detalj slike: KRK Art dizajn

Zmajeva nagrada za Kafkino matursko odelo

Pesnik Miroslav Aleksić u književnosti se javio sredinom osamdesetih godina prošlog veka zbirkom poezijeZigurat. Potom su usledile knjigePopik ili čug, Nema voda, Oskudno vreme, Arapski kapričo i druge. Njegovi radovi su zastupljeni u više od dvadeset antologija i izbora poezije. Dobitnik je nagrade Lenkin prsten i Pečat varoši sremskokarlovačke.Aktuelni je dobitnik Zmajeve nagrade za knjigu Kafkino matursko odelo.

Ovo značajno priznanje bilo je povod za razgovor sa pesnikom koji je govorio o savremenoj književnosti i pesničkim počecima.

Мирослав Алексић - песник

Književna radionica Kordun, razgovarala, Branka Selaković - 25,2.2022. Beograd

-Pre nekoliko dana uručena vam je Zmajeva nagrada za knjigu Kafkino matursko odelo. Šta vama znači ovo priznanje?

To  je najčešće pitanje koje mi se ovih dana postavlja. I neće mi biti problem da opet kažem da je za mene Zmajeva nagrada nešto više od obične književne nagrade. Pesnik je već dovoljno nagrađen time što mu je Bog dao dara da svet može da posmatra drugačije i da samu esenciju tog doživljaja sveta može da obuče u reči i sačuva. Pesme su odrazi specifičnih stanja duha. Veće nagrade od samog kreativnog čina stvaranja pesme nema. Ali, pesnik je i društveno biće i svakako da za njega književne nagrade predstavljaju važnu potvrdu prepoznatljivosti njegovog dela u mnoštvu stvaralaca. Posebna je čast kada nagrada ima tako dugu i svetlu tradiciju i kad iza nje, kao u slučaju Zmajeve nagrade, stoji naša najstarija kulturna i naučna institucija – Matica srpska.

Змајеву награду Матице српске, најзначајнију песничку награду и најдуговечније српско књижевно признање, које се додељује од 1953. добио је новосадски песник Мирослав Алексић за збирку “Кафкино матурско одело” објављену у издавачкој кући “Православна реч”.

-Godinama ste aktivni na našoj književnoj sceni i stoga možete temeljno da je sagledate. Kakvo je vaše mišljenje o trenutnom stanju u književnosti i kulturi uopšte?

Sve je drugačije nego u vreme kada sam počeo da objavljujem, a  bilo je to polovinom osamedesetih godina prošlog veka. Tada je bilo mnogo više dobrih časopisa i velikih književnih manifestacija. Književni život je bio mnogo razvijeniji. Standardi u vrednovanju bili su stroži. Recenzenti su bili zapravo žiranti. Oni bi snosili odogovornost za sve nepodobno što bi vaše objavljeno delo moglo da izazove. To su uglavnom bili pisci od formata i ugleda. Danas dva mlada pesnika ili pesnikinje pišu jedno drugom recenzije. Kao da se to mora. Mnogo se objavljuje. Razvile su se i te štamparske tehnologije koje u digitalnoj štampi začas izbace stotinak primeraka neke zbirke pesama. A nekad ste morali kao mlad pesnik danima da pijete sa meterima i slovoslagačima, u štamparijama u tzv. visokoj štampi gde je sve imalo težak miris olova, da biste ispratili tehnološki proces pravljenja knjige. Uvek je bilo posvećenika, ljudi koji imaju dara i obrazuju se svakodnevno da bi se bavili književnošću, ali i onih koji to rade iz hobija. I danas je tako, s tim što je broj ovih drugih znatno veći. Mi smo narod talentovan za književnost. Zato i danas imamo velike pesnike i odlične prozne pisce.

Nekoliko jugoslovenskih izdavača, naročito srpskih, imalo je u ono vreme fantastične edicije iz oblasti teorije književnosti, filozofije, estetike, sociologije kulture i umetnosti. U tome je prednjačio beogradski NOLIT. Danas je to prava retkost. Veliki izdavači, dakle oni koji vladaju tom scenom u najvećoj meri prodaju prevedenu beletristiku i domaću prozu. To se valjda najviše čita.

Sada imamo više književnih udruženja nego pre, ali to nažalost nije dovelo do boljeg položaja pisaca. Prosto, ako vi smanjujete u školama broj časova srpskog jezika i književnosti, ne možete očekivati da vam se u takvom društvu književnost bolje razvija  ni na jednom nivou. To je zakonomerno. Da se niko ne uvredi, i čast pravim izuzecima, gimnazijalac koji je u dobroj gimnaziji imao četvorku iz srpskohrvatskog jezika bolje je poznavao pravopis od tri četvrtine onih koji se danas predstavljaju kao lektori. Dakle, imamo pad i uprosečavanje.

Što se kulture generalno tiče, ona polako prelazi u digitalnu sferu. Bojim se da je i kod nas sve prisutniji obrazac po kome će seu budućnosti čovek baviti kulturom u svojoj zamračenoj sobi, na internetu, kad se vrati sa posla i iz šopinga. Po mogućnosti da je usamljen. I da ne skida masku ni tada. To je idealan čovek budućnosti s kojim korporacije neće imati problema.

-Svedoci smo da se objavljuje veliki broj knjiga poezije, ali da mnoga dela ostanu neprimetna. Zbog čega je tako i gde je danas mesto poezije?

Veliki broj knjiga poezije ne znači odmah i veliki broj dobrih knjiga poezije. Stvar možda  stoji sasvim dragačije. Za još uvek našu najpoznatiju nagradu za roman godine, pisci konkurišu sa više od dvesta romana. Pre trideset ili četrdeset godina bivalo ih je po pet puta manje u konkurenciji pa je kvalitet bio, da ne budem pretenciozan, makar na današnjem nivou.

Kad je poezija u pitanju, stvar stoji možda još gore. Ne zato što danas svi pišu poeziju, neka pišu, nikom time ne nanose štetu, ali je poetski prostor postao nepregledan. I da imamo više kvalifikovanih i zainteresovanih kritičara, prosto ne bi stigli da sve te knjige pročitaju i da im se posvete. Ušli smo u doba kada se igrani filmovi snimaju mobilnim telefonom, muzika se proizvodi, svira i snima na računarima u kućnoj produkciji, zašto očekujemo da sa knjigama stvar treba da izgleda drugačije. Možda će sve to jednog dana izgledati bolje. Ko preživi, pričaće.

На свечаној додели награде у Матици Српској у Новом Саду присуствовао је и Његова светост Патријарх српски Господин Порфирије

-Urednik ste tribine Savremeni čovek i savremeni svet u Matici srpskoj u Novom Sadu. Od kada postoji tribina i koga ste sve ugostili?

Tribina Savremeni čovek i savremeni svet koju organizuju Matica srpska i Biblioteka Matice srpske i koju već osmu godinu uređujem i vodim jedinstvena je po svom profilu. Glavni urednici su predsednik Matice srpske, Dragan Stanić i upravnik Biblioteke Matice srpske, Selimir Radulović. Do sad je na njoj učestvovalo blizu šezdeset duhovnika, naučnika iz oblasti humanističkih nauka, filozofa, pisaca, glumaca, diplomata, novinara, političkih analitičara. Tema je uvek ista, ali svi učesnici iznose svoje poglede na temu «savremeni čovek i savremeni svet» iz svog ugla. Tako se širi jedna slika koju popunjavaju učesnici od Vladete Jerotića do Divne Vukasnović, od Miloša Kovića do Žarka Trebješanina, od mitropolita Amfilohija do Miroslava Lazanskog, od episkopa Davida Perovića do Ljubiše Ristića, od antropologa Aleksandra Petrovića do Borisa Malagurskog itd. Objavljeno je šest zbornika tribine na više od hiljadu strana ukupno. Pandemija kovid 19 uzela je svoj danak i proredila predavanja, ali smo tribinu i publiku uspeli da sačuvamo. Priznaćete da je u pitanju takva raznovrsnost pogleda kakvu ne možete danas u Srbiji naći više nigde. Ali, upravo je to Matica srpska. Zato je ona jedna, jedinstvena i tako dugovečna.

-A kakav je savremeni čovek-čitalac?

Teško je podvesti savremenog čitaoca pod jednu definiciju. Jedni čitaju standardnu, drugi elektronsku knjigu, jedni idu u biblioteke, drugi uranjaju u more interneta, jedni prate trendove tako što čekaju da se pojave uži izbori za književne nagrade i onda idu redom, drugi čitaju u skladu sa temama koje naše vreme otvara. Sve je to savremeni čitalac. Poznavao sam paore koji su čitali knjigu nedeljno, i to ne makar šta, i profesore književnosti koji nisu čitali ništa i koji nikad nisu posetili nijedan književni program u gradu. Izvesno je da potrošačko društvo u svom zenitu oduzima mnogo vremena za zadovoljenje osnovnih potreba, jer za sve te nove robe i usluge treba raditi i zaraditi. Tako, vremena za čitanje ostaje sve manje. I sve je manje razmene utisaka među ljudima o pročitanom. U Rusiji su  nekad u metrou čitali knjige, sada čitaju elektronske, na tabletima. Kada sam studirao u Beogradu pre oko četrdeset godina, kad god bih došao do stolice u gradskom autobusu, vadio sam iz torbe knjigu i čitao. Nije to ni tada bila česta pojava. Videh jednog dana na Kanarevom brdu jednu devojku ispred sebe koja učini isto. Pitao sam je jesi li Ruskinja, rekla je – Da!

-Naši čitaoci su navikli da intervju otpočnemo ili zatvorimo pričom o umetničkim počecima. Sećate li se svoje prve pesme i kako su izgledali vaši rani koraci u svetu književnosti?

Moje zanimanje za književnost, poeziju pre svega, seže u najranije detinjstvo. Za to imam lepu i zanimljivu pismenu potvrdu.

Naime, u novosadskom Dnevniku od 23. aprila 1965. godine objavljena je vest sa fotografijom dečaka i naslovom Vrbasko čudo od deteta. U tekstu dalje stoji: „Miroslav Aleksić, sin Vrbašana Milosave i Milivoja Aleksića, tek je napunio četiri godine, a zna napamet imena skoro svih evropskih i azijskih državnika, stranih i domaćih pevača zabavnih melodija, kompozicije koje obično pevaju. Mali Miroslav nam je u detalje ispričao „kako je Li Osvald ubio bivšeg predsednika SAD“, tačno zna sve o podvizima kosmonauta, a da ne govorimo kako tečno čita pesme čika Jove Zmaja. Pomislili smo da ih je naučio napamet, ali je Miroslav uzeo novine koje smo mu pružili i – čitao ih isto kao pesmice.“

Kad sam saznao da sam dobio  Zmajevu nagradu, vratio sam se u mislima na svoje početke i na ovaj zanimljiv biografski detalj.

Prve napisane pesme se ne sećam jer je nastala možda u četvrtom razredu osnovne škole, ali se prva pesma koju sam objavio u gimnazijskom listu Mladi dani u vrbaskoj  gimnaziji 1977. godine  našla i u mojoj novoj knjizi izabranih pesama „Travarev naslednik“. To znači da sam vrlo rano došao do nekog svog autentičnog izraza.

Najznačaniji događaj za mene bila je druga nagrada na Festivalu jugoslovenske poezije mladih  1985. godine. Tu nagradu sam dobio meću petsto mladih pesnika koji su svoje pesme poslali iz svih krajeva bivše Jugoslavije, na svim jezicima koji su se u njoj govorili. Odluke je donosio osmočlani žiri koji su činili akademici i značajni pesnici svih nacija. Posle te nagrade usledila je prva knjiga 1986. i tako je krenulo.

PODELITE OVAJ TEKST NA: