Samom sebi nikad dovoljan
Nijednim znakom obuhvaćen
Čovek je sebi šifra.
Tako je Jaspers video tajnu – čoveka.
A on je sve to i nije ništa.
Može li se izreći ono što nije
Jer znamo da u taj okvir
Treba pažljivo smestiti
Sve mene kroz koje prođe,
Tvrđi od mramora, od stakla tanji.
Ali, to između ta dva.
To neuhvatljivo
Temelj je čovekove biti,
Suština istine o njemu
Koji se sazdaje u času,
Stoga šifra ne može otvoriti
Tu čudnu škrinju – biće,
Što iz časa u čas se menja.
To nije datost
Uprkos svemu, prirodi,
Karakteru, zvanju, znanju.
To nešto u njemu opire se
Definisanju, merenju, poimanju.
Svakom je dato da otkriva
Sistem enigme postepeno
Sudbinski projektovan, skovan.
Pod krovom zvezda, zemljane vatre
Čovek se trudi da višu kob satre,
Smisao sebe u sebi nađe.
