|
|
|
 | Крсто Милошевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ПРОДАТО СЕЛО
СУСРЕТ
На сабор о Петровдану, код манастира Светог Арханђела Михаила у Црној Реци, беху подолазили и Бошњаци. Али у храм нису улазили. Зараван понад манастира била је пуна народа, и Срба и Бошњака.
Езрема, кћи Екрема Каримановића из Језгровића, стидљива, скромна и чедна, привила се уз скут тетке Рашиде и посматра окупљене. Наједном се трже. Примети како је, заставши испред њиховог чадора, знатижељно посматра Аксентије, син пријатеља њеног оца, Селимира, из оближњег села Јабланице. И Аксентије је био збуњен. Гледао је Езрему, и није могао да поверује да је то она девојчица коју је виђао у кући њеног оца, кад би понекад, с оцем Селимиром, навраћао код њих. Беше се раскрупњала, задевојчила. Дуге кике су јој додиривале бедра, а очи јој беху кестењасте и крупне. Више пута, у току тог саборског дана, Аксентије је пролазио поред чадора, под којим је седела Езрема са својом родбином. У једном тренутку, загледавши се, примети смешак на њеном лицу. То га охрабри, стави руку на срце, учини благ наклон, уместо поздрава, и продужи. Осврнувши се, учини му се да је у њеним очима заискрила притајена чежња.
Други пут су се видели на вашару у Рибарићу. Аксентије искористи прилику, кад је Езрема начас остала сама, па јој приђе, и опијен њеном лепотом, готово туђим гласом, тихо прозбори:
- Бићеш моја, Езрема!
Она ништа не одговори. Збуњена и уплашена, отрча код браће, која су стајала покрај тезге, препуне разних посластица.
Од тада, Аксентије као да се беше изгубио. Стално је мислио на Езрему, а ником није смео да каже да се заљубио у њу. Често је одлазио до Језгровића, кобајаги да на Ибру лови рибу. Понекад је посао остављао незавршен, па се отац Селимир због тога љутио.
И Езрема, после сусрета са Аксентијем у Рибарићу, беше се променила. Данима из куће није излазила, а мати је понекад затицала уплакану, иако је она, кад би чула да се неко пење уз басамаке, брже-боље брисала сузе. Ноћима није спавала. Размишљала је: ако оде за Аксентија, како ће њени родитељи то да поднесу? Како ће реаговати родбина? И где би, са Аксентијем, могла да се скраси? У Јабланици – свакако не.
Видевши да им је кћер невесела, родитељи одлучише да је, ради промене, на неколико дана пошаљу код тетке Рашиде у Башиће, у засеок села Струмце, у којем су живели и Срби и Бошњаци. Она се замисли. Пут до Башића водио је кроз Јабланицу. Шта ако сретне Аксентија? Желела је то, али је, истовремено, и стрепела од сусрета. Браћа су пошла да је испрате.
Пролазећи кроз Јабланицу, зауставише се крај кладенца, близу Црквине, где су, кад ожеђају, косачи са оближњих ливада захватали воду. Утом се однекуд, са празним тестијама, појави Аксентије. Изненађена, Езрема погледа у њега, и истог часа обори поглед. Кроз тело јој прострујаше ватрени трнци. Њена браћа га поздравише као старог знанца.
У Езремином погледу, Аксентије је, као и на сабору у Црној Реци, смотрио ону блештаву искру. Све до ливаде, та искра му је засењивала очи. И у њему, још јаче, затрепери суздржавана жеља. Идући према тетка Рашидиној кући, Езрема се обазриво окретала и поглéдала према јабланичким ливадама, које су се, још росне, љескале на јутарњем сунцу. Аксентије је знао где је Рашидина кућа. Поподне је отишао у Струмце. Рашида и њени радили су у пољу. Езрема није била са њима. Он се прикрао до прозора, покуцао, и кад се Езрема појавила, бојећи се и сопственог гласа, дошапнуо јој:
Вечерас, кад трећи пут чујеш хук сове, изађи. Чекаћу те у шљивику иза ижине! И побегао је. Прикривајући узбуђење, Езрема сачека тетку и остале укућане, који се у сумрак вратише из поља, изговори са да не може да вечера, и оде у своју собу. На брзину спакова своје ствари у бошчу, размести кревет, под ћебе подметну неку теткину гуњу, тако да изгледа, ако би тетка ушла, да њена сестричина увелико спава. Често је прилазила прозору, гледала у помрчину, и сва претворена у ухо, напрегнуто ишчекивала уговорени знак. У осталим собама, свладани умором, спавали су њени домаћини.
У шљивику, изнад куће, Аксентије је умиривао узнемиреног коња. И сам је био узнемирен. Срце му је тукло у разгољеним грудима. Кад се увери да је све мирно, склопи шаке и хукну. На кући се отвори прозор, и кроз њега искочи Езрема. Он притрча, обгрли је, донесе је и посади на коња, па се и сам вину у седло.
Пред зору, разлоканим рогожњанским путевима стигоше у Крњин, код његовог ујака Лабуда.
БЕГ
У сунчев изгрев, Рашида пажљиво отвори врата на ижини, и кад виде да је Езрема још у кревету, врати се, и рече укућанима:
– Нека је, нек још мало одспава.
Кад се разданило, забринута што Езрема још није устала, Рашида поново наврати у ижину. Пришавши кревету, ослушну: не чује дисање. Нагло подиже губер, и испод њега угледа стару и изношену гуњу! Безглаво истрча у двориште, и викну:
– Нема Езреме!
Укућани се узнемирише. Куд је нестала? Шта ће Екрему да кажу?
Глас о Езремином нестанку брзо се рашири по целом засеоку. Убрзо стиже и у Језгровиће. Мати јој заплака. Не часећи, Екрем узјаха коња и упути се према Башићу.
Рашида издалека примети брата, пресрете га, и зајеца:
– Алаха ми, ништа чудно нисмо приметили у њеном понашању!
Екрем ништа не одговори, само му усна задрхта од надошлог једа. Са укућанима пође да обиђу сувоте раштркане по дворишту. Испод прозора ижине и према шљивику, угледаше уврљану траву и трагове коњских копита. И схватише да је Езрему неко на коњу одвео.
– Ко ли је тај? – очајно упита Екрем.
Рашида погледа у њега, па као кривац обори поглед.
Екрем оде до свог коња, узјаха га, и само махнувши сестри и њенима, изађе на капију. Код Црквине срете Селимира, који је, гологлав и погнуте главе, спорим кораком ишао путем. Заставши, Екрем га кратко поздрави. Селимир му отпоздрави скрханим гласом. Видевши га таквог, Екрем га упита:
Зашто си снужден, пријатељу?
Ето – одговори Селимир. – Голема ме мука снашла, Екреме.
И тебе? – оте се Екрему. – А каква мука? – упита.
Од ноћас ми нема Аксентија! И дората је одвео!
Екрем занеме.
Па то је он! – рече. – Твој син је ноћас, из куће моје сестре, Рашиде, уграбио кћер ми, Езрему, и с њом ко зна где отишао! Селимир га је гледао запрепашћено.
Не знам – рече. – Светога ми Ђорђа, ја о томе ништа не знам!
Ошинувши коња, Екрем без поздрава одјури путем. Силазећи низ јабланичке стрмине, сети се да је Селимирове, за време Великог рата, док је он био на фронту, нештедимице помагао. Сети се и како је Аксентија, док је био мали, на крилу држао. А кад му се Езрема родила, он јој је, са својима, на бабине долазио.
– А сад ми кућу разграђују! – јетко узвикну. Густа букова шума прогута његов глас.
И он, увређен, смисли како ће да им се освети. Јабланичка имања била су у једном потесу. Десетак домаћинстава вековима је обитавало на висоравни изнад Ибра. Близина џаде и велика река пружали су могућност да се уз мало више труда добро живи. А они су били вредни.
Екрем је био богат. Почео је са трговином стоке, а кад се заимао, његове магазе биле су препуне. Био је познат и цењен трговац у целом крају. Трговао је и са околним земљама. Из Турске је доносио свилу и другу скупоцену текстилну робу. Да оствари своју замисао – дуката није жалио. Најпре је свратио код Добросава. Његова задруга била је највећа у селу. Понудио је велике новце. Добросав се замислио: са тим парама може да купи још веће имање у Србији и да му остане. Није се двоумио. Екрем је после све чешће долазио у Јабланицу. С њим су, понекад, долазили и други виђенији Бошњаци, да би убеђивали Јабланичане у Екремове добре намере.
– У Србији се лакше живи – говорили су.
У намери да их све исели, Екрем је био упоран. Притискао их је, а понекд је и претио. Може мутница да те однесе ако ми не продаш имање – говорио је појединцима који су се опирали. Газда Ставра се највише опирао продаји имања. Једнога дана отишао је у варош да се пожали на Екрема. Отуд се није вратио. После тога, његови синови се нису много ценкали са Екремом. Најпосле, дошао је Екрем и код Селимира. Разговор је био мучан. Подсетио га је шта му је син Аксентије учинио.
- Шта ти овде више имаш? Син јединац ти је побегао и оставио те да скапаш у овој самотињи. Продај све ово мени, па и ти иди код њега. Буди тамо са својима – убеђивао га је.
Немајући куд, и Селимир се преломио. На откупљена имања Екрем је доводио своје сународнике. Све им је бадава давао. А кад су у Јабланици остали само српски гробови, кад нико од живих мештана није у селу остао, Екрем разруши Селимирове сувоте и на њихово место сагради велику кућу и у њих пресели своје синове.
У ЗАВИЧАЈУ РОДИТЕЉА
Уз јабланички поток, лаганим кораком, ишао је младић са руксаком на леђима. У руци је држао фотоапарат и успут сликао разгранате букве и вирове који су се љескали на подневном сунцу. Рат се беше стишао, али су ратне ране још зацељиване. Свуда су се видели ожиљци. У Јабланицу и у околна села, полако се враћао уобичајени живот. Људи су поправљали куће, сређивали окућнице, крчили ижђикало шибље у њивама и ливадама.
Идући разлоканим путем, младић наиђе на старца, са чалмом око главе, који је јахао на магарцу. Младић га заустави и упита:
Где је овде кућа Каримановића?
Старац га осмотри, виде да није овдашњи, и руком показа према кућама, које су се, по величини, издвајале од осталих.
Ено, онамо – рече.
Идући према показаним кућама, младић осети како му се грло суши од узбуђења. Први пут је у овом крају. И први пут је пред домом својих блиских рођака, који га не знају. И које он не познаје. О њима је само слушао од својих родитеља. Пред засвођеном капијом сусрете младу жену, чије је лице прекривао зар, изнад којег су се плавeле њезине очи. Видевши непознатог младића, жена пожури да уђе у двориште. Младић је заустави питањем:
Је л’ овде живе Каримановићи?
Жена се осврте.
Овде – рече кратко.
Дошао сам – рече младић – да их видим.
Жена је мало оклевала, онда отвори капију, руком му показа да уђе, па се журно запути према највећој кући. Из куће, убрзо, изађе средовечан човек.
Којим добром? – упита.
Ја сам... Езремин син!
Езремин? – човек се загледа у младића.
Јесте – потврди младић. – Зовем се Желимир.
Збуњен овом изненадном посетом, човек, тек после дуже паузе, проговори:
А ја сам Осман... Екремов најмлађи син.
Значи, ти си мој ујак! – радосно узвикну младић.
Осману кроз главу промину онај дан, кад је са средњим братом допратио Езрему до
тетке Рашиде. Од тада је више нису видели. Прибравши се, загрли сестрића.
Па, ’ајде, у кућу!
Уз уске басамаке, Осман изведе сестрића на чардак, где је, на троношци, за софром, са чибуком у руци, седео његов већ остарели отац Екрем. Он је, од јесени до пролећа живео у Језгровићу, са најстаријим сином, а кад олиста гора и отопли, волео је да дође у Јабланицу.
Бабо – позва га Осман. – Дош’о ти је унук!
Екрем се осврте, и онако кратковид, зажмири према придошлици.
Који унук? – упита.
Од Езреме – рече Осман.
Екрем испусти чибук. Очи му наједном заводенише. Није могао да поверује да ће, за живота, да види унука од своје љубимице, Езреме, која га је на пречац оставила и удала се за иноверца. Сад, кад су прошле толике године, и кад се у њему одавно беше стишала срџба, обрадова се неочекиваном доласку унука те своје одрођене кћерке. Желимир му приђе и пољуби му смежурану руку. Екрем га загрли. Онда, кад су му рекли да му је кћи одбегла за Аксентија, усна му је задрхтала од једа, сад му задрхта од радости.
Како је моја Езрема? – упита промуклим гласом.
Добро је – рече Желимир, и тихо додаде: – Сад се зове Емилија.
Дабоме, променила је веру – помирљиво рече Екрем.
Венчали су се у храму Светог Вазнесења Христовог, у Раваници – објасни Желимир.
Како живе? – забринуто упита Екрем.
– У почетку су се мучили. Оно, кад су одавде одбегли, прихватио их је Аксентијев ујак из Крњина. После су се преселили у Шумадију.
У соби се беху искупили и остали укуђани. Сви су напрегнуто слушали њихов разговор.
– Тамо, у Шумадији – настави Желимир – прихватили су их очеви рођаци, који су се раније одселили.
– А како су преживели овај Други рат?
– Отац је кратко време био у рату, а онда су га, због болести, отпустили. После рата, кад се опоравио, наставио је да ради у пређашњој фабрици. Тада су напустили очеве рођаке и осамосталили се.
– Моја Езрема била је скромна и вредна – рече Екрем.
– То им је помогло да опстану. Кућили су се полако. Међусобно су се волели и поштовали. Ми смо се рађали и расли. Мајка се уз нас описменила, а после је завршила и трговачки занат.
– И мени је трговина ишла од руке – рече Екрем. – Трговао сам навелико. У Првом рату помагао сам и Селимирове... а у овом, својој кћерки, Езреми, не нађох се у невољи... – Поћутавши мало, сетно додаде: – Много је година прошло, она нас је сигурно заборавила.
– Није – узврати Желимир. – Често је причала о вама. Ето, и мене је послала, да бисмо саставили покидане родбинске везе.
Екрем уздахну. Дуго је гледао преда се. Најзад упита:
– А Селимир... како је он?
– Деду Селимира сам запамтио. Био је добар. Али је много туговао за завичајем. То га је и уморило. И сахрањен је делеко од својих предака.
Те ноћи, у Екремовој кући дуго је горела петролејка. Нико није спавао. Кад свану, Желимир узе руксак – ујна Емина, Османова жена, беше му натрпала разне ђаконије – па се поздрави са свима, и изађе у двориште. Екрем га испрати до капије. Загрливши га, прошапута:
– Волео бих да је видим.
Сузних очију, Желимир се поздрави са њим, и уместо низ пут, пође према оближњем брежуљку, на којем се видело запуштено гробље. Тамо пронађе споменике својих предака, и упали им свеће. Враћајући се, махну својим рођацима који су још увек стајали у дворишту, па крете низ пут према џади.
Пролазећи поред кладенца подно куће, сети се да је то онај извор, за који му је отац Аксентије причао да је на њему затекао Езрему, коју су браћа водила код тетке Рашиде, па застали да се напију воде, и да је тада, смотривши потврду, коју је, и при ранијим сусретима, видео у њеним очима, одлучио да је, баш кад се обрела у његовој близини, уграби за жену, што је, исте ноћи и учинио. Осмехнувши се, Желимир напуни чутуру водом, и запути се кроз густу букову шуму, одакле је и дошао.
|
