ŠLjIVE MOG DETINjSTVA
Sunce se pomaljalo tamo daleko na kraju asfaltnog puta punog zakrpljenih rupa.
Uz samu bankinu rasle su jele. Bile su prepune snega. Oklembešene grane kao da su htele leći da odmore na zemlju ali je nikako nisu mogle dotaći. Prljav sneg pomešan sa rizlom bio je uz samu ivicu kao kakav zabran između civilizacije i netaknute prirode. Išli smo malim iznajmljenim autom ka Suncu.
"Marina, prestani da jedeš te šljive", reče majka "Povraćaćeš!", pretila je.
Meni su se koštice topile u ustima i krišom sam ih uvijala u salvetu. Što mi je više branila to su mi se više jele. Zaspala sam sita.
Probudila me je užasna muka i krkljanje stomaka.
"Eto, znala sam!!!", ciknula je majka.
Nije mi bilo do pridika, jedva sam čekala da izađem iz auta. Znoj me je oblivao i vrtelo mi se u glavi.
Morali smo napraviti veću pauzu i srećom naišli smo na hotel u kom su moji roditelji iznajmili sobu. Zaspala sam odmah i kao da sam imala temperaturu, buncala sam u snu.
"Od tad ne jedem šljive. Čak ni džem!", rekoh poslužitelju koji je odsutno klimao glavom naviknut na razne ljude.
"Dobro je da se sećate toga, bilo je pretpostavljam, davno!" reče onako usput.
"Jeste", klimnuh glavom "Sutra slavim osamdeseti rođendan, dolaze mi ćerke!"
Čula sam ga posle kako sa sestrom u domu priča....
"Ne seća se šta je bilo juče, a seća se nekakvih šljiva, smešno!!"
Osmehnula sam se u svojoj demenciji, on ne zna da je sećanje selektivno. Pamtim ono što ne želim da zaboravim a ne sećam se jučerašnjeg dana jer želim da ga zaboravim. I juče su mi nudili džem od šljiva!
