detalj slike: KRK Art dizajn

PRODATO SELO

SUSRET

Na sabor o Petrovdanu, kod manastira Svetog Arhanđela Mihaila u Crnoj Reci, behu podolazili i Bošnjaci. Ali u hram nisu ulazili. Zaravan ponad manastira bila je puna naroda, i Srba i Bošnjaka.
Ezrema, kći Ekrema Karimanovića iz Jezgrovića, stidljiva, skromna i čedna, privila se uz skut tetke Rašide i posmatra okupljene. Najednom se trže. Primeti kako je, zastavši ispred njihovog čadora, znatiželjno posmatra Aksentije, sin prijatelja njenog oca, Selimira, iz obližnjeg sela Jablanice. I Aksentije je bio zbunjen. Gledao je Ezremu, i nije mogao da poveruje da je to ona devojčica koju je viđao u kući njenog oca, kad bi ponekad, s ocem Selimirom, navraćao kod njih. Beše se raskrupnjala, zadevojčila. Duge kike su joj dodirivale bedra, a oči joj behu kestenjaste i krupne. Više puta, u toku tog saborskog dana, Aksentije je prolazio pored čadora, pod kojim je sedela Ezrema sa svojom rodbinom. U jednom trenutku, zagledavši se, primeti smešak na njenom licu. To ga ohrabri, stavi ruku na srce, učini blag naklon, umesto pozdrava, i produži. Osvrnuvši se, učini mu se da je u njenim očima zaiskrila pritajena čežnja.

Drugi put su se videli na vašaru u Ribariću. Aksentije iskoristi priliku, kad je Ezrema načas ostala sama, pa joj priđe, i opijen njenom lepotom, gotovo tuđim glasom, tiho prozbori:

- Bićeš moja, Ezrema!

Ona ništa ne odgovori. Zbunjena i uplašena, otrča kod braće, koja su stajala pokraj tezge, prepune raznih poslastica.
Od tada, Aksentije kao da se beše izgubio. Stalno je mislio na Ezremu, a nikom nije smeo da kaže da se zaljubio u nju. Često je odlazio do Jezgrovića, kobajagi da na Ibru lovi ribu. Ponekad je posao ostavljao nezavršen, pa se otac Selimir zbog toga ljutio.

I Ezrema, posle susreta sa Aksentijem u Ribariću, beše se promenila. Danima iz kuće nije izlazila, a mati je ponekad zaticala uplakanu, iako je ona, kad bi čula da se neko penje uz basamake, brže-bolje brisala suze. Noćima nije spavala. Razmišljala je: ako ode za Aksentija, kako će njeni roditelji to da podnesu? Kako će reagovati rodbina? I gde bi, sa Aksentijem, mogla da se skrasi? U Jablanici – svakako ne.

Videvši da im je kćer nevesela, roditelji odlučiše da je, radi promene, na nekoliko dana pošalju kod tetke Rašide u Bašiće, u zaseok sela Strumce, u kojem su živeli i Srbi i Bošnjaci. Ona se zamisli. Put do Bašića vodio je kroz Jablanicu. Šta ako sretne Aksentija? Želela je to, ali je, istovremeno, i strepela od susreta. Braća su pošla da je isprate.

Prolazeći kroz Jablanicu, zaustaviše se kraj kladenca, blizu Crkvine, gde su, kad ožeđaju, kosači sa obližnjih livada zahvatali vodu. Utom se odnekud, sa praznim testijama, pojavi Aksentije. Iznenađena, Ezrema pogleda u njega, i istog časa obori pogled. Kroz telo joj prostrujaše vatreni trnci. Njena braća ga pozdraviše kao starog znanca.

U Ezreminom pogledu, Aksentije je, kao i na saboru u Crnoj Reci, smotrio onu bleštavu iskru. Sve do livade, ta iskra mu je zasenjivala oči. I u njemu, još jače, zatreperi suzdržavana želja. Idući prema tetka Rašidinoj kući, Ezrema se obazrivo okretala i poglédala prema jablaničkim livadama, koje su se, još rosne, ljeskale na jutarnjem suncu. Aksentije je znao gde je Rašidina kuća. Popodne je otišao u Strumce. Rašida i njeni radili su u polju. Ezrema nije bila sa njima. On se prikrao do prozora, pokucao, i kad se Ezrema pojavila, bojeći se i sopstvenog glasa, došapnuo joj:

Večeras, kad treći put čuješ huk sove, izađi. Čekaću te u šljiviku iza ižine! I pobegao je. Prikrivajući uzbuđenje, Ezrema sačeka tetku i ostale ukućane, koji se u sumrak vratiše iz polja, izgovori sa da ne može da večera, i ode u svoju sobu. Na brzinu spakova svoje stvari u bošču, razmesti krevet, pod ćebe podmetnu neku tetkinu gunju, tako da izgleda, ako bi tetka ušla, da njena sestričina uveliko spava. Često je prilazila prozoru, gledala u pomrčinu, i sva pretvorena u uho, napregnuto iščekivala ugovoreni znak. U ostalim sobama, svladani umorom, spavali su njeni domaćini.

U šljiviku, iznad kuće, Aksentije je umirivao uznemirenog konja. I sam je bio uznemiren. Srce mu je tuklo u razgoljenim grudima. Kad se uveri da je sve mirno, sklopi šake i huknu. Na kući se otvori prozor, i kroz njega iskoči Ezrema. On pritrča, obgrli je, donese je i posadi na konja, pa se i sam vinu u sedlo.
Pred zoru, razlokanim rogožnjanskim putevima stigoše u Krnjin, kod njegovog ujaka Labuda.

BEG

U sunčev izgrev, Rašida pažljivo otvori vrata na ižini, i kad vide da je Ezrema još u krevetu, vrati se, i reče ukućanima:

– Neka je, nek još malo odspava.

Kad se razdanilo, zabrinuta što Ezrema još nije ustala, Rašida ponovo navrati u ižinu. Prišavši krevetu, oslušnu: ne čuje disanje. Naglo podiže guber, i ispod njega ugleda staru i iznošenu gunju! Bezglavo istrča u dvorište, i viknu:

– Nema Ezreme!

Ukućani se uznemiriše. Kud je nestala? Šta će Ekremu da kažu?

Glas o Ezreminom nestanku brzo se raširi po celom zaseoku. Ubrzo stiže i u Jezgroviće. Mati joj zaplaka. Ne časeći, Ekrem uzjaha konja i uputi se prema Bašiću.

Rašida izdaleka primeti brata, presrete ga, i zajeca:
– Alaha mi, ništa čudno nismo primetili u njenom ponašanju!

Ekrem ništa ne odgovori, samo mu usna zadrhta od nadošlog jeda. Sa ukućanima pođe da obiđu suvote raštrkane po dvorištu. Ispod prozora ižine i prema šljiviku, ugledaše uvrljanu travu i tragove konjskih kopita. I shvatiše da je Ezremu neko na konju odveo.

– Ko li je taj? – očajno upita Ekrem.

Rašida pogleda u njega, pa kao krivac obori pogled.
Ekrem ode do svog konja, uzjaha ga, i samo mahnuvši sestri i njenima, izađe na kapiju. Kod Crkvine srete Selimira, koji je, gologlav i pognute glave, sporim korakom išao putem. Zastavši, Ekrem ga kratko pozdravi. Selimir mu otpozdravi skrhanim glasom. Videvši ga takvog, Ekrem ga upita:

Zašto si snužden, prijatelju?

Eto – odgovori Selimir. – Golema me muka snašla, Ekreme.

I tebe? – ote se Ekremu. – A kakva muka? – upita.

Od noćas mi nema Aksentija! I dorata je odveo!

Ekrem zaneme.

Pa to je on! – reče. – Tvoj sin je noćas, iz kuće moje sestre, Rašide, ugrabio kćer mi, Ezremu, i s njom ko zna gde otišao! Selimir ga je gledao zaprepašćeno.

Ne znam – reče. – Svetoga mi Đorđa, ja o tome ništa ne znam!

Ošinuvši konja, Ekrem bez pozdrava odjuri putem. Silazeći niz jablaničke strmine, seti se da je Selimirove, za vreme Velikog rata, dok je on bio na frontu, neštedimice pomagao. Seti se i kako je Aksentija, dok je bio mali, na krilu držao. A kad mu se Ezrema rodila, on joj je, sa svojima, na babine dolazio.

– A sad mi kuću razgrađuju! – jetko uzviknu. Gusta bukova šuma proguta njegov glas.

I on, uvređen, smisli kako će da im se osveti. Jablanička imanja bila su u jednom potesu. Desetak domaćinstava vekovima je obitavalo na visoravni iznad Ibra. Blizina džade i velika reka pružali su mogućnost da se uz malo više truda dobro živi. A oni su bili vredni.

Ekrem je bio bogat. Počeo je sa trgovinom stoke, a kad se zaimao, njegove magaze bile su prepune. Bio je poznat i cenjen trgovac u celom kraju. Trgovao je i sa okolnim zemljama. Iz Turske je donosio svilu i drugu skupocenu tekstilnu robu. Da ostvari svoju zamisao – dukata nije žalio. Najpre je svratio kod Dobrosava. Njegova zadruga bila je najveća u selu. Ponudio je velike novce. Dobrosav se zamislio: sa tim parama može da kupi još veće imanje u Srbiji i da mu ostane. Nije se dvoumio. Ekrem je posle sve češće dolazio u Jablanicu. S njim su, ponekad, dolazili i drugi viđeniji Bošnjaci, da bi ubeđivali Jablaničane u Ekremove dobre namere.

– U Srbiji se lakše živi – govorili su.

U nameri da ih sve iseli, Ekrem je bio uporan. Pritiskao ih je, a ponekd je i pretio. Može mutnica da te odnese ako mi ne prodaš imanje – govorio je pojedincima koji su se opirali. Gazda Stavra se najviše opirao prodaji imanja. Jednoga dana otišao je u varoš da se požali na Ekrema. Otud se nije vratio. Posle toga, njegovi sinovi se nisu mnogo cenkali sa Ekremom. Najposle, došao je Ekrem i kod Selimira. Razgovor je bio mučan. Podsetio ga je šta mu je sin Aksentije učinio.

- Šta ti ovde više imaš? Sin jedinac ti je pobegao i ostavio te da skapaš u ovoj samotinji. Prodaj sve ovo meni, pa i ti idi kod njega. Budi tamo sa svojima – ubeđivao ga je.

Nemajući kud, i Selimir se prelomio. Na otkupljena imanja Ekrem je dovodio svoje sunarodnike. Sve im je badava davao. A kad su u Jablanici ostali samo srpski grobovi, kad niko od živih meštana nije u selu ostao, Ekrem razruši Selimirove suvote i na njihovo mesto sagradi veliku kuću i u njih preseli svoje sinove.

U ZAVIČAJU RODITELjA

Uz jablanički potok, laganim korakom, išao je mladić sa ruksakom na leđima. U ruci je držao fotoaparat i usput slikao razgranate bukve i virove koji su se ljeskali na podnevnom suncu. Rat se beše stišao, ali su ratne rane još zaceljivane. Svuda su se videli ožiljci. U Jablanicu i u okolna sela, polako se vraćao uobičajeni život. Ljudi su popravljali kuće, sređivali okućnice, krčili ižđikalo šiblje u njivama i livadama.
Idući razlokanim putem, mladić naiđe na starca, sa čalmom oko glave, koji je jahao na magarcu. Mladić ga zaustavi i upita:

Gde je ovde kuća Karimanovića?

Starac ga osmotri, vide da nije ovdašnji, i rukom pokaza prema kućama, koje su se, po veličini, izdvajale od ostalih.

Eno, onamo – reče.

Idući prema pokazanim kućama, mladić oseti kako mu se grlo suši od uzbuđenja. Prvi put je u ovom kraju. I prvi put je pred domom svojih bliskih rođaka, koji ga ne znaju. I koje on ne poznaje. O njima je samo slušao od svojih roditelja. Pred zasvođenom kapijom susrete mladu ženu, čije je lice prekrivao zar, iznad kojeg su se plavele njezine oči. Videvši nepoznatog mladića, žena požuri da uđe u dvorište. Mladić je zaustavi pitanjem:

Je l’ ovde žive Karimanovići?

Žena se osvrte.

Ovde – reče kratko.

Došao sam – reče mladić – da ih vidim.

Žena je malo oklevala, onda otvori kapiju, rukom mu pokaza da uđe, pa se žurno zaputi prema najvećoj kući. Iz kuće, ubrzo, izađe sredovečan čovek.

Kojim dobrom? – upita.

Ja sam... Ezremin sin!

Ezremin? – čovek se zagleda u mladića.

Jeste – potvrdi mladić. – Zovem se Želimir.

Zbunjen ovom iznenadnom posetom, čovek, tek posle duže pauze, progovori:

A ja sam Osman... Ekremov najmlađi sin.

Znači, ti si moj ujak! – radosno uzviknu mladić.

Osmanu kroz glavu prominu onaj dan, kad je sa srednjim bratom dopratio Ezremu do
tetke Rašide. Od tada je više nisu videli. Pribravši se, zagrli sestrića.
Pa, ’ajde, u kuću!

Uz uske basamake, Osman izvede sestrića na čardak, gde je, na tronošci, za sofrom, sa čibukom u ruci, sedeo njegov već ostareli otac Ekrem. On je, od jeseni do proleća živeo u Jezgroviću, sa najstarijim sinom, a kad olista gora i otopli, voleo je da dođe u Jablanicu.

Babo – pozva ga Osman. – Doš’o ti je unuk!

Ekrem se osvrte, i onako kratkovid, zažmiri prema pridošlici.

Koji unuk? – upita.

Od Ezreme – reče Osman.

Ekrem ispusti čibuk. Oči mu najednom zavodeniše. Nije mogao da poveruje da će, za života, da vidi unuka od svoje ljubimice, Ezreme, koja ga je na prečac ostavila i udala se za inoverca. Sad, kad su prošle tolike godine, i kad se u njemu odavno beše stišala srdžba, obradova se neočekivanom dolasku unuka te svoje odrođene kćerke. Želimir mu priđe i poljubi mu smežuranu ruku. Ekrem ga zagrli. Onda, kad su mu rekli da mu je kći odbegla za Aksentija, usna mu je zadrhtala od jeda, sad mu zadrhta od radosti.

Kako je moja Ezrema? – upita promuklim glasom.

Dobro je – reče Želimir, i tiho dodade: – Sad se zove Emilija.

Dabome, promenila je veru – pomirljivo reče Ekrem.

Venčali su se u hramu Svetog Vaznesenja Hristovog, u Ravanici – objasni Želimir.

Kako žive? – zabrinuto upita Ekrem.

– U početku su se mučili. Ono, kad su odavde odbegli, prihvatio ih je Aksentijev ujak iz Krnjina. Posle su se preselili u Šumadiju.

U sobi se behu iskupili i ostali ukuđani. Svi su napregnuto slušali njihov razgovor.

– Tamo, u Šumadiji – nastavi Želimir – prihvatili su ih očevi rođaci, koji su se ranije odselili.

– A kako su preživeli ovaj Drugi rat?

– Otac je kratko vreme bio u ratu, a onda su ga, zbog bolesti, otpustili. Posle rata, kad se oporavio, nastavio je da radi u pređašnjoj fabrici. Tada su napustili očeve rođake i osamostalili se.

– Moja Ezrema bila je skromna i vredna – reče Ekrem.

– To im je pomoglo da opstanu. Kućili su se polako. Međusobno su se voleli i poštovali. Mi smo se rađali i rasli. Majka se uz nas opismenila, a posle je završila i trgovački zanat.

– I meni je trgovina išla od ruke – reče Ekrem. – Trgovao sam naveliko. U Prvom ratu pomagao sam i Selimirove... a u ovom, svojoj kćerki, Ezremi, ne nađoh se u nevolji... – Poćutavši malo, setno dodade: – Mnogo je godina prošlo, ona nas je sigurno zaboravila.

– Nije – uzvrati Želimir. – Često je pričala o vama. Eto, i mene je poslala, da bismo sastavili pokidane rodbinske veze.

Ekrem uzdahnu. Dugo je gledao preda se. Najzad upita:

– A Selimir... kako je on?

– Dedu Selimira sam zapamtio. Bio je dobar. Ali je mnogo tugovao za zavičajem. To ga je i umorilo. I sahranjen je deleko od svojih predaka.

Te noći, u Ekremovoj kući dugo je gorela petrolejka. Niko nije spavao. Kad svanu, Želimir uze ruksak – ujna Emina, Osmanova žena, beše mu natrpala razne đakonije – pa se pozdravi sa svima, i izađe u dvorište. Ekrem ga isprati do kapije. Zagrlivši ga, prošaputa:

– Voleo bih da je vidim.

Suznih očiju, Želimir se pozdravi sa njim, i umesto niz put, pođe prema obližnjem brežuljku, na kojem se videlo zapušteno groblje. Tamo pronađe spomenike svojih predaka, i upali im sveće. Vraćajući se, mahnu svojim rođacima koji su još uvek stajali u dvorištu, pa krete niz put prema džadi.

Prolazeći pored kladenca podno kuće, seti se da je to onaj izvor, za koji mu je otac Aksentije pričao da je na njemu zatekao Ezremu, koju su braća vodila kod tetke Rašide, pa zastali da se napiju vode, i da je tada, smotrivši potvrdu, koju je, i pri ranijim susretima, video u njenim očima, odlučio da je, baš kad se obrela u njegovoj blizini, ugrabi za ženu, što je, iste noći i učinio. Osmehnuvši se, Želimir napuni čuturu vodom, i zaputi se kroz gustu bukovu šumu, odakle je i došao.

PODELITE OVAJ TEKST NA: