Самом себи никад довољан
Ниједним знаком обухваћен
Човек је себи шифра.
Тако је Јасперс видео тајну – човека.
А он је све то и није ништа.
Може ли се изрећи оно што није
Јер знамо да у тај оквир
Треба пажљиво сместити
Све мене кроз које прође,
Тврђи од мрамора, од стакла тањи.
Али, то између та два.
То неухватљиво
Темељ је човекове бити,
Суштина истине о њему
Који се саздаје у часу,
Стога шифра не може отворити
Ту чудну шкрињу – биће,
Што из часа у час се мења.
То није датост
Упркос свему, природи,
Карактеру, звању, знању.
То нешто у њему опире се
Дефинисању, мерењу, поимању.
Сваком је дато да открива
Систем енигме постепено
Судбински пројектован, скован.
Под кровом звезда, земљане ватре
Човек се труди да вишу коб сатре,
Смисао себе у себи нађе.
