МОГАО СИ БИТИ ПЕСНИК
Могао си бити песник
Данима ми причати о томе
Како су ми очи непрегледне шуме Канаде,
Боје земље са нијансама усамљеног листа
Што се клати на поветарцу и као да слути
Долазак хладноће и неизбежно пропадање.
Могао си бити песник
Говорити како су ми снови пешчана зрна Сахаре
Непрегледна, немерљива, нестална, а вечна …
Чак и кад су изгубљени у успоменама са летовања
Та зрна мојих надања враћају те у таласе пешчаних дина
Које ношене ветром стварају своје облике ругајући се
пролазности живота.
Могао си бити песник
Описати ми сву хладноћу Сибира
Кад увређена твојим поступцима ледим и ломим све крхко,
Да се и сама смрзнем од своје хладноће
Док срце чувам у дубинама Бајкалским
Превише пута повређена да бих препустила нешто случају
Чувам своју самоћу ревношћу којом у Сибиру чекају лето.
Могао си бити песник
Па се похвалити како сам нашу љубав претворила у ретку
црну орхидеју
И око ње засадила прашуме Амазоније,
Разбацала анаконде и пиране копном и водом
Да свако ко се усуди прићи ти, нестане без трага.
Неистражена , недовољно навикнута на промене
Црна орхидеја постала је само флека на листу папира неког
ботаничара.
Могао си бити песник
Овековечити заувек речима и мене и тебе и нас
Сузе наше водопаде Нијагаре, или осмехе летње дане на
Северном полу,
Додире Гибралтарске, загрљаје Босфорске
Душе као сва светилишта Истока и Запада, Севера и Југа,
Срца наша као божанске врхове Олимпа
Или пирамиде у којима балсамоване чувамо једно друго.
Могао си бити песник
Али ниси … Штета.
КРИЗА СРЕДЊИХ ГОДИНА
Несташни дечаче...
Знам, душа ти је још пуна
Кристалних кликера
Пластичних аутомобила
И гумених лопти…
Ти још чекаш позиве
На игру, на дружење,
Свако послеподне…
Теби су у мислима
Неостварени снови,
Неиспуњене жеље
Непечатирани пасоши.
Још је у твом ормару
Бајкерска јакна
Никад обучена,
Карта за концерт
Никад одслушан,
Препорука за филм
С експлицитним сценама…
Несташни дечаче…
Спакуј те кликере,
Аутомобиле и лопте,
Бајкерску јакну
И карту за концерт…
И дуни у тих 40 свећица
Па да почнемо живети
Животом одраслих.
ЛОМАЧА
Моје „волим те“
Препознало се у првом додиру наших руку,
У првом погледу, у првој речи,
На нашем првом сусрету
Кад су комете правиле дугу.
Моје „волим те“
Грлило те душом као рукама,
Чак и онда када ниси био ту
Привијало те уз себе мислима,
Већ од првог сусрета
Кад су и зиме биле топле у твом загрљају.
Моје „волим те“
Клечало је пред тобом
И када сам пркосна одбијала да те волим.
Када сам очима и срцем срне глумила вука,
После првих свадја,
И сваки следећи пут.
Моје „волим те“
Дозивало те и вриштало је за тобом
Док сам те терала да одеш,
Уз највеће псовке и лупање вратима,
Пре него што си их заувек затворио
Отворивши у мени поноре Хада.
Моје „волим те“
Одзвања душом као празним собама
И тражи те у сенкама ноћи,
Када месец унесе мало светлости у живот.
После твог одласка
Одбијам изаћи на сунце.
Моје „волим те“
Сада и мени звучи
Попут Галилејовог „Ипак се окреће“,
Трен пре него што су га спалили
Ватром којом је горео посматрајући звезде.
