MOGAO SI BITI PESNIK
Mogao si biti pesnik
Danima mi pričati o tome
Kako su mi oči nepregledne šume Kanade,
Boje zemlje sa nijansama usamljenog lista
Što se klati na povetarcu i kao da sluti
Dolazak hladnoće i neizbežno propadanje.
Mogao si biti pesnik
Govoriti kako su mi snovi peščana zrna Sahare
Nepregledna, nemerljiva, nestalna, a večna …
Čak i kad su izgubljeni u uspomenama sa letovanja
Ta zrna mojih nadanja vraćaju te u talase peščanih dina
Koje nošene vetrom stvaraju svoje oblike rugajući se
prolaznosti života.
Mogao si biti pesnik
Opisati mi svu hladnoću Sibira
Kad uvređena tvojim postupcima ledim i lomim sve krhko,
Da se i sama smrznem od svoje hladnoće
Dok srce čuvam u dubinama Bajkalskim
Previše puta povređena da bih prepustila nešto slučaju
Čuvam svoju samoću revnošću kojom u Sibiru čekaju leto.
Mogao si biti pesnik
Pa se pohvaliti kako sam našu ljubav pretvorila u retku
crnu orhideju
I oko nje zasadila prašume Amazonije,
Razbacala anakonde i pirane kopnom i vodom
Da svako ko se usudi prići ti, nestane bez traga.
Neistražena , nedovoljno naviknuta na promene
Crna orhideja postala je samo fleka na listu papira nekog
botaničara.
Mogao si biti pesnik
Ovekovečiti zauvek rečima i mene i tebe i nas
Suze naše vodopade Nijagare, ili osmehe letnje dane na
Severnom polu,
Dodire Gibraltarske, zagrljaje Bosforske
Duše kao sva svetilišta Istoka i Zapada, Severa i Juga,
Srca naša kao božanske vrhove Olimpa
Ili piramide u kojima balsamovane čuvamo jedno drugo.
Mogao si biti pesnik
Ali nisi … Šteta.
KRIZA SREDNjIH GODINA
Nestašni dečače...
Znam, duša ti je još puna
Kristalnih klikera
Plastičnih automobila
I gumenih lopti…
Ti još čekaš pozive
Na igru, na druženje,
Svako poslepodne…
Tebi su u mislima
Neostvareni snovi,
Neispunjene želje
Nepečatirani pasoši.
Još je u tvom ormaru
Bajkerska jakna
Nikad obučena,
Karta za koncert
Nikad odslušan,
Preporuka za film
S eksplicitnim scenama…
Nestašni dečače…
Spakuj te klikere,
Automobile i lopte,
Bajkersku jaknu
I kartu za koncert…
I duni u tih 40 svećica
Pa da počnemo živeti
Životom odraslih.
LOMAČA
Moje „volim te“
Prepoznalo se u prvom dodiru naših ruku,
U prvom pogledu, u prvoj reči,
Na našem prvom susretu
Kad su komete pravile dugu.
Moje „volim te“
Grlilo te dušom kao rukama,
Čak i onda kada nisi bio tu
Privijalo te uz sebe mislima,
Već od prvog susreta
Kad su i zime bile tople u tvom zagrljaju.
Moje „volim te“
Klečalo je pred tobom
I kada sam prkosna odbijala da te volim.
Kada sam očima i srcem srne glumila vuka,
Posle prvih svadja,
I svaki sledeći put.
Moje „volim te“
Dozivalo te i vrištalo je za tobom
Dok sam te terala da odeš,
Uz najveće psovke i lupanje vratima,
Pre nego što si ih zauvek zatvorio
Otvorivši u meni ponore Hada.
Moje „volim te“
Odzvanja dušom kao praznim sobama
I traži te u senkama noći,
Kada mesec unese malo svetlosti u život.
Posle tvog odlaska
Odbijam izaći na sunce.
Moje „volim te“
Sada i meni zvuči
Poput Galilejovog „Ipak se okreće“,
Tren pre nego što su ga spalili
Vatrom kojom je goreo posmatrajući zvezde.
