детаљ слике: КРК Арт дизајн

Змајева награда за Кафкино матурско одело

Песник Мирослав Алексић у књижевности се јавио средином осамдесетих година прошлог века збирком поезијеЗигурат. Потом су уследиле књигеПопик или чуг, Нема вода, Оскудно време, Арапски капричо и друге. Његови радови су заступљени у више од двадесет антологија и избора поезије. Добитник је награде Ленкин прстен и Печат вароши сремскокарловачке.Актуелни је добитник Змајеве награде за књигу Кафкино матурско одело.

Ово значајно признање било је повод за разговор са песником који је говорио о савременој књижевности и песничким почецима.

Мирослав Алексић - песник

Књижевна радионица Кордун, разговарала, Бранка Селаковић - 25,2.2022. Београд

-Пре неколико дана уручена вам је Змајева награда за књигу Кафкино матурско одело. Шта вамa значи ово признање?

То  је најчешће питање које ми се ових дана поставља. И неће ми бити проблем да опет кажем да је за мене Змајева награда нешто више од обичне књижевне награде. Песник је већ довољно награђен тиме што му је Бог дао дара да свет може да посматра другачије и да саму есенцију тог доживљаја света може да обуче у речи и сачува. Песме су одрази специфичних стања духа. Веће награде од самог креативног чина стварања песме нема. Али, песник је и друштвено биће и свакако да за њега књижевне награде представљају важну потврду препознатљивости његовог дела у мноштву стваралаца. Посебна је част када награда има тако дугу и светлу традицију и кад иза ње, као у случају Змајеве награде, стоји наша најстарија културна и научна институција – Матица српска.

Змајеву награду Матице српске, најзначајнију песничку награду и најдуговечније српско књижевно признање, које се додељује од 1953. добио је новосадски песник Мирослав Алексић за збирку “Кафкино матурско одело” објављену у издавачкој кући “Православна реч”.

-Годинама сте активни на нашој књижевној сцени и стога можете темељно да је сагледате. Какво је ваше мишљење о тренутном стању у књижевности и култури уопште?

Све је другачије него у време када сам почео да објављујем, а  било је то половином осамедесетих година прошлог века. Тада је било много више добрих часописа и великих књижевних манифестација. Књижевни живот је био много развијенији. Стандарди у вредновању били су строжи. Рецензенти су били заправо жиранти. Они би сносили одоговорност за све неподобно што би ваше објављено дело могло да изазове. То су углавном били писци од формата и угледа. Данас два млада песника или песникиње пишу једно другом рецензије. Као да се то мора. Много се објављује. Развиле су се и те штампарске технологије које у дигиталној штампи зачас избаце стотинак примерака неке збирке песама. А некад сте морали као млад песник данима да пијете са метерима и словослагачима, у штампаријама у тзв. високој штампи где је све имало тежак мирис олова, да бисте испратили технолошки процес прављења књиге. Увек је било посвећеника, људи који имају дара и образују се свакодневно да би се бавили књижевношћу, али и оних који то раде из хобија. И данас је тако, с тим што је број ових других знатно већи. Ми смо народ талентован за књижевност. Зато и данас имамо велике песнике и одличне прозне писце.

Неколико југословенских издавача, нарочито српских, имало је у оно време фантастичне едиције из области теорије књижевности, филозофије, естетике, социологије културе и уметности. У томе је предњачио београдски НОЛИТ. Данас је то права реткост. Велики издавачи, дакле они који владају том сценом у највећој мери продају преведену белетристику и домаћу прозу. То се ваљда највише чита.

Сада имамо више књижевних удружења него пре, али то нажалост није довело до бољег положаја писаца. Просто, ако ви смањујете у школама број часова српског језика и књижевности, не можете очекивати да вам се у таквом друштву књижевност боље развија  ни на једном нивоу. То је закономерно. Да се нико не увреди, и част правим изузецима, гимназијалац који је у доброј гимназији имао четворку из српскохрватског језика боље је познавао правопис од три четвртине оних који се данас представљају као лектори. Дакле, имамо пад и упросечавање.

Што се културе генерално тиче, она полако прелази у дигиталну сферу. Бојим се да је и код нас све присутнији образац по коме ће сеу будућности човек бавити културом у својој замраченој соби, на интернету, кад се врати са посла и из шопинга. По могућности да је усамљен. И да не скида маску ни тада. То је идеалан човек будућности с којим корпорације неће имати проблема.

-Сведоци смо да се објављује велики број књига поезије, али да многа дела остану неприметна. Због чега је тако и где је данас место поезије?

Велики број књига поезије не значи одмах и велики број добрих књига поезије. Ствар можда  стоји сасвим драгачије. За још увек нашу најпознатију награду за роман године, писци конкуришу са више од двеста романа. Пре тридесет или четрдесет година бивало их је по пет пута мање у конкуренцији па је квалитет био, да не будем претенциозан, макар на данашњем нивоу.

Кад је поезија у питању, ствар стоји можда још горе. Не зато што данас сви пишу поезију, нека пишу, ником тиме не наносе штету, али је поетски простор постао непрегледан. И да имамо више квалификованих и заинтересованих критичара, просто не би стигли да све те књиге прочитају и да им се посвете. Ушли смо у доба када се играни филмови снимају мобилним телефоном, музика се производи, свира и снима на рачунарима у кућној продукцији, зашто очекујемо да са књигама ствар треба да изгледа другачије. Можда ће све то једног дана изгледати боље. Ко преживи, причаће.

На свечаној додели награде у Матици Српској у Новом Саду присуствовао је и Његова светост Патријарх српски Господин Порфирије

-Уредник сте трибине Савремени човек и савремени свет у Матици српској у Новом Саду. Од када постоји трибина и кога сте све угостили?

Трибина Савремени човек и савремени свет коју организују Матица српска и Библиотека Матице српске и коју већ осму годину уређујем и водим јединствена је по свом профилу. Главни уредници су председник Матице српске, Драган Станић и управник Библиотеке Матице српске, Селимир Радуловић. До сад је на њој учествовало близу шездесет духовника, научника из области хуманистичких наука, филозофа, писаца, глумаца, дипломата, новинара, политичких аналитичара. Тема је увек иста, али сви учесници износе своје погледе на тему «савремени човек и савремени свет» из свог угла. Тако се шири једна слика коју попуњавају учесници од Владете Јеротића до Дивне Вукасновић, од Милоша Ковића до Жарка Требјешанина, од митрополита Амфилохија до Мирослава Лазанског, од епископа Давида Перовића до Љубише Ристића, од антрополога Александра Петровића до Бориса Малагурског итд. Објављено је шест зборника трибине на више од хиљаду страна укупно. Пандемија ковид 19 узела је свој данак и проредила предавања, али смо трибину и публику успели да сачувамо. Признаћете да је у питању таква разноврсност погледа какву не можете данас у Србији наћи више нигде. Али, управо је то Матица српска. Зато је она једна, јединствена и тако дуговечна.

-А какав је савремени човек-читалац?

Тешко је подвести савременог читаоца под једну дефиницију. Једни читају стандардну, други електронску књигу, једни иду у библиотеке, други урањају у море интернета, једни прате трендове тако што чекају да се појаве ужи избори за књижевне награде и онда иду редом, други читају у складу са темама које наше време отвара. Све је то савремени читалац. Познавао сам паоре који су читали књигу недељно, и то не макар шта, и професоре књижевности који нису читали ништа и који никад нису посетили ниједан књижевни програм у граду. Извесно је да потрошачко друштво у свом зениту одузима много времена за задовољење основних потреба, јер за све те нове робе и услуге треба радити и зарадити. Тако, времена за читање остаје све мање. И све је мање размене утисака међу људима о прочитаном. У Русији су  некад у метроу читали књиге, сада читају електронске, на таблетима. Када сам студирао у Београду пре око четрдесет година, кад год бих дошао до столице у градском аутобусу, вадио сам из торбе књигу и читао. Није то ни тада била честа појава. Видех једног дана на Канаревом брду једну девојку испред себе која учини исто. Питао сам је јеси ли Рускиња, рекла је – Да!

-Наши читаоци су навикли да интервју отпочнемо или затворимо причом о уметничким почецима. Сећате ли се своје прве песме и како су изгледали ваши рани кораци у свету књижевности?

Моје занимање за књижевност, поезију пре свега, сеже у најраније детињство. За то имам лепу и занимљиву писмену потврду.

Наиме, у новосадском Дневнику од 23. априла 1965. године објављена је вест са фотографијом дечака и насловом Врбаско чудо од детета. У тексту даље стоји: „Мирослав Алексић, син Врбашана Милосаве и Миливоја Алексића, тек је напунио четири године, а зна напамет имена скоро свих европских и азијских државника, страних и домаћих певача забавних мелодија, композиције које обично певају. Мали Мирослав нам је у детаље испричао „како је Ли Освалд убио бившег председника САД“, тачно зна све о подвизима космонаута, а да не говоримо како течно чита песме чика Јове Змаја. Помислили смо да их је научио напамет, али је Мирослав узео новине које смо му пружили и – читао их исто као песмице.“

Кад сам сазнао да сам добио  Змајеву награду, вратио сам се у мислима на своје почетке и на овај занимљив биографски детаљ.

Прве написане песме се не сећам јер је настала можда у четвртом разреду основне школе, али се прва песма коју сам објавио у гимназијском листу Млади дани у врбаској  гимназији 1977. године  нашла и у мојој новој књизи изабраних песама „Траварев наследник“. То значи да сам врло рано дошао до неког свог аутентичног израза.

Најзначанији догађај за мене била је друга награда на Фестивалу југословенске поезије младих  1985. године. Ту награду сам добио мећу петсто младих песника који су своје песме послали из свих крајева бивше Југославије, на свим језицима који су се у њој говорили. Одлуке је доносио осмочлани жири који су чинили академици и значајни песници свих нација. После те награде уследила је прва књига 1986. и тако је кренуло.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: