detalj slike: KRK Art dizajn

U KUBI 6 puta

U Kubi sam boravio na letovnju šest puta, prvi put tokom Juna/Jula 1993. godine, u turističkom mestu Varadero. Moja odluka za prvi odlazak u Kubu bila je moja davnašnja privrženost kubanskim bokserima, koji su po mom shvatanju bili najbolji amaterski bokseri na svetu.

Dolaskom u Kubu ubrzo smo se uverili da su Kubanci izuzetno miroljubiv narod, a prema turistia odnosili su se profesionalno i veoma humano.

Kada je naš avion nadleteo Varadero, napravio je zaokret iznad Matanzasa, a zarim se spustio na internacionalni aerodrom, okružen tropskim šumama. Prema kupljenom aranžmanu smešteni smo u hotel Atabej, ali smo se već sledećeg dana premestili u Kvatro Palmas. Vila u kojoj smo bili smešteni okružena je banana drvećem, čiji listovi su dodirivali naše prozore. Hotel je bio izvanredno čist, hrana raznovrsna, sa puno južnoga voća, servira se po sistemu Ol Inkluziv. Plaža na vodama Atlantika, dugačka, kako su nam rekli, 40 kilometara, peskovita, bez ikakvih otpadaka. Na plaži suncobrani, bilo ih je dovoljno za svaku porodicu.

Prvu veče šetali smo glavnom ulicom, kojom je šetalo mnogo sveta, što turista, što domaćih, svako se svakome javljao, blagim naklonom i pozdravom Buenos. Miris mora dopirao je uz blagi povetarac i mešao se sa mirisima raznovrsnog cveća uz svaku kuću. Zalazak sunca upotpunjavao je ambijent svojim narandžastim spektaklom.

Tih dana u blizini Matanzasa Žak Kusto ispitivao je morske dubine zaliva, a njihov brod bio je ukotvljen nedaleko od obale. U Kubi smo čuli, od Kubanaca, da oni palmino drvo koriste u potpunosti, svaki njegov deo: List za pokrivanje kuća, stablo kao građevinski materijal, koren za ekstrakciju u farmaceuske svrhe, i plod za ishranu. U Kubi raste i takozvano ‘’Hlebno drvo’’, čiji su plodovi veličine greipfruta, a lišće slično palminom.

U Havanu smo krenuli sa dva minibasa, u prvom, za putnike koji govore engleski jezik, svega nas četvoro, moja supruga i ja, i još dve devojke iz Engleske, a u drugom putnici koji su govorili nemački. Ispred Havane nalazi se plaža ‘’Jugoslavija’’, koju su izgradila naša preduzeća, a neposredno pred samim ulaskom u grad je tvrđava. Odatle se vozimo ispod vode i ulazimo u grad Havanu. Veliki broj zgrada su prelepe arhitekture, ali gotovo sve oronule, potrebna im je obnova. Na mnogima nema ni prozora, a najviše Kubanaca, tokom letnjih toplih meseci, sede ispred zgrada, druže se i uživaju. U gradu ima dosta muzeja i galerija, vrednih za posetiti, ukoliko imate dovoljno vremena. Kubanci, čini mi se svi, rado spominju Hemingveja, kao da im je on svima rođak.

Na polasku u Havanu vozač nam je spomenuo da ćemo posetiti spomenik Amalije, u groblju. Nije nam bilo jasno zašto baš da idemo na groblje, ali prihvatili smo plan bez pogovora.

Prema priči vozača, koji nam je bio i vodič, Amalija je umrla neposredno pred porođaj, a kada je sahranjena iz groba se čuo plač deteta. Otkopali su grob i našli da je dete rođeno u sanduku, dopuzilo da majčine sise, ali je ipak tu umrlo, u nedostatku kiseonika. Sahranili su ih ponovo, obadvoje. Kasnije, narod je sakupio priloge i podigli su Amaliji veličanstven spomenik, kip majke sa detetom u naručju. I nakon toga, mnoge žene koje nisu mogle rađati, iz bilo kojih razloga, dolaze da se pomole Amaliji, a Kubanci tvrde da je mnogima i pomogla.

Nakon što smo posetili havansko groblje, u kome, reče nam vozač, ima oko milion spomenika, arhitektonski svaki drugačiji jedan od drugoga, odvezao nas je u prodavnicu suvenira. I tek što smo kročili na vrata te prodavnice, ja primetih da mi nedostaje novčanik, sa novcem i svim dokumentima. Vratim se i to kažem vozaču, na čega je on odmah reagovao, pozvao dve Engleskinje i krenuli smo u nazad, putevima odakle smo došli. U jednom restoranu, gde smo usput svraćali, pokušao sam da otkažem sve moje kreditne kartice u Torontu, ali poziv nije prošao. I tek što smo izašli i pošli u naš minibas, primetimo onaj minibas u kome su se vozili nemački turisti, da nam daju znak da stanemo. I mi ih sačekamo, kad izlazi jedan od tih turista i meni pruža moj novčanik sa svim dokumentima i novcem. Htedoh ja da mu platim, a on ne htede ništa, samo mi ispriča, da je on našao moja dokumenta u hotelu, gde smo i mi pre njih ručali, na 23-ćem spratu. Ispao mi je kada sam plaćao kelnera, a da to nisam osetio. Tada sam se setio Amalije, koja pomaže ženama nerotkinjama, pa sam pomislio da je ona moguće pomogla i meni.

Posle te epizode svratili smo u restoran, u koji je, kažu, navraćao često Hemigvej. Počastili smo se, tu smo se malo opustili, a predveče krenuli nazad za Varadero.

Dve godine kasnije, kada je Staša završila fakultet, ‘’Modu’’, na univerzitetu Rajerson, a Maja završila drugu godinu, i upisala treću, na Toronto univerzitetu, Medicinski Bioinženjering, ja sam još uvek intenzivno tražio posao u inženjerskim firmama, koje su mi skoro redovno odgovarale da sam prekvalifikovan (Overqualified). Tog leta u Kubu sam otputovao sam, odlučio sam se za mesto, takođe na atlantskoj obali, Santa Lucija. Leteo sam do mesta Kamagvej, a odatle autobusom, kroz obradiva polja Kube, na kojima sam video dosta radnika. Kompleks u Santa Luciji, bio je potpuno nov, sve u izvanrednom rasporedu, takođe sistem Ol Inkluziv. Plaža peskovita, samo u moru ima algi, koje domaćini vade pomoću bivola, koji kroz vodu vuku neke grabulje sa kojima su izvlačili alge. Svaki gost dobijao je posebnu vilu, a u restoranu smo imali živu muziku, koji su pretežno svirali meksikanske i kubanske melodije. Noći su ovde bile prijatne za duža sedenja, nebo osuto bezbrojnim zvezdama, a povetarac sa Atlantika donosio je svežinu i miris mora. Dvadesetosmoga avgusta 1995. godine nebo se na zapadu bilo smračilo, a u oblacima munje sevale, neprestano, jedna za drugom. Pošto je taj prizor bio veoma daleko, lepo ga je bilo gledati.

Za naredni dan uplatio sam vožnju brodom na otvoreno more, na takozvani ‘’Snorkeling’’. Isplovili smo iz luke Boka Bej, na udaljenost od oko 10 km, i tu se brod usidrio. Svi putnici su ubrzo poskakali u more i počeli da rone, svako po svome interesu, razgledali su korale i slično. Kada sam ja skočio, primetim iza sebe nešto crveno, okrenem se i shvatim da sam se rasekao na oštru stenu i da to iz moje noge curi krv. Odmah sam se vratio na palubu i od kuvara dobio dosta salveta, sa kojima sam zaustavljao krv. Potrajalo je to neko vreme, kada sam shvatio da nema više ulaska u vodu, i ostao sam na palubi da se sunčam ceo dan.

Devetoga dana, moga boravka u Santa Luciji, izvadio sam zvezdu iz mora, pa sam je stavio na mravinjak, gde su je mravi dokusurili sledećih par dana, nakon čega sam je mogao spakovati u kofer.

A tokom poslednjeg dana boravka, ležim na pesku, sunčam se i pregledam neki časopis, kad dolaze dve Kubanke i jedna, Melezkinja, leže blizu mene. Pozdravi ona mene na španskom -Ola (zdravo), a ja njoj otpozdravih na engleskom, - Haj.

- Ola, otpozdravim i ja nju, na španskom, na čega se ona nasmeja.

- Komo ested ustad?(Kako ste), pita ona mene.

- Soj kasado bueno, komo esto ustad? (Ja sam dobro, Kako si ti?), odgovorih joj.

- Abla usted Espanjol? (Govorite li Španski), pita me ona.

- No, Sol oabla un poko de Espanjol (Ne, ja slabo govorim španski).

- Es usted Amerikano? (Jeste li vi Amerikanac?).

- No, soj Kanadiano (Ne, ja sam Kanađanin).

Zatim se ona približi sasvim uz mene i poče mi svoju životnu priču, na špamskom, što sam dosta teško mogao pratiti, zbog mog oskudnog znanja jezika. Osetio sam da je ona želela da mi se što bliže približi, postala mi je simpatična.

- Komo se blama? (Kako se zovete?), upitah ja nju.

- Me blama Deisi (Zovem se Dejsi), odgovori mi ona i pruži mi ruku, da se pozdravimo. Pomislim da se kod nas cveće tratinčica zove Dejsi, i da smo mi, kao deca, otkidali njene bele cvetove i govorili ‘’Hoću, Neću’’. Pogledam je u luce i vidim kako ima predivne, bele zube, a oči kestenjaste boje. Dejsi bi samo da priča, pa nastavi:

- Es usted kasado? (Jeste li oženjeni?), pita me.

- Si, soj kasado, Soj tango dos ijas. Soj vivo en Toronto. (Da, oženjen sam, imam dve kćerke i živim u Torontu).

Spomenuh joj kubanskog boksera Teofila Stivensona, svetskog i olimpijskog šambiona, a ona skoči, radosna, i reče da joj je on komšija u Kamagveju. Sva kao ozarena, srećna, povuče me za ruku, da idemo u more. Ja ulazim u vodu polako, a ona zapliva kao riba, a kad ja doplivah do nje, ona mi se obesi oko vrata, usled čega se oboje potopismo.

Bilo je već predvečerje, sunce se približavalo zalasku, okruženo rumenilom, a blagi talasi Atlantika izlivali su se na pesak, gde smo dotle ležali. Bilo je to moje poslednje veče u Santa Luciji, priroda mi je poželela srećan povratak, a Dejsi mi je ispružila obe ruke i još je htela da me zagrli. Njena drugarica, sa kojom je došla, sve vreme je ležala na pesku i gledala moj časopis, pravila se da nas ne gleda. Znao sam da Dejsi nikada više neću videti, ostaće mi samo u sećanjima.

Kada sam treći put letovao u Kubi, bio sam na jugu, u mestu Plaja Giron. Od Varadera do toga mesta ide se kombijem, a u odmaralištu svaki gost dobija posebnu vilu. Bila je ponoć kada sam ja ušao u moju vilu, a čim sam upalio svetlo na zidu sam video rakove, misleći da su škorpije. Vratio sam se do recepcije, tražio pomoć i službenik je došao da ih iznese napolje. Ja sam bio uplašen, a to je ovde uobičajeno, rakova ima na hiljade i zavlače se svuda.

U kompleksu sam upoznao pevačicu Kristinu Odalis, koja je studirala u Odesi i znala je ruski, a direktor kompleksa bio je Vjekoslav, čiji je otac Čeh. Sekretarica je bila Kubanka, koja je studirala u Sofiji, u Bugarskoj. Tako su svi govorili slovenske jezike. Plaža Giron zaštićena je zidom, iza koga se u daljini naziralo ostrvo, privatna rezidencija Fidela Kastra.

Ja sam se kupao na stenovitoj plaži, gde je voda bila bistra kao suza, providna do ko zna koje dubine. Tu niko drugi nikada nije dolazio, osim mene. Sunce je neumitno pržilo i dobio sam divnu bakarnu boju.

Nakon šest godina, ponovo sam se našao u Varaderu, u hotelu sa mnogo cveća na sve strane i mnogobrojnim palmama uokolo. A hrana dobra, more i plaža čisti, sve po stadardu kubanskom. I svakako, kao i ranije, svake večeri šetnje u licama uz obalu, a iz privatnih restorana dopiru mirisi hrane i prijatni zvuci muzike. Duž Prve avenije mnogobrojni šetači, koji se, uobičajeno, svi jedan drugme javljaju. Kubanci su zaista dobroćudan i dobronameran narod. Po privatnim restoranima, zaključio sam da se i kod njih osetno poboljšava standard života. Voze se i bolji modeli automobila, mada se Kubanci još uvek žale da im je život težak. Primetno je da u Kubi nema nasilja, nema grafita po zidovima, a njihovi policajci voze bicikle, u kratkim su pantalonama, i oni u stvari čuvaju turiste od svojih građana.

Sa Bosom sam 2008. godine boravio u Varaderu, kada je njoj ostao kofer u aerodromu, sa insulinom i svim lekovima, pa smo noću morali ići taksijem da to pronađemo. I da stvar bude još gora, u kupatilu je ona pala i polomila jedno rebro, tako da je ostatak boravka proveka u hotelu i u ambulanti. I još jednom bili smo zajedno u mestu Kajo Koko, koje ima veoma plitku plažu, što izluđuje.

Tvrđava na ulasku u Havanu

PODELITE OVAJ TEKST NA: