ШЉИВЕ МОГ ДЕТИЊСТВА
Сунце се помаљало тамо далеко на крају асфалтног пута пуног закрпљених рупа.
Уз саму банкину расле су јеле. Биле су препуне снега. Оклембешене гране као да су хтеле лећи да одморе на земљу али је никако нису могле дотаћи. Прљав снег помешан са ризлом био је уз саму ивицу као какав забран између цивилизације и нетакнуте природе. Ишли смо малим изнајмљеним аутом ка Сунцу.
"Марина, престани да једеш те шљиве", рече мајка "Повраћаћеш!", претила је.
Мени су се коштице топиле у устима и кришом сам их увијала у салвету. Што ми је више бранила то су ми се више јеле. Заспала сам сита.
Пробудила ме је ужасна мука и кркљање стомака.
"Ето, знала сам!!!", цикнула је мајка.
Није ми било до придика, једва сам чекала да изађем из аута. Зној ме је обливао и вртело ми се у глави.
Морали смо направити већу паузу и срећом наишли смо на хотел у ком су моји родитељи изнајмили собу. Заспала сам одмах и као да сам имала температуру, бунцала сам у сну.
"Од тад не једем шљиве. Чак ни џем!", рекох послужитељу који је одсутно климао главом навикнут на разне људе.
"Добро је да се сећате тога, било је претпостављам, давно!" рече онако успут.
"Јесте", климнух главом "Сутра славим осамдесети рођендан, долазе ми ћерке!"
Чула сам га после како са сестром у дому прича....
"Не сећа се шта је било јуче, а сећа се некаквих шљива, смешно!!"
Осмехнула сам се у својој деменцији, он не зна да је сећање селективно. Памтим оно што не желим да заборавим а не сећам се јучерашњег дана јер желим да га заборавим. И јуче су ми нудили џем од шљива!
