Морзеова азбука у сломљеном огледалу

О књизи ,,Аутохипноза“ Ђорђа Деспића

Проф. Љиљана Павловић Ћирић 

Најновија књига поезије Ђорђа Деспића доноси нове углове приступа савременој српској поезији; аутор се у овој песничкој књизи поиграва плановима (временским и  просторним, као  и плановима лирског субјекта) на један миран, безгласан начин. Међутим, ово је привид, јер баш тај унутарњи глас најјасније и најјаче се чује, одјекује надалеко. Овакав начин подсећа на Фокнерово дело ,,Бука и бес“ где се читалац мора својски потрудити да докучи угао причања, гледања, доживљавања и да ухвати глас испуштен као крик према унутра. Књига би се још могла звати и Глувило, под условом да читалац буде откривалац Морзеових симбола на крхотинама сломљеног огледала детињства.

Оно што чини драж овога писања јесте изузетна сугестивност садржана у самом поступку који песник користи; има се утисак да сасвим зналачки, а опет ненаметљиво, песник шапуће своје стихове на уво читаоца, остављајући му простора и времена (кроз мноштво планова) да сам дограђује и докомпонује. Песник-Шаптач не гласноговори, нема бусања нити шареноликог вашарења пред очима читаоца; он је искрен у поезији, затурен тражитељ сребрног огледала, ванредан методик коме није за циљ да (се) показује, већ да заједничким снагама са читаоцем, дође до наука.

На самом почетку књиге наилазимо на песму Кад кажем сад која је синтаксички  поетоним откинут из хипнозе у медицинском смислу, а која има посвету оцу. Позиција оца (утврђеног, коренског принципа) мења се из перспективе лирског субјекта. Сећање на њега клизи од једне до друге стране дрвореда, на релацији дете-отац. Убрзано дисање лирски субјекат смирује стиховима диши/диши/ ..то је било давно/ што значи да је велика траума, много јака од које се грчи тело. Сусрет са оцем наставља праволинијску кретњу оборене главе јунака, ход без подигнутог погледа. Небо се не види. На плочнику, под ногама, недовршено бледо срце нацртано кредом која је у маленој шаци и измрвљена ( дакле, на заборав свака нада да ће се довршити срце, заокружити љубав). Ту срећемо стихове крик не можеш више да одлажеш/ пусти га нек одјекне. И тај крик одјекује кроз целу књигу.

Трипут планирано, а двапут изговорено сад, неочекивано и сасвим изненада, пред читаоца је стављено на располагање. Такво сад тресне и пљесне ( као рукама, подстрекно, на јуриш). Читалац је у овом лажном сад (које тек треба открити и дефинисати) стављен пред свршен чин. Та реч, адреналинска висија и визија, нагони читаоца на праинстинктивни принцип у бићу који гласи ,,бори се или бежи“. Борба лирскога субјекта није окончана, води се на више фронтова/планова бића и подсвести. Преплићу се временско-просторне дистанце ума, између којих је линија танка и једва померљива (помирљива). Кад трећи,  последњи пут, читалац очекује да чује сад, то се не деси, што значи да није дошло до састављања. Мора се ићи даље, дубље.

Стихови Летњи је дан, бистар као златни поток пресецају овакву слику; антитеза је више него намерна: дубоко, у бићу лирскога субјекта, ништа не сјаји, иако је лето; израња зазор од клешта ракових који тамни и додатно засеца ову слику. Осетан је страх од сечења, пресека, прекида и растављања. Надаље у песми покушава да (се) умири. Есенцијална моћ песника Деспића управо лежи у (ауто)сугестивности која помера границе лирског ЈА. Мешају се (мењају се) наизменично Онај Који Говори и Онај Коме се Говори. Истовремено, он умирује себе - садашњег и себе – будућег, а све са намером да умири тебе – свагдашњег. И то му полази за руком, што само додатно показује изузетног методичара у другим сферама књижевног или уметничког рада. То нас даље доводи до закључка да овакав песник са лакоћом барата уметничким поступком коме је књижевнотеоријски најближа тзв. ,,прстенаста композиција“.

Одмах ту је и песма посвећена мајци, Једна неуснимљена фотографија у којој је мајка најлепша, лака, ведра као свила а он најсрећнији дечак. Осећај за детаљ налазимо на перону у мноштву подслика које бележи и којима се радује фотограф: сат са поклопљеним казаљкама, кондуктер који маше палицом и у пиштаљку дува; овде је укрштај покрета и сазвучја (знака и звука); лажни покрет: фотограф убрзано прича и живахно гестикулира. Осетан је временски расцеп на субјективно-објективно време (једно је време у срцу, друго у глави – Б.Миљковић)

У Деспићевим песмама осећа се прича у причи, види рам у раму; он богато, широким потезима, сигурном руком, ослика простор на коме ће показати детаљ који носи поенту читавог приказа. Покушавајући (сваки пут упорно, изнова) да попуни тај простор ( који је некада сведен на дан, а некада је то танка међица између два простора – НЕКАД и САД) његови се кадрови везују и надовезују као у уметничким филмовима. Акценат носе глаголи немицања: стојиш, гледаш, јеси....Сад си у новом граду/ стојиш/.....гледаш .../ празне заједничке терасице...Нутрина је полуиспражњена, отуда тежња да се она попуни са друге стране коже.

Усамљеност као један од лајтмотива понавља се и носива је кроз сугестивно шаптање на уво читаоца у коме се мешкољи дезоријентисано лирско ЈА. Ни нови град, ни нова лета, ни белине столњака, ни свечаност тренутка, не могу надоместити оно искидано, отргнуту руку из ручице, оца који чека на крају дрвореда, мајку која је срећна на непостојећој фотографији, тамни вилајет из очију напуштеног пса  пред олују. Понекад сва очекивања и наде у помак, у даљи корак, у љубав, прихватање, избледи и изда: Нема деце/ сам си /одустајеш од игре/ лопта остаје у жбуњу,/ трн у лопти/ Јасно је да трн у лопти симболизује суви остатак у (ал)хемијској реакцији покушаја да се створи (оствари) љубав. То је нешто што заувек остаје да пече и сече понад леве стране груди. Једно бодљикаво детињство заувек замрзнуто у слици, у кадру, у покушају да се (з)буде.

Лирски субјекат (вођен вештом руком песника) често посегне за супротним од онога чему се читалац нада: не идеш горе...силазиш  степеницама десно/ у подрум/ у свежину мемле (у песми Младунче у улици Албера Томе) преплићући метафору, контраст и оксиморон.

На све начине, упркос наизглед статичним мотивима, покрета има; планови иду горе-доле, лево-десно, напред-назад и ту је динамика ове поезије. Песник Деспић је изузетан посматрач; у тмини подрума, мачка преноси младунче. Сишли смо дубоко, у мрачни подрум, али тамо нас чека живот, мајчинска топлина и жртва као поента и смисао живљења, угриз на врату мачета показује како не боли све што је ујед, нити пак милује све што је додир.

У мајчином погледу/ сваки пут угледаш/ та два сјаја/ и сигуран си...//да негде на телу постоје брижни угризи...Силаском у тамни вилајет, ,,сишли смо с ума у сјајан дан“ (Пандуровић).

Иако слика доминира понекад, није све у олфакторном; срећу се задивљујући тактилни моменти о чему , између осталих, сведочи и песма Дечак из воде ( опет огледајућа површина!) :црно пуце језиком га обрћеш и котрљаш између непца и зуба/ опет, наизглед, тренутна статика из које јурне контеплативно ( помало самоиронично): данас те елементи воле/ и свет је према теби брижан/ а јуче те море одбацило и жигосало медузом/ лирски субјекат прислања шкољку из морске плаве дубине на уво и очекује измиреност ( Са собом? Прошлошћу?) и загрљај ( тај бесплатни а бесцени показ љубави). Боје употребљене у осликавању таквих тежњи су плави рељефни цветови на наниној хаљини, зелени сан, плаве дубине....Ту су бескрајни плави кругови Деспићеве поезије, његова Плава птица.

Заробљени светлећи градови у радијској кутији обећавају све оно што је Град детињства ускратио; засветли каткад успомена на детињство ухваћена у рамове старих породичних фотографија (опет рам у раму!) ; јунак из логора у Нирнбергу, али без прилике да њише унука на крилу. Орнаментика пиротског ћилима (Песма, ткање), нана наставница ткања, цветних кућних хаљина визуелно нас ушушкава шапутајући поетску нит овога песника вешто уплетену у следеће стихове, јер и :

 ...дан-данас занесено зађеш/ и извлачиш нити попут пелцера/ за свој ручни рад/ и ткаш /стих по стих/ своје песничке шаре/ против урока/

У песми Дечак у изношеном џемперу затичемо најпре, једнолинијску  (хоризонталну) кретњу по шинама; у возу дечак седи у крилу очевом, изнад седишта су фотографије непознатих градова – опет даљине постају висине и обратно ( вертикална кретња!). Одраз на стаклу у вагону сугерише још једном огледало (мимоилазак ЈА и ОН форме), окретање планова: субјекат постаје објекат; дечак у пољу (привремени субјекат) маше возу, а дечак из воза  (привремени објекат који је на почетку субјекат!) не узвраћа. Потом овај из поља наставља своју игру и замишља себе како из воза маше усамљеној деци ( стапање субјекта и објекта, постају једно) и опет самоћа, лајт-мотив, још једном описан круг у кругу. Самоћа је са обе стране стакла, са обе стране одраза. Лирски субјекат сепита да ли су сапутници (ови из воза или ови из живота?) икада помислили на плавог дечака који замишљен гледа кроз прозор као да су тамо негде/ све његове чежње. Међутим, не све, већ једна и то највећа, није тамо, већ овде, са ове стране прозора –крило очево и дечакова потпуна преданост њему.

Рам се уситњава; лифт сећања силази дубље, разгрћу се слојеви подсвести: лирски субјекат сада има пет година; контрастом насликан постамент – тепих са црним и тегет шарама, наспрам њега лустер светлозелен. Време се додатно успорав кроз слику трачка светлости у коме честице лете успорено. Овде песник прошапуће на уво читаоца са значајем драмске перипетије:

Да ли си завршио игру/ дечаче/ да ли си икада успео да изађеш/ из омиљеног аутића/ који је путујући ка имагинарном одредишту/ неприметно прешао преко руба/  и овде је потка читавога пропутовања: реторско питање које свако од нас треба поставити себи. Истанчан осећај за драмско проналазимо у истој песми где се залутали аутић судара са заборављеним кликером под орманом  од ораховине. По принципу законитости драмске радње, песник оправдава залуталост кликера у ранијој слици ( ако пушка виси о клин у првом чину, до петога ће опалити).

У песми Ограда у Стевана Мусића откривамо шта је то што заправо недостаје у читавој слагалици сећања: није додир ограде већ мирис уља које је нанесено заштите ради. Осећај заштићености и јесте оно што недостаје највише. Ту је мирис који враћа у детињство које се вешто крије иза квартова у новом граду, годинама далеко од дрвених кућица и жмирка на пролазнике позивајући на сећање. Све што ти треба, драги, читаоче, јесте да:

Удахнеш/ још једном/ почетак света/ за једног дечака/ дубоко/ дубоко/ овим последњим,  сугерише покретање поетског лифта и позива реципијента на већи загрижај, јачи завеслај, дубљи уплив и зарањање ,, испод стиха“ како и наговештава нови циклус.

Песма Удица носи питање поетског стварања: премда не знаш унапред/ какву ћеш успомену извући/ и шта ће се закачити/ за удицу твојих стихова/ песник поново ровари по сећању, но изненада опет искочи слика замрзнутог златиборског језера ( топоними се понављају у песмама) што изнова упућује на кружно  компоновање коме јесте за циљ да истакне поновљивост борби на фронту нутрине. Открића нема, пукне танка површ по којој биће клиза и тада: Уз звук пуцања/ пропао до појаса/ и накратко остао заглављен/ у процепу/ 

Слике које песник ређа у својим песмама не могу се бирати, саме се бирају и продиру у стих, сазнајемо из песме Опиљак.

Оно питање које је до малопре било реторско, сада добија одговор: неки ишчезли фрагмент/ из сна/ или давно потиснуту/ љубавну трауму/ што дозива из сећања/ али твоје је да је/ оловком ишчепркаш/. Ето одговора шта је задатак-улов песников. Видети видљиво (трагове и путање) а препознати невидљиво (знак жеље и ритуал удварања); макнути се са  мртве тачке, не бити укоченик на киши који привидно мирује док у њему ври ( пара избија из његових ноздрва). Шта је највећа жеља и потреба савременог човека/песника? Волео би да и твоја песма има ону посебну  моћ да се не задржи само на  на површним траговима већ да пропадне /пронашавши потиснуту страст /загубљену слику или скривени додир руке /испод белине свечаног столњака.

Питање стваралачког процеса на релацији Песник- Песма даље је у информатичко-медицинскоме домену, стварање сличи каквом поремећају (песма Поремећај):

Постајеш прототип/новог поремећаја/ чија дефиниција гласи/ падавица у текст или/ кратак стрмоглав у свет фикције/ кад читалачки доживљај/ преузме контролу/ над вољним радњама/...то кратко вртоглаво стање/ уме да те поседне / на кратко/

Лирски субјекат-тражитељ смисла и целине, сличи Пекићевом Икару Губелкијану у песми Тихи преображаји: од угла посматрања зависи са које стране стакла смо, са које стране огледала или водене површине: скок испод неба као полет или суноврат даље, поставља се питање: шта даље? Шта ако тада привучеш нечију пажњу/ и завршиш / у туђој песми? Овде и Песма игра улогу огледала; шта ако Песник остане заробљеник Песме, и то туђе? Бити роб Поезије?

 Трагање се мора наставити; Читалац ту има улогу пресека двеју страна огледала, он је тај који одлучује, учитава, досликава, онак који каже хоп, онај који каже сад. Читалац мора да својом интуицијом открије језик нежније пути.

Последња целина/циклус у књизи носи назив ВИДЕО СИ. У првоме, који је насловљен АУТОХИПНОЗА, путујемо упоредо са лирским субјектом и ловимо скршене парчиће слике. У другоме циклусу идемо још дубље испод слике, прокопавамо речи ИСПОД СТИХА и ту почиње ређање пронађених крхотина. Овде, када смо све поређали, морамо добити ново огледало, нову површину у којој ћемо (се) огледати. Дакле, три слоја, три дубине, трипут речено САД, трипут позвани на ХОП.

У овом трећем циклусу, песник наставља са контрастним сучељавањем хронотопа и детаља: овде-тамо, онда-сада, соба-улица, белина чаршава-сивило зиме, итд. Зналачки и студиозно загледа сваку бору и пукотину макросвета : огрубела кожа на руци од кликерања, претоварена пчела која пада на врели асфалт и спознаје тамну страну жудње; барица која је макета мора у олуји са опушцима и гранчицама...

Са нестајањем свичевог светла, тули се и светлост детињства; нема мале, црвене ватрице која је ту, а не жари. Свуда унаоколо природа се стапа са нутрином посматрача, киша, ветар, кишобрани излећу из руку, напуштени љубимац пролази а потом, све се (привидно ) смирује, осим ужаса који је дубоко похрањен у очима пса. На самом крају ове збирке наилазимо на песме Дроб и Ти чекаш свој ред које мотивски могу навести читаоца да промисли о каквом песимистичком поимању стварности. Међутим, треба погледати боље: песма о голубу упућује на запитаност о положају, сврси и смислу човека (и уметника) у данашњем друштву; боје јесу упечатљивије, призори јесу шокантнији, али све у циљу остављања утиска како бисмо се покренули на П(р)омисао.

Последња песма Ти чекаш свој ред би истовремено могла и да отпочиње нови круг, или да још једном окрене читаоца на ново читање (прстенасто компоновање). Овде све подсећа на детињство, на улазак у болничку собу са поморанџама док се у позадини разливају мајчини јецаји...данс, поглед на епрувету у коју се слива крв из вене подсећа га на смрт берача памука, на белим цветовима он види црвене капље. Управо је ова песма доказ за оптимизам у оно наново спојено сломљено огледало: приђимо и загледајмо се и видећемо.

Притисни цвет памука на црвену кап/ нежно/ ти чекаш свој ред/

Онај који има око – нека види, онај који има уво – нека чује Шаптача из ове књиге; нека се замене субјекат и објекат, нека Дечак и Човек замене своја места. Кад кажем сад почиње трампа:

Сад!

У Сталаћу, 28. јануара 2022.г.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: