детаљ слике: КРК Арт дизајн

У КУБИ 6 пута

У Куби сам боравио на летовњу шест пута, први пут током Јуна/Јула 1993. године, у туристичком месту Варадеро. Моја одлука за први одлазак у Кубу била је моја давнашња приврженост кубанским боксерима, који су по мом схватању били најбољи аматерски боксери на свету.

Доласком у Кубу убрзо смо се уверили да су Кубанци изузетно мирољубив народ, а према туристиа односили су се професионално и веома хумано.

Када је наш авион надлетео Варадеро, направио је заокрет изнад Матанзаса, а зарим се спустио на интернационални аеродром, окружен тропским шумама. Према купљеном аранжману смештени смо у хотел Атабеј, али смо се већ следећег дана преместили у Кватро Палмас. Вила у којој смо били смештени окружена је банана дрвећем, чији листови су додиривали наше прозоре. Хотел је био изванредно чист, храна разноврсна, са пуно јужнога воћа, сервира се по систему Ол Инклузив. Плажа на водама Атлантика, дугачка, како су нам рекли, 40 километара, песковита, без икаквих отпадака. На плажи сунцобрани, било их је довољно за сваку породицу.

Прву вече шетали смо главном улицом, којом је шетало много света, што туриста, што домаћих, свако се свакоме јављао, благим наклоном и поздравом Буенос. Мирис мора допирао је уз благи поветарац и мешао се са мирисима разноврсног цвећа уз сваку кућу. Залазак сунца употпуњавао је амбијент својим наранџастим спектаклом.

Тих дана у близини Матанзаса Жак Кусто испитивао је морске дубине залива, а њихов брод био је укотвљен недалеко од обале. У Куби смо чули, од Кубанаца, да они палмино дрво користе у потпуности, сваки његов део: Лист за покривање кућа, стабло као грађевински материјал, корен за екстракцију у фармацеуске сврхе, и плод за исхрану. У Куби расте и такозвано ‘’Хлебно дрво’’, чији су плодови величине греипфрута, а лишће слично палмином.

У Хавану смо кренули са два минибаса, у првом, за путнике који говоре енглески језик, свега нас четворо, моја супруга и ја, и још две девојке из Енглеске, а у другом путници који су говорили немачки. Испред Хаване налази се плажа ‘’Југославија’’, коју су изградила наша предузећа, а непосредно пред самим уласком у град је тврђава. Одатле се возимо испод воде и улазимо у град Хавану. Велики број зграда су прелепе архитектуре, али готово све оронуле, потребна им је обнова. На многима нема ни прозора, а највише Кубанаца, током летњих топлих месеци, седе испред зграда, друже се и уживају. У граду има доста музеја и галерија, вредних за посетити, уколико имате довољно времена. Кубанци, чини ми се сви, радо спомињу Хемингвеја, као да им је он свима рођак.

На поласку у Хавану возач нам је споменуо да ћемо посетити споменик Амалије, у гробљу. Није нам било јасно зашто баш да идемо на гробље, али прихватили смо план без поговора.

Према причи возача, који нам је био и водич, Амалија је умрла непосредно пред порођај, а када је сахрањена из гроба се чуо плач детета. Откопали су гроб и нашли да је дете рођено у сандуку, допузило да мајчине сисе, али је ипак ту умрло, у недостатку кисеоника. Сахранили су их поново, обадвоје. Касније, народ је сакупио прилоге и подигли су Амалији величанствен споменик, кип мајке са дететом у наручју. И након тога, многе жене које нису могле рађати, из било којих разлога, долазе да се помоле Амалији, а Кубанци тврде да је многима и помогла.

Након што смо посетили хаванско гробље, у коме, рече нам возач, има око милион споменика, архитектонски сваки другачији један од другога, одвезао нас је у продавницу сувенира. И тек што смо крочили на врата те продавнице, ја приметих да ми недостаје новчаник, са новцем и свим документима. Вратим се и то кажем возачу, на чега је он одмах реаговао, позвао две Енглескиње и кренули смо у назад, путевима одакле смо дошли. У једном ресторану, где смо успут свраћали, покушао сам да откажем све моје кредитне картице у Торонту, али позив није прошао. И тек што смо изашли и пошли у наш минибас, приметимо онај минибас у коме су се возили немачки туристи, да нам дају знак да станемо. И ми их сачекамо, кад излази један од тих туриста и мени пружа мој новчаник са свим документима и новцем. Хтедох ја да му платим, а он не хтеде ништа, само ми исприча, да је он нашао моја документа у хотелу, где смо и ми пре њих ручали, на 23-ћем спрату. Испао ми је када сам плаћао келнера, а да то нисам осетио. Тада сам се сетио Амалије, која помаже женама нероткињама, па сам помислио да је она могуће помогла и мени.

После те епизоде свратили смо у ресторан, у који је, кажу, навраћао често Хемигвеј. Почастили смо се, ту смо се мало опустили, а предвече кренули назад за Варадеро.

Две године касније, када је Сташа завршила факултет, ‘’Моду’’, на универзитету Рајерсон, а Маја завршила другу годину, и уписала трећу, на Торонто универзитету, Медицински Биоинжењеринг, ја сам још увек интензивно тражио посао у инжењерским фирмама, које су ми скоро редовно одговарале да сам преквалификован (Overqualified). Тог лета у Кубу сам отпутовао сам, одлучио сам се за место, такође на атлантској обали, Санта Луција. Летео сам до места Камагвеј, а одатле аутобусом, кроз обрадива поља Кубе, на којима сам видео доста радника. Комплекс у Санта Луцији, био је потпуно нов, све у изванредном распореду, такође систем Ол Инклузив. Плажа песковита, само у мору има алги, које домаћини ваде помоћу бивола, који кроз воду вуку неке грабуље са којима су извлачили алге. Сваки гост добијао је посебну вилу, а у ресторану смо имали живу музику, који су претежно свирали мексиканске и кубанске мелодије. Ноћи су овде биле пријатне за дужа седења, небо осуто безбројним звездама, а поветарац са Атлантика доносио је свежину и мирис мора. Двадесетосмога августа 1995. године небо се на западу било смрачило, а у облацима муње севале, непрестано, једна за другом. Пошто је тај призор био веома далеко, лепо га је било гледати.

За наредни дан уплатио сам вожњу бродом на отворено море, на такозвани ‘’Сноркелинг’’. Испловили смо из луке Бока Беј, на удаљеност од око 10 км, и ту се брод усидрио. Сви путници су убрзо поскакали у море и почели да роне, свако по своме интересу, разгледали су корале и слично. Када сам ја скочио, приметим иза себе нешто црвено, окренем се и схватим да сам се расекао на оштру стену и да то из моје ноге цури крв. Одмах сам се вратио на палубу и од кувара добио доста салвета, са којима сам заустављао крв. Потрајало је то неко време, када сам схватио да нема више уласка у воду, и остао сам на палуби да се сунчам цео дан.

Деветога дана, мога боравка у Санта Луцији, извадио сам звезду из мора, па сам је ставио на мравињак, где су је мрави докусурили следећих пар дана, након чега сам је могао спаковати у кофер.

А током последњег дана боравка, лежим на песку, сунчам се и прегледам неки часопис, кад долазе две Кубанке и једна, Мелезкиња, леже близу мене. Поздрави она мене на шпанском -Ола (здраво), а ја њој отпоздравих на енглеском, - Хај.

- Ола, отпоздравим и ја њу, на шпанском, на чега се она насмеја.

- Комо естед устад?(Како сте), пита она мене.

- Сој касадо буено, комо есто устад? (Ја сам добро, Како си ти?), одговорих јој.

- Абла устед Еспањол? (Говорите ли Шпански), пита ме она.

- Но, Сол оабла ун поко де Еспањол (Не, ја слабо говорим шпански).

- Ес устед Американо? (Јесте ли ви Американац?).

- Но, сој Канадиано (Не, ја сам Канађанин).

Затим се она приближи сасвим уз мене и поче ми своју животну причу, на шпамском, што сам доста тешко могао пратити, због мог оскудног знања језика. Осетио сам да је она желела да ми се што ближе приближи, постала ми је симпатична.

- Комо се блама? (Како се зовете?), упитах ја њу.

- Ме блама Деиси (Зовем се Дејси), одговори ми она и пружи ми руку, да се поздравимо. Помислим да се код нас цвеће тратинчица зове Дејси, и да смо ми, као деца, откидали њене беле цветове и говорили ‘’Хоћу, Нећу’’. Погледам је у луце и видим како има предивне, беле зубе, а очи кестењасте боје. Дејси би само да прича, па настави:

- Ес устед касадо? (Јесте ли ожењени?), пита ме.

- Си, сој касадо, Сој танго дос ијас. Сој виво ен Торонто. (Да, ожењен сам, имам две кћерке и живим у Торонту).

Споменух јој кубанског боксера Теофила Стивенсона, светског и олимпијског шамбиона, а она скочи, радосна, и рече да јој је он комшија у Камагвеју. Сва као озарена, срећна, повуче ме за руку, да идемо у море. Ја улазим у воду полако, а она заплива као риба, а кад ја допливах до ње, она ми се обеси око врата, услед чега се обоје потописмо.

Било је већ предвечерје, сунце се приближавало заласку, окружено руменилом, а благи таласи Атлантика изливали су се на песак, где смо дотле лежали. Било је то моје последње вече у Санта Луцији, природа ми је пожелела срећан повратак, а Дејси ми је испружила обе руке и још је хтела да ме загрли. Њена другарица, са којом је дошла, све време је лежала на песку и гледала мој часопис, правила се да нас не гледа. Знао сам да Дејси никада више нећу видети, остаће ми само у сећањима.

Када сам трећи пут летовао у Куби, био сам на југу, у месту Плаја Гирон. Од Варадера до тога места иде се комбијем, а у одмаралишту сваки гост добија посебну вилу. Била је поноћ када сам ја ушао у моју вилу, а чим сам упалио светло на зиду сам видео ракове, мислећи да су шкорпије. Вратио сам се до рецепције, тражио помоћ и службеник је дошао да их изнесе напоље. Ја сам био уплашен, а то је овде уобичајено, ракова има на хиљаде и завлаче се свуда.

У комплексу сам упознао певачицу Кристину Одалис, која је студирала у Одеси и знала је руски, а директор комплекса био је Вјекослав, чији је отац Чех. Секретарица је била Кубанка, која је студирала у Софији, у Бугарској. Тако су сви говорили словенске језике. Плажа Гирон заштићена је зидом, иза кога се у даљини назирало острво, приватна резиденција Фидела Кастра.

Ја сам се купао на стеновитој плажи, где је вода била бистра као суза, провидна до ко зна које дубине. Ту нико други никада није долазио, осим мене. Сунце је неумитно пржило и добио сам дивну бакарну боју.

Након шест година, поново сам се нашао у Варадеру, у хотелу са много цвећа на све стране и многобројним палмама уоколо. А храна добра, море и плажа чисти, све по стадарду кубанском. И свакако, као и раније, сваке вечери шетње у лицама уз обалу, а из приватних ресторана допиру мириси хране и пријатни звуци музике. Дуж Прве авеније многобројни шетачи, који се, уобичајено, сви један другме јављају. Кубанци су заиста доброћудан и добронамеран народ. По приватним ресторанима, закључио сам да се и код њих осетно побољшава стандард живота. Возе се и бољи модели аутомобила, мада се Кубанци још увек жале да им је живот тежак. Приметно је да у Куби нема насиља, нема графита по зидовима, а њихови полицајци возе бицикле, у кратким су панталонама, и они у ствари чувају туристе од својих грађана.

Са Босом сам 2008. године боравио у Варадеру, када је њој остао кофер у аеродрому, са инсулином и свим лековима, па смо ноћу морали ићи таксијем да то пронађемо. И да ствар буде још гора, у купатилу је она пала и поломила једно ребро, тако да је остатак боравка провека у хотелу и у амбуланти. И још једном били смо заједно у месту Кајо Коко, које има веома плитку плажу, што излуђује.

Тврђава на уласку у Хавану

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: