cvetovima on vidi crvene kaplje. Upravo je ova pesma dokaz za optimizam u ono nanovo spojeno slomljeno ogledalo: priđimo i zagledajmo se i videćemo.

Pritisni cvet pamuka na crvenu kap/ nežno/ ti čekaš svoj red/

Onaj koji ima oko – neka vidi, onaj koji ima uvo – neka čuje Šaptača iz ove knjige; neka se zamene subjekat i objekat, neka Dečak i Čovek zamene svoja mesta. Kad kažem sad počinje trampa:

Sad!

U Stalaću, 28. januara 2022.g.

PODELITE OVAJ TEKST NA: